Rss Feed

Suština verovanja

10. februar 2011. by narajan

Verovanje, kao takvo, egzistira u samoj suštini čovekove „ljudskosti“ (niže, lažne prirode). Utoliko više, jer je, kao što smo to već uvideli, doslovce svo naše „tzv. znanje“ o svetu (a samim tim i o sebi samom) zasnovano isključivo na verovanju, odnosno na mišljenju – „mišljenju da znamo“. Mi slepo verujemo svom logičkom, racionalnom umu (iako je on sve drugo samo ne „racionalan“!), i zbog toga, verujući njemu, iluziju prihvatamo za stvarnost a zabludu o istini smatramo „znanjem“. – Uzgred, znanje jeste istina, ali „verovati da znamo“ nema ama baš nikakve stvarne veze sa znanjem, pa samim tim ni sa istinom.

     Verovati u nešto – znači verovati u istinitost svoje sopstvene predstave o tome; a jasno nam je da je svaka predstava ipak samo iluzija uma a ne stvarnost. Zbog toga, „verujući“ nikada ne možemo iskusiti stvarnost nego uvek samo iluziju – „mrtvu stvar“. A to, opet, znači samo jedno – da vera uslovljava iskustvo, te da je, za bez-uslovnu spoznaju istine, neophodno prevazići, čak, i veru!

 

     Zbog čega, uopšte, verujemo?

     Usled razdvojenosti od istinskog znanja (svoga istinskog sopstva) mi ne posedujemo sposobnost istinskog razumevanja onoga što jeste, i zato, suočeni sa neizmernošću života, uvidjamo stravičnu prazninu sopstvene ništavnosti i nemoći… a od tog tamnog mikrokosmičkog Bezdana obuzima nas samrtni podsvesni strah. Automatski, paralelno sa strahom je prisutna i snažna žudnja da taj strah eliminišemo – a to nastojimo kreiranjem kojekakvih sopstvenih predstava, čije potonje realizovanje će nam, po našem uverenju, doneti istinsko izbavljenje i osloboditi nas krajnje bede života. …Tako, mi neprestano nastojimo pobeći od samog sebe – i to upravo gonjeni željom da samog sebe spoznamo (!); no medjutim, tog „suludog mehanizma“ uopšte nismo svesni.

     Tim bekstvom od „Neizvesnosti“ mi podgrevamo iluziju svoje sve veće sigurnosti i izvesnosti. Na tom putu se čvrsto vezujemo za te iluzije, brižno negujući sopstvenu zavisnost i postajući robovi svoga slepila za svetlo istine. Na taj način, sama vera („verovanje“), uzeta kao cilj, kao „slamka spasa“, okreće nas od samoga Sebe i podstiče uslovljenost i razdvojenost u svakom pogledu. Ona, dakle, i postoji upravo zbog prisustva straha, i ima cilj da nas, udaljavanjem od njega, približi spoznaji stanja ljubavi. …No, uistinu, ceo taj put je samo iluzija, jer sve što je potrebno jeste već ovde (i sada) – samo treba realizovati svesnost.

     Prema tome; vera predstavlja „utočište“ od straha, a pošto je strah posledica neznanja, odnosno nerazumevanja istine – samim tim, sklanjajući se pod okrilje vere lišavamo se psihološke slobode, a time i same mogućnosti raskrinkavanja iluzorne osnove straha i spoznaje istinskog znanja. Tako, vera uistinu jeste tamničar istinskog znanja!

     

     Organizovana vera podrazumeva odredjene koncepte koje treba poštovati, i kojih se treba pridržavati, kako bismo se oslobodili bremena patnje. Na taj način, doslednošću veri, mi nastojimo slediti odredjene ideje, odnosno ideale, i time pročistiti svoju prljavštinu (pa čak i prljavštinu sveta!). – Takvo „pročišćavanje“ predstavlja trajni, kontinuirani proces, pa otuda ne donosi zapravo ništa novo, nego predstavlja samo modifikaciju staroga. Da bismo spoznali to „novo“ stanje, pogrešno je nastojati da se „poboljšamo“ ili „pročistimo“; potrebno je „samo“ ostvariti uvid u svoju istinsku prirodu, koja jeste savršeno čista i koja je takva oduvek: „Sve što vam treba jeste svež pogled na vas same, na vaše biće. Samo to. Svež pogled. A ja vam kažem da sa tim svežim, novim, nevinim  pogledom – ego otpada sam od sebe.“ – kako kaže Rađniš.

