Crna Rupa – Samorealizovana zvezda

Sagledajmo sada jednu paralelu, koja će nam doneti još jasniji uvid u suštinsku istovetnost prirode „makro“ i „mikro“ kosmosa:

– Pošto, dakle evidentno, EGO-Univerzum (pojavni univerzum, Svemir) predstavlja našu sopstvenu „Razdvojenu Svest“, a upravo zvezde (kao vrlo specifični kosmički objekti) predstavljaju osnovu na kojoj se temelji njegovo postojanje, onda uzevši u obzir hologramsku strukturu Univerzuma možemo i same zvezde posmatrati u kontekstu Pojedinačne-razdvojene-svesti (ličnosti, osobe, EGA). Ovo će reći sledeće: Ako poistovetimo zvezdu sa pojedinačnim aktivnim umom (ličnim EGO-om), onda je njena svetlost – svetlost EGO-znanja! – Tada, svetlost možemo sebi predstaviti kao „instrument zvezdine percepcije“: što dalje svetlost dopire, to zvezda uspešnije prosvetljava tamu („tamu neznanja“). Medjutim, na taj način (takvom ekstrovertnošću) zvezda nikada ne može u potpunosti da prosvetli ukupnu tamu Svemira („tamu celokupnog, svoga, neznanja“), već, ulažući svoj ogroman napor i rasipajući ogromnu energiju, može samo egzistirati u iluziji i zabludi da je to, možda, „jednom u budućnosti“ i moguće. …Ona, zaista, nikada ne može spoznati Istinu (ostvariti istinsko znanje) dokle god to nastoji ostvariti – usmeravajući svoju svesnost (svetlost) ka spolja i, time, rasipajući ličnu energiju. Zato, sve dok ne prestane, besmisleno i uzaludno, rasipati energiju svoje svesnosti – dok ne postane „sama sebi svetlost“ – Znanje, odnosno Istina, biće joj nedostupno!

E, sad; poznato je da „zvezda“, kao kosmički objekat, za svoje postojanje ima da zahvali burnim termo-nuklearnim reakcijama fuzije, pri čemu – usled ogromne toplote, nastale usled gravitacionog sažimanja velike količine vodoničnog gasa, i usled ogromnog pritiska – jezgra atoma vodonika „srastaju“ tvoreći jezgra atoma helijuma, pritom oslobadjajući ogromnu količinu energije u vidu toplotnog i svetlosnog zračenja. Ova toplota dodatno zagreva gas, povećavajući mu pritisak, i konačno pritisak postaje toliki da realizuje protivtežu gravitacionom privlačenju – zaustavljajući dalje sažimanje, i: ZVEZDA je „rodjena“! U ovako upostojanom stanju zvezda može da egzistira veoma, veoma dugo (milijardama godina) – sve dok se ta ravnoteža konačno ne poremeti usled utroška nuklearnog goriva i, time nužno, procesa postepenog hladjenja zvezde… kada i gravitacija, konačno, ostvari prevagu. – Tada zvezda, prirodno, počinje da kolapsira; a njena krajnja sudbina tada će zavisiti samo od njene mase!!!

Sa tim u vezi, moguća su tri opšta scenarija: „Beli patuljak“, „Neutronska zvezda“ i (ili) „CRNA RUPA“. …Prva dva stanja predstavljaju upostojena završna stanja zvezda, čiji je osnov postojanosti u složenom medjusobnom odnosu čestica koje čine materiju zvezde; i njima se nećemo posebno baviti. Medjutim, ako je sama masa „zvezde na umoru“ ranije (tokom „života“) bila iznad odredjene „kritične mase“ (fizičari kažu da to mora biti masa veća od približno dve Sunčeve!), tada ništa više neće biti u stanju da zaustavi totalni gravitacioni kolaps ka stanju („singularnosti“) „Crne Rupe“!

…U jednom trenutku sažimanja zvezde, njena gravitacija postaje toliko snažna da se više ni svetlost ne može otisnuti izvan odredjenog područja (njenog) prostorvremena –tog trenutka zvezda postaje „Crna Rupa“: nevidljivo područje prostorvremena koje privlači i „guta“ sve što mu se previše približi. Granica „Crne Rupe“, odnosno granična linija do koje uspevaju da dopru svetlosni zraci u svojoj težnji da se otisnu van područja delovanja njene ogromne gravitacione sile, nazvano je „obzorje dogadjaja“. …Konačno, daljim kolapsiranjem, „Crna Rupa“, sa svojim neposrednim uticajem, u potpunosti nestaje iz ovog Univerzuma!!!

