Jedinstvo dva principa

Gledano iz našeg ocenjivačkog ugla, reći da je um (intelekt) bliži Bogu nego što je to srce, jednako je pogrešno kao i reći da je Prirodi bliže srce nego um. I jedno, i drugo, su podjednako daleko, ili podjednako blizu, Prirodi, jer je Bog, istovremeno – i neizmerno „Srce“, i neizmerni „Um“: neizmerni Okean – Ljubavi i Znanja.

To samo znači jedno: da je „primitivan“ čovek jednako udaljen od Prirode koliko je to i „civilizovan“, intelektualno nadmoćan čovek – jer i jednom i drugom nedostaje upravo ono što onaj drugi (već) poseduje. I, da bi se realizovala Mudrost, jedan od drugog imaju mnogo, mnogo toga da nauče…

Dete je veoma slično ovom primitivnom čoveku, jer ono životu prilazi neposredno svojim srcem. Ono život intuitivno oseća, i njegov odnos prema životu, da nije nesvestan, mogao bi se nazvati mudrošću. Ta mudrost se ogleda u tome što dete „oseća“ da kroz život treba ići „igrajući se“, i da ničemu ne treba strogo promišljeno, i matematički racionalno, pristupati. Ono intuitivno oseća veliku istinu da je život – IGRA.

Za razliku od deteta, odrastao („zreo“) čovek životu prilazi krajnje promišljeno i svemu pridaje zastrašujuću važnost i ozbiljnost. On je, za razliku od deteta, svestan da životu treba prilaziti krajnje ozbiljno – jer život upravo to i zahteva! – ali njegov „okoštali“ intelekt nema (i) svesnost te istine da je: Jedino „igrajući se“ moguće svemu prilaziti sa nepodeljenom i jednakom ozbiljnošću! – Ako nečemu prilazimo sa većom ozbiljnošću nego prema bilo čemu drugom, onda, nesvesni toga: sa jedne strane uzdižemo i precenjujemo vrednost života (mada svako precenjivanje ustvari jeste podcenjivanje – jer time samo pokazujemo da nemamo sagledavanje prave vrednosti), dok ga sa druge, istovremeno, negiramo i nipodištavamo – a sve to, opet, samo iz svojih ličnih, trenutačnih, EGO-pobuda. Na taj način mi životu ne prilazimo sa ljubavlju nego sa koristo-ljubljem, a to je, što je svakako svima jasno – krajnje licemerno. I, pošto život ne trpi licemernost, tu je uzrok i seme svih problema. …Setimo se samo šta je Hrist rekao o tome: „Zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budete kao djeca, nećete ući u carstvo nebesko.“ (Mat.18;3)

Uistinu; život (isto-vremeno!) zahteva punu otvorenost, iskrenost i nevinost, kao i sasvim svesnu ozbiljnost, odgovornost i predanost. – Budući da je to tako; dete je, dakle, svesno samo „pola“ istine, jer se povodi isključivo za „srcem“, dok mu je intelekt (razum) potpuno prigušen i potisnut. Za razliku od njega, potpuno suprotan slučaj je kod odraslog, „zrelog“ čoveka – njegov suvereni razum ne priznaje „neopravdanu mekoću“ osećanja, i krajnje nadmeno gleda na njih. …Isti takav odnos je i u razlikama priroda izmedju muškarca i žene (kao suštinskih „nosioca“ ova dva principa) – pri čemu je dečji odnos prema životu, jasno, samo „porod“ ženskog principa (osećanja).

Dakle; pošto život zahteva potpunu, apsolutnu svesnost, znači da je neophodno ostvariti harmoniju ta dva suštinska Principa: dečje spontanosti, nevinosti i iracionalne svesnosti (intuicije), i – odgovorne, profesionalne, ozbiljnosti i racionalne svesnosti odraslog, „zrelog“ čoveka. Kad se konačno ostvari ta, naizgled nemoguća kombinacija, tada se postiže „Istinska Svesnost“, i životnoj igri se prilazi (prepušta) sa potpunom predanošću – biva realizovana životna mudrost, koja jeste ona Umetnost Življenja, a koja znači: Kretati se kroz život gracioznošću vrhunskog plesača!

