Granični princip Sudbine

Jedno je nesporno jasno, a to je da: Sve što činim, činim „zbog sebe“, „za sebe“ i „sebi“. Shodno tome, u okviru sveuzročne kosmičke zakonitosti važi i sledeća, nužno-prateća, istina: Sve što se dešava, dešava se „zbog mene“, „za mene“ i „meni“! …Ovaj princip je imanentni, nepobitni, princip bitisanja i funkcionisanja svekolikog Univerzuma.

Pošto se meni, kako smo već odavno shvatili, „dešavaju“ samo one stvari (dogadjaji) koje remete moj duševni mir, to znači da se oni dogadjaji koji se dešavaju grupi ljudi, ili čak široj zajednici, u kojoj se i sam nalazim – meni lično „ne dešavaju“ ako sam (sve dok sam!) u duševnom miru. …Neki posmatrač sa strane može zaključiti da svi mi zajedno spadamo pod okrilje nekog dotičnog aktuelnog dogadjaja, ali to je samo spoljašnji privid. Onaj ko uspostavi unutarnji mir, on jeste „izvan dogadjaja“ – izvan „dešavanja“; tako da sve to, ustvari, možemo rezimirati samo jednom jedinstvenom (istinitom i uvek proverljivom!) činjenicom: “KADA SI SPREMAN NA SVE, NE MOŽE TI SE DESITI NIŠTA.“

Svako od nas, jedan isti dogadjaj doživi na sebi svojstven način. Kvalitativnost i kvantitativnost tog „prijema“ (percepcije dogadjaja) uopšte nije proizvoljna i slučajna, već tačno onakva kakvom smo ga, svako od nas ponaosob, uslovili svojom karmom! Jedino oni koji su u duševnom miru doživljavaju ga jednako: ne „doživljavaju“ ga uopšte; oni nisu bili kreatori (uzročnici) toga dogadjaja i on nije bio „zapisan“ u njihovoj karmi (tako da se on, iako se drugima „realno“ dešava, njih samih ni najmanje „ne dotiče“). Dakle, svako od „aktivnih“ učesnika dogadjaja je, sa svoje strane, njegov direktni uzročnik, i taj dogadjaj se, prema tome, dešava „SAMO ZBOG NJEGA“! …A to, što se taj, zajednički, dogadjaj dešava skupa većoj grupi aktera – samo ukazuje na njihovu opštu, posrednu ili neposrednu, karmičku povezanost.

Svakome se dogadja samo ono što je lično „posejao“, i zato se ništa ne dešava „slučajno“. Svako, u okrilju odredjenog dogadjaja, iskušava samo onoliko patnje (zadovoljstva, svejedno; jer ono i bol samo su lice i naličje jednog i istog fenomena) koliko je to neophodno, odnosno koliko je karmički uslovio – i ni trunku više. …Niko ne može „slučajno“ da nastrada; onaj kome to nije u karmi, čak i iz najžešćeg ratnog okršaja izaći će „neogreban“, dok će mu, možda, u rodjenom krevetu uramljena slika sa zida pasti na glavu i usmrtiti ga na spavanju. Naš um će za takve situacije reći: „Sve je to relativno…“ – pod tim podrazumevajući da se može dogoditi bilo šta, bilo kada i bilo gde, i da je sve samo igra slučaja; ali istina se ni malo ne obazire na to šta naš um smatra, već ona upravo jasno prezentuje da je sve: Apsolutno.

Niko ne umire „slučajno“, već upravo „onda“ kad mu je sudjeno, „tamo“ gde mu je sudjeno, i na „način“ koji mu je sudjen! – I baš zato nema nikakvog razloga za strah (od smrti, pre svega), jer je sve u Božjim rukama a On svakoga trenutka čini upravo ono što je za nas istinski najbolje. Kaže se da se bez Njegove volje ni vlat trave ne može pomeriti… a kamoli nam onda može faliti „i jedna jedina dlaka sa glave“.