Ma kako „mistično“ i čudnovato zvučalo, to je, dakle, samo ono što kaže savremena teorijska fizika odnosno njeni najeminentniji i najupućeniji umovi, i ništa više od toga.

Medjutim, ako se sada vratimo na onu analogiju izmedju zvezde i uma, stvari možemo posmatrati na sledeći način:

– Zvezda uporno nastoji dosegnuti granicu ovog univerzuma (svojim spoznajnim instrumentom – Svetlošću) i, time, ostvariti svesnost onoga što se nalazi „iza“ (svesnost svoje suštine). Medjutim, pošto se svetlost kreće („putuje“) upravo „na granici vremena i prostora“, baš zbog toga ne može spoznati granicu (suštinu) tragajući za njom… – svako „traganje“ je iluzorno i proteže se u beskonačnost (i nama samima je već odavno jasno da je sve ovde i sada, i da je zato potrebno ostvariti svesnost onoga što jeste a ne besmisleno rasipati energiju na „traganje“).

Tako, kada zvezda iscrpi svu svoju energiju koja je potiče na traganje (za nečim što je izvan nje same), ona konačno „shvata“ da je svo to traganje i iscrpljivanje, bazirano na spoljašnjoj snazi, moći i eksponiranju („izgaranju“), nije dovelo ni korak bliže cilju već da ju je, naprotiv, svu „smoždenu“ i „iscrpljenu“, dovelo do stanja: „Znam da ništa ne znam.“ – To stanje (spo-znanje), naime, ranije ostvaruju masivnije zvezde nego one manje masivne, jer one brže sagorevaju svoje gorivo i, tako, ranije bivaju suočene sa hladjenjem i snažnim gravitacionim kolapsom: a to je, upravo, toliko karakteristično i za razvijenije, inteligentnije, racionalnije umove – jer će ih njihova snažna i moćna logika brže dovesti do suočavanja sa besmislom, i brže sagoreti svu iluziju sopstvene „smislenosti“ (traganja za relativnim ciljevima, i odgovorima, u ovom našem relativnom svetu).

NA TOM stupnju svoje kosmičke egzistencije, zvezda konačno započinje put „sopstvene svesne samo-realizacije“. – I, na odredjenom stupnju napredovanja na Putu, konačno se dešava autentično ČUDO: Zvezda prestaje biti „zvezda“ – prestaje postojati u dotadašnjem kontekstu i sa dotadašnjom podložnošću zakonima ovog fizičkog sveta – ali njeno postojanje i dalje ostaje „evidentno“ u ovom materijalnom univerzumu, i to čak mnogo upečatljivije nego pre! – Toga trenutka, zapravo, zvezda u potpunosti postaje „SAMA SEBI SVETLOST“, odnosno: biva „PRO-SVETLJENA“! …Sve što tada, potom, iz ovog relativnog i iluzornog sveta dospe do nje biva absorbovano i neutralisano snagom čiste Ljubavi (Gravitacije)!!!

Upravo IDENTIČNO je i sa Prosvetljenim osobama: za njih se ništa iz ovog relativnog sveta (nikakva konceptualna, EGO-materijalistička i racionalistička forma) ne može „zalepiti“, jer će one svojim Bićem absorbovati svaku tudju misao upućenu njima, bila ona pozitivna ili negativna, i, u potpunom miru i saglasju sa samom sobom, trenutno je rastočiti („sagoreti“, „dez-integrisati“) u vatri Znanja i prosvetliti je apsolutnom Ljubavlju. Stoga; kada bismo, kakvim divnim čudom, mogli biti u situaciji da posmatramo naše, EGO-kreirane, misli upućene nekoj Prosvetljenoj osobi, svakako bismo primetili da svaka ta misaona forma nestaje bez traga u nekakvoj „Mračnoj i zastrašujućoj Praznini“!…