Pošto je situacija zaista takva da jedino istinski mudra osoba raspolaže istinskom zrelošću, to nam jasno ukazuje na neverovatnu moć vladavine iluzije, jer: svaka odrasla, zdravorazumska osoba smatra se(be) uistinu „zrelom“, a svako dete, u globalu, smatramo „nezrelom“ osobom. To je, jednostavno, tako samo zbog toga što mi, „odrasli“ ljudi, uzimamo razum, odnosno stepen „intelektualne zrelosti“ kao merilo zrelosti – potpuno nesvesni da je upravo on, razum, taj koga je neophodno prevazići, odnosno harmonizovati ga sa srcem „rastačući“ ga u njemu.

Puna (prava, apsolutna) istina jeste, dakle, da dete, u svom suštinskom odnosu prema životu, nije ništa manje „zrelo“ nego što je to odrasla osoba, kao i da odrasla osoba nije ništa manje „nezrela“ nego što je to – dete. Tačnije, odrastao čovek NIKADA i nije presta(ja)o biti nezrelo dete, isto kao što je i dete ODUVEK bilo zreo čovek – sva nevolja je samo u tome što ni jedno ni drugo toga, uglavnom nikada, nisu svesni!

Krajnji cilj Evolucije jeste ostvariti apsolutnu svesnost (harmoniju svesnosti celoga bića): prevazići dečju nesvesnost („Ja nisam svestan“), prevazići i intelektualnu svesnost odraslog čoveka („Ja sam svestan“) – i realizovati istinsku (božansku) svesnost („Ja jesam svesnost“)! To je svesnost Prosvetljene osobe: „Svaka razdvojenost je iluzorna – „dete“ i „roditelj“ jesu jedno isto, a to Jedno jeste ono što On jeste i ono što JA jesam.“

Čitav ovaj „Objavljeni“ Univerzum egzistira na temelju razdvojenosti dva, pominjana, suštinska principa: muškog i ženskog. Razdvojenost ta dva principa, ili, bolje rečeno, nesvesnost njihove nerazdvojenosti, čini iluziju potpuno realnom. Ta nesvesnost istine omogućuje vladavinu iluzije na bezbrojnim nivoima EGO-svesnosti, kao i nad svakim pojedinačnim aspektom egzistencije.

Navedenom primeru iluzije u odnosu „dete – čovek“, identičan je i primer u odnosu „žensko – muško“:

– Svako od nas se poistovećuje sa svojim spoljašnjim (telesnim) karakteristikama i obeležjima, i na osnovu toga izvodimo sopstvenu identifikaciju i svrstavamo se u okrilje pripadnosti odredjenog spola. Pod tim „spoljašnjim“ karakteristikama možemo (osim telesnih) svrstati i psihološke karakteristike imanentne dotičnom spolu, jer, ne zaboravimo, mi nismo ni telo ni psiha već sama Životna Sila. Sve te spoljašnje karakteristike su iluzorne i ne odražavaju pravu istinu onoga što mi zaista jesmo. – A to što jesmo jeste jedno celovito i jedinstveno biće (u svakom pogledu!); ali toga nismo, i ne možemo biti, svesni sve dok ne objedinimo u sebi ona dva Principa (dok ne ostvarimo svesnost njihove Jednote).

Tako, muški spol je samo spoljašnji odraz „muškog principa“, kao što je i ženski spol samo spoljašnji odraz (i izraz) imanentnog „ženskog principa“ – što nam jasno daje na znanje da nije u pitanju ovaj ili onaj muškarac, odnosno ova ili ona žena, već je uvek u pitanju samo naša suštinska potreba za „pronalaženjem samoga sebe“, odnosno potreba za spoznajom celovitosti svoga bića. Ta potreba jeste suštinska potreba za Srećom (apsolutnim zadovoljstvom i ispunjenjem), koja je naša suština a koja je isključivo u svesnosti svoje Celine. Zbog toga svako biće nastoji, svesno ili nesvesno, tu svesnost i realizovati.