Svakoga trenutka nalazimo se u samom fokusu Božje Pažnje, što znači da se svakoga trenutka nalazimo u „Najoptimalnijem položaju u odnosu na Apsolut“. Šta god da nam se dešava, to je upravo „Ona najoptimalnija stvar“ koja je u tom trenutku trebala, i uopšte mogla, da se dogodi – kojom nas Stanje Ljubavi direktno priziva k Sebi, a koju smo (nekad, negde, nekako) uzrokovali našim akcijama u smeru napuštanja tog Stanja. – I, upravo tu (!) se nalazi istina o našem večnom „kretanju po granici“ i istina o samom Univerzumu kao „Granici“. Naime; mi, jednostavno, Granicu nikada i nikako ne možemo napustiti – ne zato što smo njome omedjeni ili uslovljeni, već zato što „Kretanje po Granici“ jeste Apsolutni Zakon Prirode! Zato, kad je to već tako (odnosno zato „što“ je to, već, tako), „kretanje po granici“ nipošto ne znači apsolutnu sputanost i o-graničenost – kako to zamišlja naš racionalni um – već upravo: APSOLUTNU SLOBODU.

Granica je naša Suština; ona je „SVE“ – i zato gde god da se nadjemo granica je upravo tu, i šta god da učinimo upravo to je ono što smo trebali učiniti, što je optimalno za nas i što nam je, dakle: „sudjeno“! – Ovo je veoma, veoma teško (čak nemoguće!) za, puko, intelektualno razumevanje, ali izvesno je da je to „gola“ Činjenica.

Moja slobodna volja je, zapravo, Božja volja (što nam je i sasvim jasno ako znamo da smo mi samo instrument, „svirala“, u rukama Vrhovnog Umetnika – Njegovim rukama). Uvek se dešava samo, i isključivo, Njegova volja (koja je, opet, i ipak, naša – jer energija Njegove ljubavi predočava nam samo one karme koje smo svojom slobodnom voljom produkovali). Onaj ko to ne razume, stalno živi u sebičnom uverenju da sve zavisi isključivo od njega samog (njegovog samo-voljnog nahodjenja) i njegove „lične slobodne volje“ – što je, sa jedne strane, i tačno, ali pošto takvim shvatanjem zanemaruje aspekt (i) Božje volje (istovremenog prisustva Jedinstvenog Polja moje i Njegove volje!), on se ipak nalazi u iluziji. Medjutim, onaj ko razume istinu, njemu je jasno da je Volja – JEDNA – i zato svoju „ličnu“ volju svesno prepušta u Njegove ruke. Time on prevazilazi svaki otpor, uspostavlja blaženi unutarnji mir, i spoznaje Harmoniju.

Moja volja nije „moja“ već Njegova, a Njegova volja nije „Njegova“ već moja. – Ovaj paradoks je istina samo zato što ja, suštinski, nisam „ja“ već On, a On, istinski, nije „On“ već ono što Ja Jesam. Suština je JEDNO. Zbog toga istinski ne postoji ni „moje“ (kao suprotnost onome što „nije moje“), a ni „Njegovo“ (kao suprotnost „mome“) – već „samo“ OPŠTE: Apsolutno-Sveprisutno-Sveprožimajuće. To „OPŠTE“ jeste – Volja Univerzuma!

Svesno prihvatajući tu Volju (taj Implicitni Fluidni Tok Tvari Univerzuma), i stapajući se sa Njom, mi je, konačno, spoznajemo kao svoju istinsku, autentičnu volju (Želju) i, u svesnosti Istine, više ne robujemo iluziji i ne pravimo razliku. Sve što se dešava, tada prihvatamo (spoznajemo i razumevamo) kao ono što je zaista trebalo, moralo, i što je dobro da se dešava – pa ma koliko to nama (našem ličnom, EGO-interesu) trenutno odgovaralo ili ne. Isto tako, razumemo i ono što (nam) se u prošlosti dogodilo, kao i ono što će se tek dogoditi: sve to je tako „trebalo i treba da bude“, jer, kako i Ajnštajn reče – „Bog se ne igra kockicama“. …Sve je neposredan izraz Njegove ljubavi, i zato sve treba primati svesno, smireno (po mogućstvu – spokojno) i sa najdubljom zahvalnošću, a ne proklinjati „nepravednu“ sudbinu. – Onaj ko spozna istinu o Pravdi (Zakonu Apsolutne Pravde) neće više nikada, nikoga i nizašta proklinjati!

