Centralni uzrok bolesti

Ego je taj koji želi, i svim silama nastoji, da postane apsolutni Gospodar. On je taj koji želi da ima na raspolaganju svu Ljubav, Znanje, Istinu, Slobodu, Blaženstvo… odnosno – da zauzme „Božje Mesto“. Medjutim, koliko god da se uspe primaknuti toj svojoj iluziji, cilj nikada neće, i ne može, postići. Svi napori su mu unapred osudjeni na propast jer ne shvata jednu jedinu činjenicu: da je Bog Apsolutni Gospodar i to samo zato što je On Apsolutni Sluga!

 

Svi mi večito služimo nekoga ili nešto – o čemu smo ranije već opširno pričali. Nemoguće je ne-služiti, jer sama Služba, odnosno princip „Služenja“, jeste u samoj suštini našeg bića. Medjutim, EGO hoće da „gospodari“, da „gazduje“, a ne da bude sluga, i zato: Svi oni koji neće da služe, nego hoće (samo i isključivo) da gospodare, postaju robovi EGA. Zašto robovi, a ne sluge? – Pa jednostavno zato što se sluga može biti jedino, i isključivo, Bogu (Istini, Ljubavi); onaj ko ne služi Bogu, taj robuje „Djavolu“ – ne postoji ništa izmedju. Djavolu se ne može biti sluga već samo rob, zato što je slugu takodje potrebno služiti (u tome i jeste cela poenta!), a Djavo neće nikoga da služi – njega isključivo zanima princip „Gospodarenja“, i zato njegove sluge nisu sluge nego robovi!

Svako od nas želi biti potpuno slobodan, jer je Sloboda naša suština, i zato je robovanje EGU uzrok svih patnji i frustracija. Tek slobodovoljnim služenjem Bogu mi (p)ostajemo potpuno slobodni – a u tome je jedina i potpuna radost življenja.

Oni koji robuju EGU nastoje uvek imati neke svoje lične istine, ljubav i slobodu žele samo i prvenstveno za sebe, a lično znanje (ubedjenja i predrasude) nastoje predstaviti kao ispravnije od tudjeg i iskoristiti ga za sticanje lične koristi. Sve to zahteva veliki trud, angažovanje i unutarnju napetost (neki će to nazvati „stres“), što je i razumljivo jer sve to samo po sebi nije „prirodno“ – ali živeći pod takvom presijom i napetošću, mi više ne predstavljamo kanal, apsolutno ispunjen Božanskom živototvornom energijom, već rezervoar manje ili više ustajale („zaledjene“) energije!

Ranije smo već pominjali tzv. „demone“ – energizirane misli, koje nastaju delovanjem EGA na živu, Božansku energiju. Oni predstavljaju „LED“, koji je nastao naprezanjem „Žive Vode“ („Energije“), i sprečavaju slobodan, živ, protok autentične životne energije. Ta energija je, u svom prirodnom stanju, potpuno nenapregnuta (nemanifestovana), dok svaka naša misao koja nije u skladu sa istinskim Kvalitetima vrši „naprezanje“ te energije i njeno „vezivanje“. Tako, srazmerno količini energije koju je EGO, tokom našeg postojanja, uspeo da „zaledi“, i srazmerno intenzitetu kojim je veže, mi iskušavamo manju ili veću patnju, probleme, bolove i bolesti. – To, i ništa drugo, jeste celokupan „mehanizam“ narušavanja stanja našeg izvornog Zdravlja, od-Boga-nam-datog. …Eto, na taj način mi, robujući EGU, radimo isključivo u korist svoje štete.

Oslobadjanje iz kandži EGA postižemo tek kada vatrom istinskog znanja i ljubavi (predanosti Bogu) otopimo taj led svojih predrasuda, verujućih ograničenja i sveg uslovljavajućeg „znanja“ (neznanja uopšte), i svu svoju, dotada otudjenu i vezanu (blokiranu), energiju ponovo učinimo slobodnom, živućom i prirodno nenapregnutom. Tada, i tek tada, ostvarujemo ono prirodno blaženstvo izvorne punoće svoga bića: Nirvanu.