     Ako sledimo bilo kakav proces, mi time, zapravo, samo nastojimo „oplemeniti“ svoj EGO – i time samo nasedamo na podmukle trikove svoga uma. Taj um nas, shodno racionalističkoj logici, uverava da je neophodno pred sobom imati ideal čistote kako bismo i sami mogli postati čisti; medjutim, to je strašna zabluda. – Ono što je neophodno jeste, na umu neshvatljiv način: „trenutno!“ se naći u stanju savršene čistote. A to se ostvaruje jedino potpunim sagledavanjem celokupne svoje prljavštine, a ne nekim „trudom“ da postanemo čisti, jer: Dok god se trudim da postanem savršen – ja sam, dakle, nesavršen; savršenost je u jasnom, potpunom, sveobuhvatnom sagledavanju nesavršenosti.

     Dakle, nekorisno je slepo se pridržavati bilo kakvih pravila i koncepata, pa čak i slušanja raznih propovedi, ukoliko će nam to biti samo „zabava za dokoni um“. Ono što je zaista potrebno jeste: Probuditi se! Tek tim „Budjenjem“ ostvaruje se istinsko razumevanje onoga što jeste; a tada čak i slušanje propovedi konačno prestaje biti puki intelektualni čin i dobija dubinsku – „treću dimenziju“. To je dimenzija prirodnog stanja uma, stišanog uma, NE-uma, tj. uma koji ne prianja za površinske aspekte svoga manifestovanja.

     Da bismo se probudili, i spoznali istinu, neophodno je da budemo slobodni i od sumnje i od verovanja – jer su to samo dve strane istog novčića. To postižemo odbacivanjem sveg nagomilanog „znanja“, koje uslovljava (ne)jasnoću naše percepcije a koje jeste samo nagomilana prošlost. Ignorisanjem (ali istinskim – sa ljubavlju!) te celokupne prošlosti postižemo svesnost onoga što jeste „ovde i sada“, pa samim tim otpada i svaki strah, jer – strah ne postoji u sadašnjosti. …Tada, i samo tada – odnosno to, i samo to – jeste SLOBODA OD EGA.

 

     Najveći neprijatelj realizacije, te uspeha bilo koje vrste, jeste SUMNJA. Ona je direktna posledica straha, pa je, samim tim (uporedo sa verom), najjači telohranitelj EGA. Mi „sumnjamo“ samo zbog toga što se naš EGO konstantno plaši mogućeg ugrožavanja svog integriteta. Tako, sumnjajući u jedno mi se, istovremeno, čvrsto držimo verovanja u drugo, a to za šta se držimo su već oformljene predrasude i predubedjenja, koje nam daju iluziju sigurnosti. Na taj način „vera“ sama po sebi postaje Cilj – a tada je ona zaista leglo predrasuda i izvor svakog zla i razdvajanja.

     „Verovati“, zapravo, istovremeno znači i „sumnjati“ (suprotnosti su jedna u drugoj sadržane!); zbog toga nam je neophodno potpuno odsustvo i jednog i drugog. To biva ostvareno „Verovanjem u sve“, odnosno verovanjem „da je sve moguće“, a to znači da „ne sumnjamo ni u šta“ …ili, ako više volimo: to znači da unutar sebe ostvarimo stav „Sumnje u sve“!!! – Stav „sumnje u sve“ ne znači sumnju u svaku pojedi(nač)nost zasebno, već upravo: odsustvo sumnje prema bilo čemu (bilo čemu posebno)! …To je stav apsolutne otvorenosti, gde nema „verovanja“ ni u šta posebno, ali gde, stoga takodje, nema ni „sumnjanja“ ni u šta posebno. To je stav: „SVE JE MOGUĆE“; jer je zaista sve Promena, a promena jeste ne-stalnost, ne-predvidivost i ne-izvesnost, i stoga ne podleže ličnim stavovima i ocenama. Taj stav otvorenosti zapravo nije „stav“ već je to upravo ono stanje što ostaje po odsustvu svakog mogućeg stava; to je stanje koje, time, eliminiše mogućnost uticaja iluzije i omogućava svesnost istine.