Ta „Praznina“ („Crna Rupa“) u celosti podseća na „Predvorje Pakla“, jer nemilosrdno uništava i „proždire“ sve što iz pojavnog sveta upadne u nju. No; moramo priznati, iz ugla našeg jasnog dosadašnjeg spoznanja i razumevanja Istine, da ta „Praznina“ i zaista jeste „Pakao“ – ali SAMO ZATO što je Raj „pakao“ za sam Pakao! …Nipošto ne smetnimo s uma da se mi, ovakvi kakvi smo (robujući EGU), nalazimo u svetu iluzije – EGO-Univerzumu – i da, prema tome, ovakvi kakvi smo, „Robujemo Djavolu“ (EGU). Zbog toga, „Djavo-u-nama“ svaki gubitak iz područja Iluzije, odnosno pr-osvetljenje iste, doživljava kao udar na područje koje brani njegovom sopstvenom zastrašujućom posesivnošću (svaka posesivnost je Djavolja!), tj. udar na sopstveni suverenitet – tako da „crnu rupu“ (autentično „Predvorje Raja“) doživljava kao, njemu stravično, predvorje „pakla“. – Ali, opet, samo zato što je: Raj za Djavola – „PAKAO“ (kao što je i Pakao za Djavola „RAJ“ – područje njegove neprikosnovene vladavine i uživanja).

Konačno; u „Crnoj Rupi“ ne važe zakoni sveta relativnosti, i zato ona predstavlja – neposrednu vezu sa Apsolutom. Stoga za nju, čiste savesti, možemo reći da je ona „SAMOREALIZOVANA ZVEZDA“: zvezda koja je „PREVAZIŠLA SAMU SEBE“!!!

Tako, na kraju svoga veka ona („Crna Rupa“, bivša Zvezda) konačno, i bezrezervno, nestaje iz ovog sveta relativnosti i neposredno spoznaje svoju iskonsku suštinu: Apsolut. …A što se, uistinu, dešava i sa Prosvetljenom osobom nakon njene, te poslednje, fizičke smrti.

Još je Vilijam Blejk (Villiam Blake, 1757–1827), koristeći ovu analogiju, i jasno je sagledavajući u trenutku unutarnjeg „mističnog bljeska“, zapisao:

– „Onaj iz koga ne zrači svetlost, nikada neće postati zvezda.“

Prosvetljena Osoba jeste „Samorealizovana Zvezda“; ona jeste autentična „Crna Rupa“: specifično, mistično, područje (Fenomen) prostorvremena (ove relativne stvarnosti), koje jeste (još) „u“ ovom svetu, ali nije (više) „od“ ovoga sveta!

Takodje, zvezdu možemo poistovetiti i sa željom:

– Pošto je EGO, zapravo, entitet svih želja, to znači da svaka pojedinačna želja takodje reprezentuje sam EGO, i obratno. Prema tome; sve ono što se odnosi na zvezdu (u makrokosmičkom prostoru) odnosi se, u prenesenom značenju, i na želju (u mikrokosmičkom prostoru)! – Naše želje su specifične „plamteće tvorevine“ u okviru našeg mikrokosmičkog prostora, koje, „žareći, paleći i blješteći“, daju smisaonost istom, kao i predstavljaju dragocene smernice pri našem „tumaranju“ kroz tamu sopstvenog mikro-kosmosa. Uz sve to; prevazidjena želja, takodje, predstavlja „crnu rupu“ u našem mikro-kosmosu – i svaka misao, konceptualna forma, relativistička ideja, koja „upadne“ u njen prostor, a koja, eventualno, ima težnju da poremeti naš unutrašnji spokoj, biva u potpunosti apsorbovana i prosvetljena („rastočena“) Znanjem i Ljubavlju. …Osvestimo samo unutarnje stanje, recimo, jednog bivšeg pušača (koji je, dakle, prevazišao želju za pušenjem): Kada mu neko ponudi cigaretu, umesto da taj „izazov“ dolije dodatnog goriva i rasplamsa unutarnju vatru žudnje – sasvim je izvesno da će unutarnji mir ovog „oslobodjenog roba“ (sada slobodnog bića) ostati neporemećen, jer je njegova „sposobnost konzumacije užitka“ sada utemeljena na apsolutnom nivou, te sada, umesto u čadji i dimu, neuporedivo intenzivnije uživa u onim prirodnim, njemu Bogom-datim, stvarima kao što su čist prirodni vazduh i opojna svežina rascvetane fluidnosti života. Taj „izazov“ (koji za njega to više i nije!) sada će samo naći svoje dokončanje utapajući se u veličanstvenoj, apsolutno ispunjenoj, Praznini apsolutne Punoće njegovog unutarnjeg spokoja. On je želju (za pušenjem) prevazišao, i – TU ZVEZDU JE UGASIO.

Stoga: „Crna Rupa“ jeste predvorje Apsolutne Istine!

(A.I. – 320.str)