Iz svega ovoga bi se moglo zaključiti da Prosvetljena osoba mora automatski postati i fizički zdrava. Medjutim; iako činjenica jeste da ta osoba tada zaista realizuje izvorno zdravlje prirodnog stanja svesti – što i jeste jedino istinski bitno! – ali, samo fizičko telo, koje je dugo vremena bilo izloženo nes(a)vesnom rabljenju, odnosno „nestručnom korišćenju i održavanju“ (dakle spontanom samo-uništenju), često ne može brzo da se oporavi. Čak štaviše, ima slučajeva gde su i veliki realizovani Učitelji, svojom nesebičnom božanskom milošću, uzimali na sebe neke teške karme svojih učenika, kako bi ih deblokirali u odredjenim kritičnim trenucima njihovog duhovnog razvoja, a to ipak ostavlja svoje posledice, jer – kiselina razjeda i svaku posudu u koju se pretoči ili kroz koju protiče. A, osim toga, zamajac naših starih karmi po inerciji se okreće još neko vreme, iako smo prestali da mu dajemo novu energiju.

Za razliku od fizičkog tela, psiha automatski biva izlečena od svih problema i frustracija, jer biva prevazidjen sam um – koji jeste pravi uzrok svih „problema“. Osim toga, Prosvetljena osoba je u potpunosti prevazišla identifikaciju sa sopstvenim fizičkim telom, i zato, i pored toga što nastavlja da ga poštuje jednako kao i svu ostalu prirodu čiji je ono „organski deo“, više je ni malo ne uznemirava eventualna telesna bolest – pa čak ni mogućnost eventualne fizičke smrti. Ona je realizovala Svesnost (Znanje, Istinu), u potpunosti, bezrezervno, sa ljubavlju i apsolutnim poverenjem, se predala Božanskoj Promisli, i zato svakog trenutka bitiše u apsolutnoj harmoniji sa životom a, opet, potpuno spremna za fizičku smrt. Strah od smrti je u potpunosti prevazidjen, a sa njim i svi „mogući i nemogući problemi“, i životu se pristupa neposredno: REALIZUJE SE – ŽIVOT!

Ljudi uglavnom nisu svesni koliku moć na naše psihičko, fizičko i duhovno zdravlje, kao i sreću i blagostanje uopšte, imaju naše sopstvene misli. Nisu svesni da svaka pojedinačna misao koja je u suprotnosti sa istinskim Kvalitetima biva pohranjena u karmičke depoe naše podsvesti i automatski zauzima poziciju kokreatora naše buduće sudbine. Ti „demoni“ ne samo da odredjuju naše zdravlje, nego direktno uslovljavaju i buduće životne dogadjaje i situacije: našu buduću sudbinu. Oni su projektori naše budućnosti, a mi sami smo glavni i odgovorni urednici i režiseri.

U zavisnosti od snage i intenziteta delovanja „demona“, posledice mogu biti vidljive odmah, a moguće je i da tavore pritajeno i da se uočljivo manifestuju tek u nekom od budućih života – kad „sazru“ uslovi za to. No, njihova uloga nije da nas „kažnjavaju“ za naše odricanje od Boga (Prirode) – jer Bog ne kažnjava! – nego nam Sam Bog posredstvom njih šalje suptilne (ili manje suptilne) poruke, kako bismo postali svesni svog neprirodnog stanja i, uvidjanjem istine, realizovali stanje svog prirodnog položaja: „I poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi.“ (Jov.8;32)

(A.I. – 351.str)

Uvreženo, „zdravorazumsko“, shvatanje jeste da je isključivo uticaj spoljašnjih faktora odgovoran za pojavu neprirodnih, bolesnih stanja u funkcionisanju našeg organizma – što je i sasvim logično, jer ako smo sami po sebi zdravi, onda nam bolest može doći samo, i isključivo, (od) spolja. Prema tome, tom logikom, „jasno je“ da i uzrok bolesti treba tražiti, i nalaziti, „spolja“ – nasuprot posledica, koje se nalaze unutar nas samih (na i u telu).