     Ogroman je broj ljudi koji smatra (misli, veruje) da se apsolutna istina ni na koji način ne može iskusiti i da je njeno postojanje čista iluzija. To su takozvani „ateisti“, koji su ustvari često veći vernici od mnogih „deklarisanih“ vernika – jer jedni veruju da „Bog“ postoji, a drugi veruju da „Bog“ ne postoji; tako da se sva čvrstina njihovog stava (i jednih i drugih) oslanja upravo na čvrstini sopstvenog „verovanja“! Pri tome, ateisti nisu ni približno svesni koliko su ustvari u pravu – jer ona, Apsolutna Istina, zaista ne postoji (obzirom da ona jeste Postojanje) a „Bog“ je, zapravo, samo naša sopstvena iluzija (predstava) u koju verujemo. No, „verujući ljudi“ („vernici“) toga nisu svesni, i zato je svo njihovo nastojanje da spoznaju Ideal („istinu“ u koju veruju) zasnovano isključivo na „goloj“ VERI. Njima, stoga, vera sama po sebi predstavlja Cilj, a kreirane dogme predstavljaju šablone van kojih se ne sme i o čijoj se ispravnosti i istinitosti „ne raspravlja!“ (jer je to, navodno, „bogohuljenje“). Na taj način vera predstavlja uzročnik razdvajanja izmedju čoveka i čoveka, čoveka i Istine (čoveka i Boga), i moćno sredstvo u službi EGA, kojim su konci manipulacije smešteni u ruke „Izabranih“ – a kojima je, tako, bogom-data „ekskluziva“ na tumačenje istine i stvarnosti, odnosno onoga što jeste. …Kako li je, samo, taj pristup pogodovao srednjevekovnom, moralno izvitoperenom i u dogmatske šablone okovanom, sveštenstvu – koje je, držeći se Inkvizitorstva i strogo sledeći bezumlje svog uma, možda i zaista verovalo da čini ispravno i „u ime Boga“, ali je zapravo, u svojoj opštoj nesvesnosti i zaludjenosti, najodanije služilo upravo „onoj drugoj“ strani.

     Tako shvaćena, vera zapravo predstavlja ropstvo, a ne put u slobodu – slobodu koja podrazumeva slobodu čak i od same „ideje o Bogu“. Takva sloboda jeste prostranstvo apsolutne psihološke nezavisnosti, pri čemu svako sam sebi jeste svetlost – a to i jeste ono nužno, jer apsolutnu istinu (suštinu) možemo spoznati samo, i isključivo, unutar samoga sebe. Dok to ne realizujemo, svo naše „znanje“ će podlegati isključivo okvirima „verovanja“ i „neverovanja“ (sumnje), a „vernici“ i „ateisti“ će vazda imati materijala za svoje široko-umne, i duboko-umne, rasprave…

     

     Dakle, krajnje precizno rečeno: Verovanje i neverovanje su samo mahinacije uma kojima se on štiti od Istine.

 (A.I. – 236.str)

 

     U suštini EGA je strah, a usled slabosti za suočavanje sa njim vera je, praktično, neophodna stvar. Medjutim, ta vera mora da bude čisto lična stvar – lišena svake prisile ili dogme – i ne sme da služi sama sebi kao cilj nego, ako je već tu, treba da posluži samo kao „odskočna daska“ za skok u „mračnu i strašnu neizvesnost“ Istine. Ona mora biti ne više od „tablete“ koja će nam, u kritičnom trenutku, ublažiti nesnosni bol pokvarenog zuba – ali ne tablete koja će biti samoj sebi svrha, pa da im, „navučeni“ na njih, večito pribegavamo živeći bezbrižno i bez bola u svojoj „blaženoj“ otupljenosti, već mudro i hrabro iskoristiti prvu pogodnu priliku, otići kod „zubara“, rešiti suštinu problema i – tada odbaciti vezanost za štetnu i bespotrebnu tabletu! Dakle ona, vera, u krajnjem slučaju, odnosno ako je već prisutna kao postojeća „nužnost“, treba da bude samo oslonac i podloga za suočavanje sa strahom, a nikako utočište od tog straha; jer „utočište“ od nečega vrlo brzo postaje čuvar tog nečega (a ne nas od toga!), pa postane tamnica, umesto „kutka izvojevane slobode“. – Ovu prirodnu zakonitost su dobro osetili, i osećaju, svi pojedinci i društveni sistemi koji bekstvom (iliti borbom, jer to je zaista jedno isto) od „staroga“ (jedne suprotnosti) nastoje umaći od toga u okrilje „novoga“ (druge suprotnosti). …Valjda je već suvišno podsećati zašto je to uistinu besmisleno, te da jedino, istinsko, utočište od nečega jeste njegovo prevazilaženje, kao što i jedina, istinska, svrha nečega (bilo čega!) jeste sopstveno – prevazilaženje.