Suština muškog principa je ženski princip, i obratno – što znači da bez svesnosti Celine ne možemo znati šta zaista jesmo, kao što ni ne možemo biti sigurni u ono što mislimo da jesmo. Možda najbolja ilustracija ovome je sledeći stih: „Tek dah žene učini te muškarcem!“ …Naime, muškarac je „čvrsto uveren“ da je on „Muškarac“, i to je za njega jedina i najviša istina po tom pitanju. Medjutim, pošto mu njegovo istinsko biće (kojeg on, naravno, nije svestan) neprestano nastoji otkloniti zabludu i predočiti pravu istinu, on nikako, i nikada, ni ne može steći potpunu (apsolutnu) sigurnost u svoju definiciju o samome sebi. Može samo da gaji, manje ili više „čvrsta“, uverenja u vezi toga; a upravo zato ima i jaku potrebu da, stalno iznova, samom sebi dokazuje (a znamo i kako – na tipično životinjske načine) „ispravnost“ svoga uverenja. Na taj način, on svojim zabludelim umom (u potrazi za konačnim mirom i srećom u svetlosti istinskog znanja) večito traga u tami spoljašnjih manifestacija Suštine, nesvestan da se ono za čim traga nalazi upravo u apsolutnoj dubini njegovog sopstvenog bića: Muški princip može spoznati Celinu Bića jedino suštinskom spoznajom sebe samog!

To sve, identično, važi i za pripadnice ženskog spola, odnosno za ženski princip.

Prizovimo samo, ovde i sada, k svesti činjenicu da su i sami andjeli (deva sansk.) zapravo bes-polna bića – a to samo iz jednog jedinog razloga: što su, razvijanjem svojih čistih božanskih Kvaliteta, postali toliko „uzvišena bića“ (za razliku od čoveka, odnosno ljudskih bića – kakva su, na nižem stepenu evolucijske lestvice svesti, i sami nekad bili), odnosno postali u toj meri Bogo-liki, da im više nije potrebno, tj. neophodno, seksualno zadovoljenje kako bi dosegli iskustvo bitisanja u Vrhovnoj Ekstazi. Oni sada neprestano ispijaju božanski nektar, i uživaju gostoprimstvo „Carstva Nebeskog“, ali primajući te vrhovne blagodeti sa zahvalnošću i ne zloupotrebljavajući ih. Tako i bitišu pod okriljem Vrhovne Istine, obavljajući svoju Svetu Dužnost službom u Njegovo ime, i na dobrobit celokupne Kreacije.

Osim ovih navedenih primera odsustva istinske svesnosti i, usled toga, fatalne zablude o sopstvenom identitetu, osvestimo, sada iz ovog ugla, još jednu čudesnu zabludu baš po pitanju Evolucije.

Naime; svako od nas sebe smatra čovekom („svršenim“ čovekom, konačnom i definitivnom evolutivnom formom), izvodeći iz toga svoju različitost i specifičnost u odnosu na ostale oblike života; uostalom, „zna se“ da je čovek evoluirao iz životinje – a što, logično, znači da on „više nije životinja“. …Tako, budući da je EGO taj koji uvek traži, i postavlja, granice, čvrsto verujući da su one istinski razdvajajući faktor izmedju onoga što se nalazi „sa ove strane“ i onog što se nalazi „sa one strane granice“ – takvu jednu „granicu“ postavili smo i u konceptu izmedju naše, „ljudske“, i životinjske svesti! – Sebe smatramo razumnim (istinski razumnim!) bićima, za razliku od životinja, i na osnovu toga smo izgradili sliku sopstvene superiornosti i većeg stupnja evolucijskog savršenstva. Ta slika je, medjutim, samo „polovično“ tačna (što znači da – nije tačna!), jer mi zaista jesmo intelektualno nadmoćna bića u odnosu na sve druge oblike života na planeti, ali moramo biti svesni i sledećeg: Pošto Priroda jeste Savršenstvo, a čovek je, upravo zahvaljujući svom intelektu, suštinski „najrazdvojenije“ biće u odnosu na Prirodu – to znači da podjednako tačno možemo reći i da je čovek naj-nesavršeniji oblik postojanja na planeti! …Jedan kamen, biljka ili životinja, imaju neuporedivo manje „životnih problema“ nego što ih to ima čovek robujući svom EGU, jer oni Prirodu doživljavaju neposredno – intuitivno; odnosno u toj meri je neposrednije „osećaju“ od čoveka, u kojoj meri su „nesavršeniji“ od njega.