Na taj način, shodno filozofiji EGA, a u bekstvu od istine, mi uporno robujemo uverenju da je uvek neko drugi, odnosno nešto drugo, odgovoran za naše lične slabosti, neispunjenosti, probleme i neuspehe. U slučaju bolesti, mi, za nastalu disharmoniju izmedju nas i prirode, uvek rađe uzrok (krivicu) „nalazimo“ u prirodi – kao da je ona ta koja se odmeće i otudjuje od nas, a ne obratno?! Mi, recimo, bacile gripa imenujemo kao „uzročnike“ bolesti, kao da oni imaju „nešto lično“ protiv nas te nas napadaju – a nećemo da shvatimo da nas oni mogu „napasti“ samo ako im mi sami prethodno „poželimo dobrodošlicu“, odnosno: ako im stvorimo „plodno tlo“ za njihovo prianjanje i uspevanje. – To je ista filozofija kao da se glavom namerno zalećemo u zid pa, potom, krivimo zid za nastale posledice!… Ako to razumemo, onda nam je jasno da pravi uzročnik nisu bacili već „onaj“ ko im stvara pogodan teren. Bacila može biti (kao što ih i konstantno ima) svuda oko nas i u nama, ali mi ćemo im podleći samo ako je prisutna unutrašnja disharmonija, odnosno ako nemamo stabilan unutarnji mir; a pošto naš unutarnji mir zavisi isključivo od nas samih (od naše sopstvene mudrosti življenja), onda je zaista jasno da se istinski uzrok bolestima ne nalazi „spolja“, nego unutar nas samih. „Problem“ je isključivo – u nama.

Taj uzrok je ono što nas dovodi u disharmoniju sa svekolikom prirodom i, samim tim, čini nas podložnim bolestima uopšte. Što nas više odvaja od prirode, to nas čini istinski slabijima… a zatim, kada se sučelimo sa samom prirodom, tada smo skloni reći kako je ona „snažna, moćna, nepredvidiva i plahovita“. Istina jeste, medjutim, da priroda nije: niti „snažna“, niti „moćna“, niti „plahovita“, jer ona NE PODLEŽE niti jednoj od suprotnosti; ona je jednostavno – „takva kakva je“. Moćna i snažna može biti samo, i jedino, naspram onog što je nemoćno i slabo – a ako smo takvi, sami smo se takvima načinili i ko nam je drugi, onda, kriv?! …Kaže se da za drvo, dovoljno snažnog i moćnog korena, ne postoji (pre)jak vetar! Zato; ako li se celim svojim bićem „ukorenimo“ u Svemoćnom Nepomerljivom (samoj Prirodi, Bogu), tada realizujemo Harmoniju (Prirodu), čime prevazilazimo i samu mogućnost bilo kakve dis-harmonije: Uzrok bolestima biva prevazidjen utemeljenjem u istinskom Zdravlju.

EGO je taj koji čini sveukupnu disharmoniju sa Prirodom, što znači da je upravo on jedini i istinski „Uzrok“ svim aktuelnim i potencijalnim bolestima. Pošto je on, dakle, sveuzrok disharmonije – to znači da, istinski, ne postoji ni jedna druga bolest osim samog EGA, odnosno: EGO je jedina i istinska BOLEST.

Uvidjajući tu istinu, i primenjujući onaj večni duhovni zakon koji kaže da „isto privlači isto“, dolazimo do spoznaje paradoksalne istine koja glasi: Samo bolestan čovek se može razboleti! …A, to je velika, velika istina i činjenično stanje stvari.

Ono što mi, uobičajeno, nazivamo „bolešću“ jeste samo spoljni, manifestovani (čulima i umu uočljiv), odraz neke prisutne unutrašnje, potisnute i prigušivane (uglavnom ispod-svesne), ne-prirodnosti koju nam naše istinsko biće sada već jasno predočava – kako bismo je konačno postali svesni i suočili se sa njom i njenim posledicama. Svaka naša bolest, mana, fizički ili psihički nedostatak, nas suočavaju upravo(!) sa onim problemima i poteškoćama koje smo nekada (bilo u ovom, bilo u nekom od prethodnih života) direktno uzrokovali pri svom nesmotrenom i nezajažljivom robovanju EGU, te podležući ličnim slabostima u direktnom delanju protiv Prirode – lakomisleno verujući da je princip te „nekakve kosmičke pravde“ čista izmišljotina i da smo lišeni bilo kakve odgovornosti, pa samim tim, i naknadnih posledica.