     Sve ovo, nedvosmisleno, govori da: Cilj vere treba da bude njeno sopstveno prevazilaženje! …Tačnije, istinski cilj verovanja jeste sopstveno prevazilaženje (otprilike isto tako kao što istinski cilj – istinska svrha, dharma – svih svetskih medicinskih ustanova i zdravstvenih organizacija jeste njihovo sopstveno dokončanje, odnosno stvaranje takvog sveta gde će izvorno i neporemećeno zdravlje egzistirati bez ikakve potrebe za, bilo kojim, institucijama „čuvarima zdravlja“ – i gde merilo zdravlja ljudi i nacija neće biti u što većoj i što razgranatijoj mreži istih, već upravo u odsustvu ikakve potrebe za njima!); samo to trebamo još i spoznati kao takvo, da ne bismo večito bili u koliziji sa suštinom.

     Nažalost, današnja civilizacija, EGO-robujuća, ima takve principe i merila koji su upravo suprotni od Istinskih Ciljeva i suštinske svrhe onoga što jeste. Tako, čega god se EGO dohvati, to automatski biva iskarikirano i obesmišljeno – pa i samo verovanje: umesto da bude shvaćeno samo kao privremeno „sredstvo“ na našem putu ka Znanju, ono biva ustoličeno kao „vrhunac“ dometa naše svesti, odnosno biva prihvaćeno kao sam Cilj. I, eto, upravo tu jeste koren svakog zla; ali… ujedno, tu jeste i „ključ“ za razrešenje istog.

     Vera treba da bude putokaz ka Svetlu – ka Izvoru svetlosti. Ona treba biti poput prsta koji pokazuje ka Mesecu! – Prst je sam po sebi nebitan, jer on samo ima zadatak da nas usmeri ka onom bitnom, pa bi skroz promašili poentu nastavljajući gledati prst umesto da pogled odvojimo od njega i usmerimo svu svoju pažnju na samu bit-nost, samu suštinu. …Medjutim; i kada nam ukaže na Mesec, ne smemo se brzopleto vezati (čak ni za tu!) našu predstavu (verujući sada da je Mesec pravi, autentični izvor svetlosti), jer ćemo tada i dalje samo robovati iluziji, nego se moramo osloboditi prianjanja i za tu predstavu (EGO-kreiranu predstavu o „Bogu“) kako bismo bili spremni, i sposobni, za poimanje autentičnog izvora svetlosti: samog Sunca (same Istine).

     Naša situacija upravo jeste da, najtačnije moguće rečeno, nalazeći se u tami i ne poznajući Sunce, mi: Mesec sagledavamo kao jedini i pravi izvor svetlosti. …Shvatimo to, i – ne podležimo iluziji!

     Da bismo što potpunije shvatili pravu ulogu vere u našim životima, sagledajmo i sledeće:

-    Vera u potpunosti ima roditeljsku ulogu. Tako, svaki savestan roditelj odgaja svoju decu onako kako sam misli (veruje) da je to za njih najbolje. Medjutim, svi smo mi „samo ljudi“ („grešnici“) pa stoga niko ne može ni da bude „sasvim siguran“ da su njegova lična uverenja upravo ona najispravnija – što je i sasvim razumljivo pošto su zasnovana na verovanju umesto na (istinskom) znanju. – I onaj koji svesno nastoji činiti dobra dela jednako je uveren u (ne)ispravnost svojih ciljeva, postupaka i nastojanja kao i onaj koji nesvesno čini velike pogreške. U suštini obojica su isti, jer istina ne poznaje šablone „dobrog“ i „lošeg“, odnosno konkretno: ono što se roditelju (u)čini kao dobar potez, to je za dete možda najgora moguća kombinacija – a da roditelj toga uopšte nije svestan.