Medjutim, pošto u ovom relativnom svetu sve ima svoj plus i svoj minus – i to njihovo „blaženstvo“ (usled intuitivnog doživljavanja Jedinstva) je, srazmerno realnoj razdvojenosti od njega, nesvesno; a jedino čovek ima tu blagodet da, uz dovoljno neophodne mudrosti i duševne čistote, učeći na svojoj (i tudjoj) patnji i svojim karmičkim lekcijama, konačno spozna realnost egzistencije Boga i Njegove Tvorevine – odnosno uzvišenost i večnost onoga što on (čovek) zaista jeste.

Prema tome; čovek, ovakav kakav jeste u datom odnosu, nije ništa više „savršen“ od životinje – kao što ni životinja nije ništa više „nesavršena“ od njega; odnosno tačnije: Čovek, ovakav kakav je (dakle robujuć EGU) – JESTE ŽIVOTINJA.

Sa stanovišta apsolutne istine (stanja harmoničnog jedinstva osećanja i intelekta), i čovek i životinja su u jednoj istoj poziciji: Kao što životinja, iskrenom dubinom svojih osećanja, i osećaja, daleko prevazilazi čoveka (EGO-biće) i njegovu bez-osećajnost, tako i čovek, dosegnutim visinama svoga intelekta, daleko prevazilazi životinjsku ne-razumnost. No oni, i jedno i drugo, dok god su razdvojeni od Istine (Celine), jesu JEDNO ISTO – i to samo zato što oduvek i jesu jedno isto, i to nikada i ne može biti drugačije; a ta navodna medjusobna „razdvojenost“ i „različitost“ je večito samo iluzorna. Uostalom; jedino istinski čovek jeste čovek, i jedino on se može nazvati „čovekom“, što znači da ono što mi inače nazivamo „čovekom“ zapravo to nije. – Istinski-čovek je zaista-čovek, što znači da on više ne poseduje ništa više osim Uzvišene ljudske prirode (ništa osim – Božanske prirode)!

On je „apsolutni čovek“ – što, medjutim (!), znači da se jednako tačno može nazvati i „apsolutnom životinjom“. Naime; pošto čoveka smatramo „umnim“ (razumnim) bićem, za razliku od životinje, onda „apsolutnog čoveka“ pre možemo nazvati „apsolutnom životinjom“ – jer je taj čovek (to biće), upravo, odbacio (prevazišao) svoj „um“!!!

U svetlu svega toga, sada će zvučati paradoksalno, ali: Upravo „um“ je taj koji čoveka čini životinjom, jer jedino um može da bude „bez-uman“. …Ljudi su, manje ili više, bez-umni – isto kao što su životinje, manje ili više, razumne; što znači da onaj ko prevazidje svoj um ujedno prevazilazi i svako potencijalno bezumlje – i zato ga to čini istinskim Čovekom!

Isto kao što ljudsko bezumlje predstavlja „nižu ljudsku prirodu“, tako i odredjeni stepen životinjske razumnosti predstavlja „višu životinjsku prirodu“. Onaj ko prevazidje EGO, taj prevazilazi obe ove „prirode“ i spoznaje istinsku i jedinstvenu (univerzalnu) prirodu čoveka odnosno životinje; spoznaje istinu o Sebi – da nije ni „čovek“ ni „životinja“, već zajednička suština (Svesuština): ČISTA SVEST.

EGO je taj koji nas čini „životinjama“ (i to u najgorem mogućem smislu), medjutim ljudi, robujući mu, beže od te istine trudeći se da budu što „ljudskiji“, što „humaniji“ – a to je veliko licemerje, jer, time, zavaravajući druge (čitaj: samog sebe!) nastoje ništa drugo do, samo, udovoljiti svom EGU. – Što se više trudimo da budemo „čovečni“, to zapravo, i upravo, jasnije pokazujemo kolike smo ustvari životinje, jer: jedino životinja može biti, manje ili više, „čovečna“… i jedino njoj je potreban trud za to! Čovek je čovek (ako je čovek!) – on, onda, spontano emanira tu svoju suštinu; a ne da se mora „truditi“ da uveri sebe ili bilo koga u to. …Truditi se moraš samo ako nešto nisi – a želiš ili nastojiš da to „budeš“.

