Medicina, kakva jeste

Čitava ova naša civilizacija, ovakva kakva jeste, temelji se na EGU. Svetom vladaju zakoni Trgovine – prometa „roba“ i „usluga“ – a ljubav, istina i pravda su, u tom smislu, neprofitabilne kategorije i, kao takve, podredjene su EGO-kreiranim „bogovima“ koji se zovu: vlast, moć i novac; odnosno – lični prestiž i profit! Svako zastupa isključivo lični interes (EGO-interes), a cilj je: od drugih izvući što više koristi za svoj EGO. …To uopšte ne mora značiti da takve stvari činimo svesno, namerno (što je tada svakako još gore) već je to – taj neizbežni usud temeljnog kosmičkog principa „sebi-čnosti“ – hteli mi ili ne-hteli, jednostavno „utkano“ u samu strukturu našeg bića; samo što robujući EGU mi to činimo na tudje i sopstveno zlo, dok služeći Istini delamo u pravom duhu Ljubavi i Božanske Sebi-čnosti.

Sva ta sebična (EGO-sebična) jurnjava je toliko suluda da je najveće čudo upravo to što tog ludila niko nije svestan. – Trudeći se da izrabimo druge, ne shvatamo da svo vreme manipulišemo jedino, i isključivo, SAMIM SOBOM! …Svi duboko spavamo a svako misli da je budan, pa prodajući dušu Djavolu zarad „šake sitnih zadovoljstava“ kupujemo snove i samo snove… – a snovi uvek ostaju, ipak, samo snovi. Na taj način, zbog svojih sanjalačkih zabluda stalno žrtvujemo večne vrednosti i večito propuštamo Večnost.

Sve je to tako jasno i očigledno – ali samo onome ko je uspeo makar malo da podigne glavu iznad sveg tog haosa i, makar samo u trenutačnoj odvojenosti od njega, sagleda ga „odgore“ i u globalu. Što se tiče svih onih drugih – koji bitišu još uvek duboko zaronjeni u njega – (u) njima je taj haos bezumlja toliko prisutan i uobičajen, da im je u svesti prihvaćen kao sasvim prirodan i „normalan“, tako da njihov životni moto ne glasi: „Prevazidji haos; probudi se!“, nego: „Izbori za sebe što bolje mesto i sanjaj što lepše!“ A, pošto je ta borba („za što bolji položaj“) – borba protiv same Prirode, jasno je da ćemo upravo mi sami snositi, kao što i snosimo, na sebi posledice svih tih ne-prirodnosti. Te posledice bivaju manifestovane tzv. „zlom sudbinom“, životnim problemima, fizičkim i psihičkim bolestima, bolovima… odnosno patnjom uopšte.

I tako, pošto nam je sve to sasvim „normalno“, stvorili smo čitav spektar alternativnih sistema i mehanizama koji treba da nam obezbede što ugodniji i što podnošljiviji boravak, i opstanak, u toj („od života nam nametnutoj“) borbi protiv Prirode. U okvire tog mehanizma spada i tzv. službena, „oficijelna“ medicina – onako kako je zvanično koncipirana!

Ova, „standardna“, medicina je potpuno logičan proizvod ove, i ovakve, civilizacije – civilizacije palog stanja svesti. Ona je nastala kao nužna potreba za sanacijom posledica koje trpimo usled potpunog odsustva istinske odgovornosti prema prirodi uopšte, a prvenstveno prema samom sebi. Kao takva, medicina u potpunosti igra ulogu „majke“ u čije okrilje dete trči pošto je, za svoje „nestašluke“, dobilo pogrde i ćuške od oca! – Ta majka tada detetu pruža utočište svoje samilosti, nežnosti, pažnje i ljubavi, nastojeći da mu obezbedi pomoć i zaštitu od posledica očeve ljutnje (lekcije), i da mu, time, povrati narušeno spokojstvo.

To je, u svakom slučaju, uzvišen čin brižnosti i milosrdja, ali to je čin koji se bavi isključivo posledicama, jer pravi uzroci nisu poznati – majka ne zna „pravi razlog“ zašto je otac bio ljut! Na taj način, majka je detetu pružila pomoć i, eventualno, otklonila posledice, ali nije ga zaštitila od sledećih sličnih, ili istovetnih, jer nije poučila dete kako da prevazidje same uzroke koji uslovljavaju te, i takve, posledice. …Zbog toga, svaka takva pomoć je ipak samo „prva pomoć“, na kojoj se ne smemo zaustaviti zavaravajući se da je sada sve u redu i da smo spašeni, već trebamo otkriti istinske uzroke, suočiti se sa njima i – prevazići ih. Tek tada smo zaista izlečeni i spašeni: Tek tada je dete spoznalo očevu „Pravu Želju“ („Zapovest“) i, izvršavajući je (na svoju sopstvenu najveću dobrobit!) uspostavilo blagosloveni mir u ljubavi i istinskom zajedništvu sa njim.