Naš Roditelj, prepun Ljubavi, večno Bdije nad nama… – možemo li to primetiti i osetiti?!!…

Postoji jedna priča iz života učitelja Zen-a Džošu Džušin-a, koja sadrži izuzetan savet o mudrosti življenja:

– Pitala ga jednom neka starica: „Ja sam žena, a život žene je vrlo tegoban. Dok je dete, mora da sluša roditelje. Kad dovoljno odraste, udaje se i mora da sluša muža. Kad jako ostari, sluša svoju decu. Njen život sastoji se samo od poslušnosti i poslušnosti. Zašto mora da vodi takav život u kome nema ni jednog razdoblja slobode i nezavisnosti? Bunim se protiv starog kineskog načina života.“

Džošu reče: (Tvoja molitva da bude) „Drugi nek imaju sve što žele. Što se mene tiče, nastavljam sudbu koja mi je dodeljena.“

Prava stvar (pravi izbor) jeste naći mir i spokoj u onome što nam Bog šalje, a ne – buniti se protiv onoga što smo, iako se možda toga ne sećamo, nekada ranije zaslužili (uzrokovali). Tim revoltom postižemo samo to da iz jedne davne gluposti, učinjene u neznanju, upadamo u sledeću, novu, glupost i opet zatežemo strunu karme.

Naš racionalni um je taj koji, ispunjen i gonjen strahom i nezadovoljstvom, stalno mašta: „Šta bi bilo da (ni)je bilo, i šta bi bilo kad (ne)bi bilo?“ – Na taj način stalno podgrevajući naš unutarnji nemir i držeći nas u mraku! …Mašta je verovatno najdivnija stvar koja je uopšte dostupna umu, ali upravo ona nas najintenzivnije razdvaja od istinske stvarnosti i krajnje moćan je čuvar i zaštitnik naših slabosti. Mašta nam, zapravo, i jeste toliko privlačna i neodoljiva samo zato što Istinski Svet Mašte jeste naša sopstvena Suština. – Istinska Stvarnost (Nirvana) je Svet Istinske Mašte, i ona daleko prevazilazi čak i naša najsmelija maštanja i snove! …Naš um, zapravo, uopšte ne zna šta je to MAŠTA, jer „maštajući“ on je u stanju da „nabode“ tek po koju mrvicu sa prebogate i preobilne trpeze Nirvane. Prema tome; da bismo zaista spoznali MAŠTU – njen Svet, njeno Stanje, njenu autentičnu Dimenziju – neophodno je da je Prevazidjemo (da se odreknemo vezanosti za naša „maštarenja“!) i, time, konačno sebi damo priliku da spoznamo Stvarnost – Stvarnost Sadašnjeg Trenutka.

Apsurdno je zaokupljati se onim istinski nepostojećim: Ono što je bilo više ne postoji i ne može se izmeniti, a ono što će da bude još ne postoji i ne može se sprečiti. – Mi možemo sprečiti i izbeći nešto, ali to nešto, samim tim, nije „ono što treba da bude“ već nešto drugo! „Ono što treba da bude“ jeste „Ono što će se dogoditi“ (setimo se da u Apsolutu vreme i razdvojenost ne postoje, tako da je, na nama nezamisliv način, sve to VEĆ, i to na kvantnom nivou, „obavljeno i razvijeno“ – samo još treba da se, iz te Uzročne, „spusti“ na ovu našu ravan!). Stoga, kada u duševnom miru primamo „Ono što treba da bude“ (bez obzira šta to bilo) tada, zapravo, Njegovu volju primamo kao svoju volju a sudbinu kao Božji blagoslov i vrhunski dar Milosti …i spokojno idemo dalje.