Istinska čoveč-nost jeste u potpunoj, istinskoj, svesnosti svoje „niže“ prirode (EGA), jer jedino tada – bitišući u mestu (odnosno stanju) koje nije EGO – mi jesmo čovečnost. Zato istinski, apsolutno čovečan je jedino Čovek – istinski čovek – jer on jeste Čovečnost! – On je prevazišao EGO i zato je Bogu (kvalitativno) istovetan.

Čitav ovaj svet (ovakav kakvim smo ga stvorili robujući EGU) pliva u licemerju („grehu“) jer svi robuju tom istom gospodaru a to, na sve moguće i nemoguće načine, nastoje prikriti od istine.

Ljudi se zaogrću, i kite, svakojakim lažnim definicijama sopstvene ličnosti, pokušavajući tako da potisnu i suzbiju svoju životinjsku prirodu i, time, umaknu od nje. Medjutim, to su sve samo spoljašnje glazure i maske, dok, pritom, ispod sveg tog glamura i šminke neizbrisivo zaudara trulež zverinjeg brloga! …Čovek nije ni njegovo odelo, ni njegov novac, ni njegov društveni status, ni njegovi stavovi i opredelenja, ni njegove misli, ni njegova osećanja, ni njegov odnos sa svetom… – pa šta ostaje kad se sve to ukloni? – Ostaje SVEST! A što je ta svest „bremenitija“ EGO-om, to je veća životinja skrivena u „utrobi“…

Ljudi se zdušno bave humanošću i plemenitošću (i na sve načine prilježno delaju na rešavanju bezbrojnih problema – kojih, uzgred, ne bi ni bilo da ih nisu sami i stvorili!), ali „bavljenje“ time nije isto što i sama humanost odnosno plemenitost – bavljenje nečim nije isto što i življenje toga. …Ljudi se bave zaštitom životne sredine, a istovremeno je i fizički i mentalno nekontrolisano zagadjuju! …Ljudi se bave zaštitom životinja zatvarajući ih u Zoo-loške vrtove, jer, bože-moj, u prirodi im preti istrebljenje (naravno od tog istog „čoveka“!); kao što i tvrde da vole životinje a ne mogu ni zamisliti neko jelo bez mesa! Dalje; ljudi se toliko dive mirisnom livadskom cveću da ga kidaju iz njegovog prirodnog okruženja i (do)nose u svoje sumorne vaze! …Ljudi svud po svetu ratuju (iz ko-zna-kakvih „jakih razloga“) a istovremeno tvrde, čak „odgovorno tvrde“, da se bave mirom! …Ljudi se bave religijom i duhovnošću, a istovremeno svoje EGO-interese stavljaju daleko iznad, i ispred, čiste ljubavi i istine – te na taj način, ustvari, samo „ispirajući usta“ Božjim imenom. …Ljudi ovo …ljudi ono; zapravo, to nisu „ljudi“ – to su licemerna bića: bića OPSEDNUTA (tačnije ZA-POSEDNUTA) EGO-om! …Čovek tako nešto ne radi; to radi „životinja“ u njemu – „Djavo“ u njemu.

Ogromna većina ljudi čak ni najmanje nije svesna tog licemerja, koje je skriveno u suštini njihove ličnosti; odnosno – nije svesna samog tog „Djavola“ (čitaj: „Zla“). A činjenica jeste da sve dok to zaista ne osvestimo, odnosno dok ne prevazidjemo EGO (svoje „životinjske uslovne reflekse“ – nekontrolisane žudnje, strahove, navike, nagone, slabosti), nećemo, i ne možemo biti, svoji gospodari, već će nama gospodariti najveći „neprijatelj“ našeg sopstva. Sve dok ne prevazidjemo životinju, i ne ostvarimo istinsku svesnost „onoga što jeste“, mi nećemo, i ne možemo, spoznati čoveka – ne možemo imati iskustvo šta znači to: BITI ČOVEK! – To nije intelektualna svesnost, već jedinstvena, Iskustvena, svesnost celog Bića.

Krajnji cilj Evolucije, stoga, jeste ostvariti takvu svesnost (postati Svesnost), odnosno: iskustveno spoznati da mi jesmo Svesnost!

(A.I. – 335.str)