Uzmimo neke uopštene primere:

– Čovek koji je veoma bogat ali živi pod stalnim pritiskom velikih zdravstvenih problema, nekada je bio fizički zdrava ali materijalno veoma siromašna osoba, nasušno željna materijalnog blagostanja. To svoje dobro zdravlje smatrao je nečim sasvim normalnim, „uzgrednim“ i podrazumevajućim, pa umesto da u tome uvidi svoju veliku sreću, blago i Božju milost, gajeći zahvalnost prema životu za sve te darove, on je, nažalost, veoma patio za onim što nije imao – za materijalnim „blagom“ – pa je, na koncu, željan toga i umro. Sada, u ovoj inkarnaciji njegove duše, sazreli su uslovi i konačno mu je dato sve to za čim je njegova duša toliko žudela, ali mu je Bog (Priroda) sada dao i narušeno zdravlje – no ne po „kazni“, nego iz ljubavi i milosti – kako bi ga konačno „razdrmao“, pomogao mu da se osvesti iz zablude, i omogućio mu da shvati na kojoj strani jeste istinsko blago i istinska čovekova sreća.

– Osoba koja je nekada bila veoma neumerena u jelu i piću, usled večitog nastojanja da time pokuša kompenzovati („ispuniti“) ogromnu prazninu svoje duboke unutarnje slabosti, egzistencijalne neispunjenosti i obesmišljenosti, kao i bila sklona udovoljavanju svakojakih prohteva EGA uopšte, sada je osoba koja je (ako li je zavredila toliku milost sudbine!) svega toga lišena – bilo da joj zdravstvena situacija to ne dozvoljava, bilo da je opšte životne prilike onemogućavaju u ispunjenju tih (sada već podsvesno duboko ukorenjenih) želja.

– Osoba koja je nekada svoju ličnost samozadovoljno i bezobzirno isticala iznad svih ostalih, naravno na štetu drugih a na svoju „korist“, sada je osoba koja, izmedju svega ostalog, pati od kompleksa niže vrednosti.

– Osoba koja je nekada „gubila živce“ zbog svake sitnice i kojoj je sve u životu bilo „veliki problem“, sada pati od povišenog krvnog pritiska, srčanih smetnji, stomačnih problema, i sl.

– Čovek koji je sada bolešću „prikovan“ za postelju, jeste čovek koji je nekada bio prekomerno aktivan u ostvarivanju svojih preambicioznih ideja i ideala, a bez uvažavanja vapijuće potrebe sopstvenog organizma za odmorom, razumevanjem i pažnjom uopšte. …itd.itd.

Primera ima bezbroj, jer život svakome od nas piše sopstvenu Knjigu; a mnogi, mnogi su i neuporedivo drastičniji od ovih ovde navedenih – opet, sve u savršenom skladu sa našom za-radjenom karmom. Medjutim, u suštini svakog od njih uvek stoji jedno isto, jedan isti „rukopis“: Bezuslovno delovanje Božje Ljubavi i Milosti – kojima nam naše istinsko biće, roditeljski brižno, nastoji neposredno ukazati na postojanje naših „tinjajućih“ slabosti, koje smo stalno potiskivali u sebi ili smo ih bili čak i potpuno nesvesni, te nas direktno suočiti sa njima! – Sve su to „lekcije“ koje treba da nas navedu samo na jednu jedinu (integrisanu!) spoznaju: Neophodnost prevazilaženja EGA.

Shodno tome, u suštini svake bolesti (egzistencijalnog problema – jer, zaista, bolest i jeste upravo to!) stoji odgovarajuće „Pitanje“. To „Pitanje“ se ne može istinski rešiti nikakvim lekovima i medikamentima, jer se ono možda može suzbiti na jednom mestu, ali će i dalje da „vri“ ispod površine i sasvim sigurno će, poput vulkana, izbiti na nekom drugom, u vidu neke druge bolesti – ali koja će zahtevati isti onaj „Odgovor“. Taj „Odgovor“ se može dati jedino budjenjem celog bića za razumevanje „Pitanja“, jer se – Istinski odgovor nalazi u samoj suštini postavljenog pitanja! – Kada se to i dogodi, tada konačno postižemo „izmirenje“ sa tom bolešću (izmirenje sa samim sobom!), spoznajemo novi, dublji kvalitet života, okviri percepcije nam se šire na dotad nezamisliva područja i vidike, a neretko se i sama bolest (sva njena dotadašnja spoljašnja obeležja i manifestacije) automatski i trajno povlači!…

Stoga, svaka bolest je „lekcija“, čije ispravno razumevanje nam otvara vrata suštinske mudrosti. Ogroman je broj primera (a mnoge smo i sami definitivno iskusili) kako su upravo bolesti, životni problemi i patnja, ljudima napokon otvorili oči za one istinske životne vrednosti, osvestili ih za pravu mudrost življenja, i ukazali im na neophodnost povratka svojoj pravoj prirodi: Bogu.