     Svako je univerzum života sam za sebe, i zato svako sam sebi treba biti svetlost! Roditelj, dakle, treba da učini za decu onoliko „koliko je to u njegovoj moći“ – ništa više, ali i ništa manje od toga. Treba da im pruži stabilnu potporu na njihovom putu ka zrelosti i da ih, bez posesivnosti (koja bi upravo oslikavala nezrelost samog roditelja), priprema za onaj trenutak kada će biti spremni, i osposobljeni, za prepuštanje suočavanju sa sopstvenom samostalnošću i istinom. – Poput ptića kojeg roditelji sami podstiču na prvi let, i napuštanje gnezda, onoga trenutka kad bi svako daljnje odlaganje toga, vremenom, od njega načinilo samo žalosnu kreaturu zakržljalih krila. …Svako dalje zadržavanje i sputavanje, ma koliko bilo dobronamerno, radja samo negativne posledice, jer jedina sreća svakog živućeg bića jeste u potpunoj emancipovanosti i slobodi – bez koje nema samo-ostvarenja.

 

     Svako biće ima prirodno, i neotudjivo, pravo na slobodu ličnog izbora, kao i na odgovornost koju taj izbor, neminovno, sobom nosi. To ustvari nije samo pravo već, što je još bitnije, nasušna „potreba“, jer svako ima svoj lični put ka Bogu; tj. prostim jezikom rečeno: „Svako je kovač svoje sreće.“

     Sloboda je jedina sreća, jer sloboda jeste ljubav tj. život. Niko nema, i ne može da polaže, pravo na tudj život pa makar to bio i život sopstvenog deteta, jer je Bog jedini istinski roditelj i Onaj koji raspolaže životom (Bog jeste Život). „Zemaljski“ (svetovni) roditelji treba da slede one iste suptilne principe koji upravljaju unutarnjim tokovima celokupne Kreacije, samo prvo moraju i sami realizovati suptilnost za njihovu percepciju. Priroda je najveći učitelj, i treba učiti od nje. …Svetovni roditelji treba da izvrše samo ulogu neophodnog „oslonca“ u pripremi za otiskivanje na put ka istinskom Roditelju – sopstvenoj, i opštoj, Apsolutnoj Istini: Bogu. Zbog toga svetovni roditelj ima ogromnu odgovornost (ali i divno poverenje od Boga mu dato!), koja se sastoji u tome da detetu mora omogućiti, i dozvoliti, odgovornost za njegove sopstvene postupke: ličnu odgovornost pred Bogom. Ta odgovornost pred „Licem Istine“ nije nešto što neko treba, ili čak i može, da nam „dopusti“, već je ona suštinska izvesnost svakog bića ponaosob; pa sputavanjem te prirodne, kosmičke, neminovnosti samo kršimo Zakon i, time, navlačimo sebi lošu karmu.

     Identično tome, svaki verski poglavar („sveti otac“…) treba svojoj „duhovnoj deci“ da pruža istinsku i nenametljivu ljubav, koja će uvek i prema svima jednako zračiti, pa ma kako da se svako od te „dece“, ponaosob, odnosi prema Bogu. On treba da bude „kanal“ božanske ljubavi, koja je jednako podatna i svecu i kriminalcu – a ukoliko je ovaj drugi odbija i ignoriše, to je njegov lični izbor na osnovu koga će snositi, i snosi, odgovarajuću karmu i patnju. U krajnjem slučaju; ako ja učinim neki greh i nepravdu prema Bogu, onda je sasvim sigurno da samo On ima pravo da me za to odgovarajuće kazni (što uostalom i biva). Svako, uistinu, odgovara isključivo pred Bogom! …Ovo nipošto ne znači da ne treba poštovati ljudske zakone – naprotiv, jer oni regulišu naša, ovozemaljska, „pravila igre“, da bismo se svi mogli „što lepše igrati“ – ali Božji zakon (Suptilno Prirodno Ustrojstvo) je zakon apsolutne pravde i njega, pre svega drugog, treba uvažavati.