Svi problemi nastaju upravo zbog te slabosti (ne-voljnosti!) da se prihvati namenjena nam sudbina (da se „pomirimo“ sa samim Sobom) i zbog konstantnog nastojanja da je izbegnemo. Ti napori jesu ono što pokreće zamajac Karme. Budući da je to činjenica; razumevanjem istine o fenomenu PROBLEMA – da su oni samo iluzorne kreacije uma koji izbegava suočavanje sa Istinom (Sudbinom), odnosno prost proizvod „Otpora prema Životu“ – prevazilazimo svaki otpor, stapamo se sa Vrhovnom Voljom, i uspostavljamo MIR, koji više ne pogoni točak karme! …Jedino što je istinski bitno jeste taj Mir: nije bitno ništa od onog što se „dogadja“ – istinski bitno je jedino „stanje“ u kojem primamo te dogadjaje. – A kada smo u duševnom miru, tada smo „Izvan Dešavanja“ jer nam se tada dešava SVE i jer tada činimo – SVE !!!

„Onaj koji zna sve, postaje sve. (…)Onaj koji zna, o voljeni moji, tog Večnog Duha svuda u svesti i čulima, moćima životnim i elementima, nalazi mir konačni, on zna Sve i odlazi u Sve.“  (Prasna Upanishad)

Ta duboka istina o sudbini možda se još najjasnije može razumeti na jednostavnom primeru analogije:

– Ako nam je jasno da je ovaj naš svet, zapravo, palo stanje duhovnog, odnosno, kako to neko reče, „izokrenuta slika Neba“, i ako nam je jasno da se u Nirvani svakog trenutka (dakle – konstantno!) dogadja „SVE“ – „Sve ono što treba i što uopšte može da se desi“ (sve je „ovde i sada“) – onda treba da je jasno da se, isto tako, i nama, u ovom razdvojenom (palom) stanju, svakog trenutka dešava „SVE ONO ŠTO TREBA I ŠTO, UOPŠTE, MOŽE DA SE DESI“ – poštujući, pri tome, zakon karme.

Svakog trenutka nam se dešava samo ono što smo uslovili svojom karmom; slučajnost ne postoji. U Nirvani smo lišeni karme i zato se dogadja „SVE“ (ništa „po-se-bno“). U Nirvani važi prirodni zakon: „ONO ŠTO SE NE DEŠAVA OVDE I SADA, NIKADA NITI MOŽE NITI JE MOGLO DA SE DESI!“ – Jednostavno, uopšte ne postoji (iluzorno je!) ono što nije OVDE I SADA. …Takodje, to isto, samo „na drugi način“, važi i u ovom relativnom svetu: Ono što nam se dešava ovoga trenutka, jedino je što je uopšte moglo i trebalo da se desi; odnosno: Ono što se ne dešava ovoga trenutka, nikada niti je moglo niti je trebalo da se desi! – Sve druge, „racionalne“, nazovi-pretpostavke o tzv. „mogućem“, samo su maštarije našeg sopstvenog uma koji nije svestan Sadašnjeg Trenutka.

Ideal življenja je življenje Sadašnjeg Trenutka – a tada ne postoji čak ni pitanje: „Šta će se dogoditi?“, ili: „Da li je ovo moralo da se dogodi?“ Tada postoji samo blaženi mir svesagledavajuće svesnosti i beskrajni spokoj neopisive unutarnje tišine… Tada smo u – Bogu.

Ono što jeste jeste Sudbina. Naš um je može ispravno razumeti tek kada pojmi činjenicu da svaka naša akcija trenutno(!) stupa u inter-akciju sa Celokupnom energijom ostatka Univerzuma (Univerzuma uopšte), a da je ono što naziva „sudbinom“ ništa drugo do tačno odgovarajući povratni uticaj, odnosno Odgovor, Univerzuma na nas same: KAKO, KOLIKO I ŠTA ODAŠILJEMO – TAKO, TOLIKO, TO I PRIMAMO!