Dakle; samo bolesno biće se može raz-boleti. Odredjen uzrok povlači tačno odgovarajuću posledicu: „Isto povlači isto“!

Ova veza izmedju uzroka i posledice je čudnovata i mistična kosmička veza – ali takva je samo za naš racionalni intelekt, za koga je Istina večito nedostupna Tajna. Naime; mi znamo da uzrok povlači svoju posledicu – stvorimo uzrok, i posledica je neminovno tu – i to je za nas jedina i najviša istina. Medjutim, u duhovnom svetu vlada i jedan paradoksalan zakon, koji je za nas mnogo značajniji a koji glasi: „Posledica povlači svoj Uzrok“ – stvori posledicu i pojaviće se njen uzrok! Prevedeno na primer, to glasi: Istinski zdravo biće je srećno biće, ali i – istinski srećno biće jeste istinski zdravo biće. – U prvom slučaju zdravlje je uzrok a sreća je posledica, dok je u drugom obratno: sreća je uzrok a zdravlje je posledica. …Ako shvatimo suštinu te veze, onda nam je jasno da „manipulišući“ posledicom možemo uzročno stanje (uzrok) uvek transformisati u – nama odgovarajuće stanje!

Jedna izreka kaže: „Čoveka raspoložena, i dobre volje, bolesti izbegavaju“ (Lao Tse). – Što će reći da ako bolestan čovek uspe svoje nezadovoljstvo da eliminiše, prosvetljavajući ga istinskom smirenošću i unutarnjim zadovoljstvom, automatski će pokrenuti i proces eliminacije pravog uzroka tog nezadovoljstva, odnosno same bolesti! Na taj način mi posledicu transformišemo u uzrok, koji, istovremeno, prvobitni uzrok „reprogramira“ u – nama odgovarajuću posledicu.

Da bismo to uspeli obaviti, odnosno da bismo posledicu mogli kontrolisano (voljno) preobraziti u uzrok, neophodno je da se sa njom: najpre suočimo (jer i to je veliki korak), a zatim krajnje otvoreno suočimo (jer je to neophodan korak!), dakle – celim svojim bićem. Jedino tim, i takvim, suočavanjem možemo je istinski razumeti i, time, dospeti do uzroka. Za to suočavanje je neophodno da prodjemo kroz svoju slabost – a upravo ta slabost je ono u čemu leži seme čitavog problema! …Slab čovek robuje EGU; što smo slabiji to mu više robujemo, a što mu više robujemo to smo slabiji. – Ovo je „začarani krug“ gde ne postoje ni „uzrok“ ni „posledica“ jer se stapaju u jedno.

Mi smo ti koji prianjamo za jednu suprotnost, izdvajamo je time iz „Večnog Kruga“, i dajemo joj njen veštački karakter!

Zato, ako nam je cilj da prestanemo robovati EGU (to je jedna suprotnost: posledica) onda je potrebno da prevazidjemo odredjenu sopstvenu slabost, ili slabost generalno (to je prethodeći uzrok); a ako hoćemo da se oslobodimo sopstvenih slabosti (posledica) onda je neophodno da prevazidjemo njihov uzrok: EGO. To je „istovremeno-dvosmeran proces“, koji se večito automatski odvija, i koji je moguće – svesnim uplivom, i uz saradnju sa prirodnim zakonima – sasvim voljno kanalisati.

Pošto je EGO Sveuzrok (svih) naših problema i bolesti, a mi se nalazimo i živimo isključivo u, ovom, svetu „Posledica“ (svojih ličnih posledica koje smo nekada, nekako, uzrokovali), onda ćemo te bolesti i probleme prevazići jedino, i isključivo, prolaskom „kroz“ njihove direktne posledice: Prolaskom kroz slabosti koje nam ta bolest (problem) uslovljava! Taj „Prolazak“ (prevazilaženje, transcendiranje) se ostvaruje direktnim, neposrednim i neustrašivim, suočenjem sa njima (slabostima) i, time, njihovim osvešćavanjem. Tada ceo problem otpada sam od sebe jer tada, zapravo, neposredno spoznajemo da problem nikada i nije istinski postojao već da je on svo vreme bio samo iluzorna kreacija našeg sopstvenog uma (EGA). – On je za nas postojao samo dok smo čvrsto verovali u njegovu istinitost. …Zato onog trenutka kada prestanemo – ali ISTINSKI (i svesno i podsvesno!) prestanemo – „verovati u sopstvenu bolest, i sumnjati u sopstveno zdravlje“, tog istoga trenutka se aktivira i sam proces IZLEČENJA!