     Nažalost, mnoga sveštena lica, bez obzira kojoj konfesiji pripadaju, ne (po)znajući Istinu i, stoga, slepo se držeći „vere“ i dogmatskih načela, uobražavaju da su upravo oni Bogom-dati da zavode red i „pravdu“ oko sebe – pa na taj način, u svom neznanju i robovanju iluziji, čine strahovite grehe na svoju dušu, verujući da čine ispravnu stvar. – Za njih je, pre svega, Hrist rekao: „Teško svijetu od sablazni, jer je potrebno da dodju sablazni; ali teško onom čovjeku kroz koga dolazi sablazan!“ (Mat.18;7); kao i: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što zatvoriste carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi htjeli!“ (Mat.23;13)  …Na taj način vera služi „Sotoni“ a ne Bogu, jer stvara razdor medju ljudima, i u ljudima, i izvor je svakojakog zla. Poznati su primeri Inkvizicije i krstaških ratova, koji su sejali patnju, nesreću i smrt – a sve to, koje li zablude: „U ime Boga“!… Zato; kad vera počne da služi niskim ljudskim interesima (EGO-interesima), a ne Bogu Živome i Istinitome (Ljubavi Samoj), tada ona jeste opako sredstvo u rukama EGA.

     Zbog svega toga je i Krišnamurti rekao:

„Tvrdim da je Istina zemlja bez staza i da joj se ne može prići bilo kakvom utabanom stazom, uz pomoć bilo koje religije ili sekte. (…) Istina, pošto je bezgranična, pošto joj se ni jednim putem ne može prići, ne može se ni organizovati; niti bi trebalo praviti ikakvu organizaciju koja bi vodila ili gonila ljude bilo kojim posebnim putem. Ako to shvatite, onda će vam postati jasno koliki je to apsurd organizovati veru. Vera je čisto individualna stvar i ne možete je, a ni ne smete, organizovati. Ukoliko to učinite ona postaje mrtva, okamenjena, ona postaje veroispovest, sekta, religija, koju treba nametnuti ostalima…

     (…) Ljudima je potrebno da se probude, ne da dobijaju instrukcije.“  (Iz „Neophodnost Promene“)

 

     Onaj ko hoće da spozna Boga, neće Ga naći ni u verskim svetilištima, ni u svetim spisima – bar ne više nego bilo gde drugo u ovom Univerzumu – već isključivo u skrovitim dubinama svoga sopstvenog srca. Da bi se On spoznao potrebno je prevazići strah i širom otvoriti latice svoga srca, kako bi Božanska ljubav, kroz njega, mogla nesmetano da zaplovi celim Univerzumom i podari nam blaženi mir i ispunjenje. U takvom srcu nalazi se Hrist – Božanska Iskra naše duše – i jedino tu se On i može pronaći. On je istinski Hram naše duše, i kroz to Svetilište trebamo ljubiti i poštovati sve (drugo) i svakoga (drugog) – pa i samog „Boga“, ukoliko potom ostane ikakve potrebe za to. Naime, ako je On SVE, i mi to znamo, onda ljubeći SVE (čineći to!) – zar ostaje potom „još nešto“ (pa i neki „Bog“) kojeg smo „preskočili“ i kojeg „još“ (posebno) trebamo ljubiti!?

     Jednostavno; ta RELIGIJA ISTINSKE SVESNOSTI I LJUBAVI, koja je Večita Stvarnost našeg bića, jedina je Religija koja oduvek istinski postoji. Pa, i sam Hrist, kao istorijska ličnost, je zapravo bio – i ostao! – prvi, poslednji i jedini istinski Hrišćanin; jer „Hrišćanstvo“ ne čine crkve i hramovi, mrtve dogme i kanoni, već Živi Hrist u hramu našeg srca! E; On, Hrist, koji nije „Hrist-ja-nin“ (jer to nije Njegovo svojstvo već suština), jeste jedini i izvorni „Hrišćan-in“: jedino i istinsko „Hrišćan-stvo“; i zato se jedino kroz Njega (a ne kroz „veru“, dogmu, crkve i obrede) Hrišćanstvo može i – ŽIVETI.