Ogromnost polja koje predstavlja ukupnost tih interakcijskih dogadjanja daleko prevazilazi sposobnost intelektualnog razumevanja. …Univerzum je Savršeni Kompjuter, savršeni Mehanizam, i on, do apsolutnih detalja, funkcioniše nepojmljivo besprekorno: ništa se ne „zaboravlja“ i ništa se ne gubi; svaka akcija ima svoju reakciju. To je neminovnost, i to je Zakon.

U knjizi „Živuća Svetlost“ nalazi se jedna zadivljujuća priča, istinita priča (!), koju će, smesta, svaki „tvrdi racionalista“ odbaciti kao „besmislicu“ – a (ali) koja u sebi nosi divnu istinu o apsolutnosti savršenog sudbinskog mehanizma:

– „U Nagpuru je živeo jedan trgovac žitom. Jednog dana jeo je prženo zrnevlje, ubacujući ih u usta, kada mu je iznenada jedno zrno uletelo u nos i zaglavilo se. Pokušao je šta je mogao ali nije uspeo da ga izvadi napolje. Uspeo je samo da ga potisne još dublje. Osećao je veliki bol i otišao je da se posavetuje sa lekarom, koji je rekao da je zrno ušlo u jedan od sinusa i da će biti potrebna manja operacija da se ono ukloni. To je trgovca učinilo veoma nervoznim jer se plašio bolnica i operacija, te se zahvalio lekaru za savet i žurno napustio njegovu ordinaciju.

Nekako se nesrećnom trgovcu desilo da sretne jednog Mahaprabuđijevog posvećenika koji ga je savetovao da ode da zamoli Gurudevu (Božanskog Učitelja – prim.) za pomoć. „On ti može pomoći“, rekao je posvećenik, „jer on oslobadja od svake patnje; velike i male“.

Trgovac je smesta seo u svoja kola i otišao u Katu (Bari Khatu, Mahaprabuđijev ašram – prim.). Čim ga je ugledao, pre nego što je ijedna reč rečena o njegovoj teškoći, Mahaprabuđi je rekao: „Kada pati, čovek traži zaštitu mudraca“. Trgovac žitom nije morao da objašnjava zašto je došao, jer mu je Mahaprabuđi, smešeći se, dao sledeći neobičan savet: „Vrati se u Nagpur. U momentu kada spaziš jednu belu kokošku koja pripada jednom Hrišćaninu tvoja muka će te napustiti“. Uputio ga je na adresu tog Hrišćanina i trgovac je sasvim zbunjen krenuo nazad u Nagpur. Bez ikakvih problema je pronašao kuću Hrišćanina i belu kokošku koja je čeprkala po prašini. Kada mu je pogled pao na pticu, trgovac je snažno kinuo i zrno mu je izletelo iz nosa. Palo je na zemlju ispred kokoške koja ga je odmah pojela.

Požurio je natrag u kola i otišao još jednom u Katu da se zahvali svom dobročinitelju i izrazi svoje poštovanje prema vidovitom svecu.

„To je zrno bilo predodredjeno toj kokoški, a ne tebi“, objasnio je Mahaprabudji uz topli osmeh. „Bog dela na tajanstvene načine“.“

Eto; ko hoće da veruje neka veruje, ko hoće da sumnja neka sumnja, a ko je sposoban da primi – daće mu se.

Pominjali smo onu izreku koja kaže da se ni jedan list na drvetu ne pomeri mimo Božje volje. – Onome ko razume da Bog jeste Univerzum, tome je istinitost (činjenična izvesnost) ove izreke sasvim jasna i nedvosmislena. …Kako bi uopšte bilo moguće da se nešto u Univerzumu dogodi a da sam Univerzum „ne zna“ za to?! – To je kao da kažemo kako smo odredjene podatke ili „fajlove“ pohranili u kompjuter, ali on, eto, „ne zna“ za to (!?!). Uostalom, upravo sam Univerzum je taj koji Čini sve ovo što se dešava, pa je, otuda, (valjda) i sasvim jasna njegova Svemoćnost, Sveobaveštenost i Sveznanje.

(A.I. – 386.str)