Zapravo, nije potrebno čak ni „verovanje u izlečenje“, jer, budući da je sama Bolest iluzorne prirode, odnosno proizvod naše „pogrešne percepcije“, čemu onda „verovanje“ da laž jeste laž odnosno da je istina – istina?!! Ono što je potrebno, neophodno, ali i sasvim dovoljno, jeste to da: Prestanemo sumnjati u svoje izvorno Zdravlje i svoju istinsku Prirodu!!! …Kada je Isus, kod Jerihona, iscelivši slepca Vartimeja rekao: „Idi, vera tvoja pomože ti!“ (Mar.10;52), On je zapravo rekao: „Idi, tvoje odsustvo sumnje pomože ti!“ Te, kada kaže „Imaj vere“, On zapravo kaže „Nemaj sumnje“; jer je On svo vreme naučavao ne o veri, kao suprotnosti sumnji, već o Veri, koja je odsustvo i „vere“ i „sumnje“, dakle koja je Znanje, odnosno – Živo Iskustvo Istine! Samo, ko bi Ga tada razumeo (ako iko uopšte i jeste) da je govorio na taj način?!…

Onoga trenutka kada u potpunosti(!) odbacimo Sumnju – ne samo kao „realnu“, već i kao konceptualnu kategoriju – tog istog trena i „nemoguće“ stvari postaju moguće, izvodljive i savršeno istinite: „Jer vam kažem zaista: ako imate vjere (odsustva sumnje!) koliko zrno gorušičino, reći ćete gori ovoj: prijedji odavde tamo, i prijeći će, i ništa vam neće biti nemoguće.“ (Mat.17;20).

U tome je sva istina i sva „Tajna“!

Dakle, bolest postoji samo zbog postojanja odgovarajuće naše slabosti, a ima za cilj upravo to da nas „natera“ na suočavanje sa njom i, time, ukaže na put ka našem istinskom sopstvu.

Celokupna ova „nemoguća duhovna alhemija“ u uzročno-posledičnom carstvu, moguća je, i jeste, samo zato što „Područje istinskog delovanja“ jeste na duhovnom a ne na ovom našem materijalnom nivou. Sve što se dogadja, dogadja se isključivo(!) na nivou suptilnih energija (suptilnih vibracija, „kvantnom nivou“), a do nas – do našeg iluzornog sveta, sveta fizičke odnosno materijalne „Realnosti“ – stižu tek „odjeci udarnih talasa“ te prave istine i stvarnosti.

U duhovnom svetu ne postoji vreme, jer je ono iluzija našeg EGA, već postoje samo – dogadjaji! …Na materijalnom nivou se podrazumeva da izmedju uzroka i posledice mora da prodje izvestan vremenski period, ali na duhovnom planu stvari stoje „nešto drugačije“. Naime; istinski, posledica nastaje istovremeno sa svojim uzrokom, što znači da: ne postoji nikakvo vreme (vremenska distanca) izmedju njih. A to nam samo jasno govori da uzrok i posledica ne postoje istinski razdvojeno; no, pošto oni nisu ni „spojeni“ – to znači samo jedno: Uzrok i Posledica su JEDNO (i) ISTO!

Mi podležemo iluziji, i percipiramo ih kao razdvojene, samo zato što je naš racionalni um zarobljen u predstavi linearnog toka vremena. – Magični Krug uzroka i posledice, koga sačinjavaju dve zasebne suprotnosti koje čine jedna drugoj suštinu (Krug Jina i Janga!), postoji samo sa tačke gledišta našeg zabludelog uma. Istinski, ne postoje nikakve „dve“ – medjusobno antagonistički nastrojene – suprotnosti, već istinski postoji samo „Jedno-Jedino“: Suština. Ta Suština je upravo sam taj „Krug“ („Tao“) – „Bezimena-Celovita-Praznina“; odnosno: Svesuštinsko JEDNO!