     Mnogi misle da je Hrist, kada je rekao: „Ja sam put i istina i život; niko neće doći k Ocu do kroza me.“ – govorio u simbolima; ali On je, zapravo, samo, tu najsuptilniju istinu iskazao rečima – i ništa više, i ništa prikriveno. …Tu uopšte, čak, nema nikakve „simbolike“, već samo jasno i glasno (Gromo-glasno!) iznesena nesporna činjenica, koju je Hrist JASNO GLEDAO u samom trenutku dok je to rečima prenosio i izgovarao! Zato, Njegovu poruku trebamo shvatiti kao čin „direktnog prenosa“ (saopštenja) Živuće Istine, a ne kao „zgodnu i simpatičnu simboliku“, koja fino prija našim okamenjenim ušima i koju mnogi neće uzimati za ozbiljno; a čak kad bi to neko i poželeo, tu su „osposobljeni i ovlašćeni tumači“ koji su jedini merodavni da nam protumače „šta je pisac hteo da kaže“… Pa, da je ta Poruka trebala tako biti prenošena – po „pravu ekskluziviteta“ – onda bi On, po Svom dolasku, zasigurno, samo zaseo na kakav tron, okupio šačicu „velikodostojnika“, objasnio im „skriveno značenje“ Svoje poruke, sagradio im crkve i bogomolje, i, kao i svaki „normalan“ diktator, zahtevao striktno i doslovno sprovodjenje Svojih „pravila“ i „propisa“; a zasigurno ne bi godinama hodio medju narodom, govorio napaćenom mnoštvu, lečio uboge i bolesne, hranio gladne, davao snage sirotinji, grešne i odmetnute duše privodio Istini (jer:“Sin čovječij nije došao da mu služe nego da služi, i da da dušu svoju u otkup za mnoge.“ – Mar.10;45). …Rekavši: „A ja vam kažem da je ovdje onaj koji je veći od crkve.“ i „Kad biste znali šta je to: milosti hoću a ne priloga; nikad ne biste osudjivali pravijeh.“ (Mat.12;6,7), sigurno nije pozivao na idolopoklonstvo i torturu prema neposlušnima, već upravo na sagledavanje Žive Suštine unutar „mrtvih“ i „okamenjenih“ šablona i koncepata. Njemu ne treba štovanje kamenih gradjevina, pa ni okoštalih sistema i organizacija – ne „milostinja priloga“, koja hrani EGO i tovi institucije – već upravo „prilog milosti“, koja je božanski miris naše duše, i koja Njegov „pupoljak“ u našem srcu otvara za predivno cvetanje Života. …I, nije On, koji jeste Milost, tu milost tražio zbog Sebe, već zbog naše sopstvene najveće dobrobiti – da bismo kroz nju spoznali Njega, i uživali u Njemu!!!

     Zbog svega toga; crkvu svakako treba poštovati, ali ne crkvu kao Cilj nego crkvu kao Sredstvo – sredstvo kroz koje možemo (i moramo) poštovati Njega, jer samo tako nećemo štovati „kamen“ i „smrt“ već Njega koji jeste istinska Crkva i sam Život. Samo tako ćemo zaista štovati Istinu, i biti na pravom putu da, kroz Njega, zaista spoznamo Sebe. …A tada, više neće ni biti bitno ima li negde kamenog oltara ili ne, jer će Oltar uvek biti sa nama. Tako će i crkva konačno ispuniti svoju istinsku ulogu i svrhu (svoju Darmu), od Njega joj datu, da „Njegovo stado“ privodi (i privede) Njemu – a ne sebi samoj.

     

     Osvestimo ovde, sada ponovo, samo, onu večnu činjenicu da je: istinski cilj, i svrha, SVEGA – sopstveno PREVAZILAŽENJE!

 

(A.I. – 241.str)


Nema komentara

Nema komentara.

Žao nam je, obrazac za komentare je trenutno zatvoren.