To JEDNO jeste istovremeno i ono što nazivamo Uzrokom, i ono što nazivamo Posledicom; ono je, kako Vivekananda kaže: „I materijalni, i delatni uzrok univerzuma“. Tako, uzrok je istovremeno i posledica: Greh koji ovog trenutka učinimo protiv Prirode, ISTOGA TRENUTKA (na „Kvantnom Nivou“) pričinjava „ranu“ našoj duši i ona ga doživljava kao Bol usled odvajanja od „Najrodjenijeg“! Tog bola možemo, ukoliko smo dovoljno suptilni, odmah postati svesni – i tada se ispoljava u vidu „griže savesti“ – mada ga, usled čvrstog robovanja EGU, najčešće ne registrujemo odnosno ne osvešćujemo. Medjutim, to što ga nismo svesni nipošto ne znači da bol ne postoji i da se nikada nećemo morati suočiti sa njim; jer – iako mi duboko spavamo, Sudbina vredno radi na našem budjenju…

U svemu ovome možemo jasno uvideti da, zaista, svako „zašto“ ima svoje „zato“, i obratno; i da nam se ništa ne dešava „slučajno“. Slučajnosti jednostavno ne postoje, jer kada bi se i jedna jedina stvar u čitavom Univerzumu desila „slučajno“ , tog istog trena bi sve ovo – celokupna ova veličanstvena Kosmička Tvorevina – nestalo u apsolutnom Haosu!!!

Sve je u našim sopstvenim rukama. Dok god verujemo (bilo svesno, bilo podsvesno) u našu sopstvenu slabost – upravo takvi ćemo i biti. EGO postoji samo dotle dok verujemo u njega, jer mu svojim strahom (a vera je simptom straha!) dajemo životnu energiju – našu sopstvenu životnu silu – za njegov opstanak i egzistenciju. Strah je smrt, i zato uvek idu skupa: ono što nas plaši to nas i usmrćuje, a ono što nas usmrćuje to nas plaši. Tačnije: Plašimo se smrti samo zato što čitav život umiremo od straha. …Zato, prevazići Strah (Slabost) znači – prevazići Smrt!

Onoga trenutka kad beskompromisno odlučimo (učinimo „prvi korak“ – uzrok) da se otvoreno suočimo sa svojim EGO-om (strahom, slabošću, bolešću, životnim problemom i nedaćom…), tog istog trenutka: SVE SILE ČITAVOG UNIVERZUMA USTAJU NAM U POMOĆ (posledica!)i to nam utoliko veću snagu i oslonac daju, ukoliko smo više odlučni i predani Bogu (Istini)! …Bez tog, i takvog, našeg „poziva“ nije im moguće da nam pomognu jer, prosto, „nemaju dozvolu“. – Samo treba da ih pozovemo, jer svo vreme SAMO TO I ČEKAJU; a naš „Poziv“ je: taj naš „Prvi Korak“.

…U kakvom se samo sjaju sada budi ona, već toliko „izlizana“, i realno neshvaćena fraza: „Pomozi sebi pa će ti pomoći i Bog“!

Pošto je, kao što rekosmo, polje delovanja uzroka i posledica isključivo na planu suptilnih energija, to znači da se svaka bolest prvo manifestuje na duhovnom planu (fizičari bi rekli – na „kvantnom nivou“), potom se spušta (iliti diže, izranja) na psihičku ravan – a tek potom, ako je ni tu ne „rešimo“, nužno se odrazi i na fizičkom planu.

Ljudi se razbolevaju prvenstveno zbog patnje – a patnja jeste zbog nedostatka ljubavi – a nedostatak ljubavi jeste zbog robovanja EGU – a robovanje EGU jeste zbog otudjenosti od Boga: svoga istinskog Bića.

Ljudska patnja je četvorostruka: rodjenje, starenje, bolest i smrt. Čovek pati pri svakom od ova četiri „stanja“, jer ni jedno od njih nije u skladu sa njegovom istinskom prirodom. Čovekova duša je večna, i zato pati zarobljena u ovoj koncepciji prolaznosti. Zbog toga se čovek treba (čitaj: mora!) istinski zainteresovati kako da se oslobodi te patnje i ostvari svoju autentičnu egzistenciju večnog života i istinske sreće. – Takav stav je „simptom“ istinske inteligencije bilo kojeg aspiranta.

Medjutim, robujući EGU, mnogi od nas nisu svesni čak ni toga da – PATE. Oni ovaj uslovljeni život smatraju normalnim – što je i sasvim logično jer je „opšta pojava“ – i zato za srećom tragaju u prolaznim zadovoljstvima; a upravo ona nas neposredno, i neprestano, podsećaju na našu sopstvenu nesavršenost… Zato, robujući materijalističkoj koncepciji života i življenja, na svakom koraku doživljavamo bolne frustracije; a zatim opet bežimo od njih nazad u prolazna zadovoljstva, i …vrtimo se tako u krugu patnje koji nas polako, ali sigurno – ubija.

Prepuštajući se ličnim zadovoljstvima, ljudi misle da su se uspeli osloboditi patnje i da su, time, zgrabili Sreću; medjutim, razmislimo o onome što u knjizi „Kralj Znanja“ autor (Svami Prabhupada) kaže:

„Pretpostavimo da sam dobrim delima dobio dobro rodjenje, lepe telesne crte i dobro obrazovanje. Sve te dobre stvari mogu imati, ali to ne znači da sam slobodan od materijalnih bolova. Materijalni bolovi su rodjenje, smrt, starost i bolest. Čak i da sam bogat čovek, lep i obrazovan, rodjen u aristokratskoj obitelji, itd., još uvek neću izbeći smrt, starost i bolest.

(…) Može biti vrlo lepo biti bogat čovek, ili lep, ali koliko ćemo dugo ostati takvi? To nije naš večni život. Možemo biti učeni, bogati i lepi 50, 60 ili najviše 100 godina, ali stvarni život nije 50 ili 100-tinu godina, niti 1000 godina, niti milion godina. Mi smo večni i moramo postići svoj večni život. Sav je naš problem to što ga nismo postigli.

(…) Neko misli: “Biću srećan koristeći ovo telo i čula do krajnjih granica.“

Kako ne znamo šta je naš progresivni život, nastojimo iscediti bit iz ovog tela da bismo je uživali. U Bhagavatamu je naveden vrlo dobar primer u vezi takvih glupih ljudi. Oni se uporedjuju sa devom. Deva je pustinjska životinja koja jako voli jesti trnovite grančice. Deve imaju duge vratove, uzmu snop trnovitih grančica i počnu žvakati. Od kontakta s trnjem jezik počne krvariti. Prirodno, ako žvaćete trnje jezik će vam biti isečen. Tako, kada one uzmu to trnje u usta i počnu žvakati, poteče im krv. I kada se na taj način krv izmeša s grančicama, one to jedu jer krv ima ukus koji im se svidja. One misle da su trnovite grančice vrlo ukusne. Naš seksualni život je sličan tome. Samo ga iscediti iz tela, i mislimo da ga uživamo. To je naš položaj.

(…) Čovek ne zna šta je progresivni način življenja. Zašto? Zato što shvata da je ovo čulno uživanje najveće životno zadovoljstvo. On nerazumno misli da će, čulno uživajući, biti srećan.

(…) U Caitanya-caritamrti autor je lepo rekao: „U ovom materijalnom svetu neko uživa, a neko ne uživa, ali svi zapravo pate, iako neki ljudi misle da uživaju, dok drugi shvataju da pate.“ Zaista svako pati. Ko u ovom materijalnom svetu ne pati od bolesti? Ko ne pati zbog starosti? Ko ne umire? Niko ne želi ostariti ili patiti zbog bolesti ali je svako na to prisiljen. Gde je tada uživanje? Svo ovo uživanje je besmislica i glupost, jer unutar ovog materijalnog sveta nema uživanja. To je samo naše umišljanje. Čovek ne sme misliti: „Ovo je uživanje, a to je patnja.“ Sve je patnja!

(…) U našoj materijalnoj koncepciji života, ako mislimo: „Sretan sam“, to je glupost. Nema sreće u materijalnom životu. Nemoguće je biti sretan ovde. U ovom stanju mi ne poznajemo značenje sreće. …Postoje kvalitativne razlike, ali postizanje superiornog kvaliteta materijalnog uživanja nije cilj života. Stvarni problem je kako se osloboditi rodjenja, smrti, starosti i bolesti.

(…) Patnja bez znanja, bez leka, životinjski je život. Onaj ko ne može shvatiti da pati i ko misli da je vrlo dobro, u životinjskoj je svesti a ne ljudskoj.

(…) Raspitivanjem trebamo saznati: „Zašto patim?“ Ako postoji lek, moramo ga iskoristiti. …To je istinski istraživački rad.“ (i istinska nauka! – prim.)

(A.I. – 356.str)