Najbolji roditelj je onaj koji, tokom procesa njegovog odrastanja, nauči dete da razmišlja svojom sopstvenom glavom i osposobi ga za kvalitetan samostalan život – a ne, kao što mnogi posesivni roditelji čine (iz „prevelike ljubavi“), „štiteći“ decu od svakog napora i truda od njih vremenom načine autentične trutove, nespremne i nesposobne za samostalan život. …Jedna stara kineska poslovica kaže: „Ako nekome daš ribu nahranio si ga za jedan dan, ali ako ga naučiš da peca – nahranio si ga za ceo život.“ Pa, iako zahteva napora i truda, rađe naučite decu da „pecaju“ nego da im (uvek i samo) dajete „ribu“.

Tako; i zvanična medicina ima upravo identičan problem: umesto da nas nauči da „pecamo“ – da nam ukaže na prave razloge, i uzroke, naših zdravstvenih problema – ona, budući i sama ih ne poznavajući, bazira svoje postojanje isključivo na nivou „sanacije već postojećeg“ stanja, odnosno – na nivou „donacije ribe“!

Osnovni i najveći nedostatak zvanične medicine jeste taj što je ona „Majka“ koja ne poznaje „Oca“! Pošto ne poznaje (našeg) „oca“, ona, zapravo, istinski ne može poznavati, i ne poznaje, ni „dete“ – pa ne može istinski razumeti ni njega ni njegov (naš) problem. Stoga je ona, u svojoj biti, zapravo „simptomatska“ medicina (za-bavljena, ipak, uvek i samo posledicama) – za razliku od holističke medicine, koja čoveka doživljava, i posmatra, kao celovito biće, i koja vodi računa o celokupnosti čovekove prirode intervenišući na svim nivoima, a pre svega baveći se uzrocima. Kao takva, iako je naravno neophodno da postoji (mada zaista drugačije koncipirana!), ona, oficijelna medicina, je u stanju da daje samo „površnu“ (dakle ne-savršenu) pomoć – a tako ne može pružiti ni potpuno i istinsko iz-lečenje.

(A.I. – 354.str)

Psiholozi, psihijatri, i svi ti ostali dobri ljudi – i pored svog najboljeg truda i zalaganja – jedino što su u mogućnosti da učine jeste to da nam: Pomognu da što bolje, i što lepše, uredimo svoju ćeliju (tamnicu), kao i da joj se što bolje prilagodimo i pospešimo kvalitet svoga življenja u njoj. …Ti stručnjaci nam mogu samo doprineti zalečenju (ne izlečenju!) obolelog uma; uostalom time se i bave! – To jeste neophodno kada se ozbiljniji poremećaj (obolenje) već dogodi („vidljivo manifestuje“!), ali to je ipak samo, više ili manje (ne)uspeli, „Pokušaj eliminisanja simptoma“, a ne istinsko izlečenje.

Prava istina je mnogo suptilnija, i mnogo, mnogo je dublje od toga, a ona naime kaže da je: Um bolestan, čak, i onda kada je zdrav! Odnosno; um je istinski zdrav tek onda kada ga nema, i zato je za istinsko zdravlje neophodno prevazići ga. Samo tako je Uzrok eliminisan i Bolest je svladana.

Zaista je apsurdno truditi se uredjivati tamnicu, i to na način kao da nikada nećemo iskusiti slobodu spoljašnjeg sveta. Mi se, zapravo, uistinu ponašamo poput osudjenika na smrt, koji očekuje svoju egzekuciju unutar nekog narednog perioda – kad to vlast bude svojom voljom odredila. Budući da smo zatečeni (rodjeni) u takvoj situaciji, i da „ništa ne možemo učiniti po tom pitanju“, obuzima nas sivilo življenja, otupljujemo sve više, i sve svoje ambicije usmeravamo samo na uredjenje tamnice i što bolju organizaciju svog zatvorskog života – uz usputnu konzumaciju svih, eventualno dostupnih zadovoljstava, koja bi ulila bar malo neke „smislenosti“ u celokupnu (ovu) zatvorsku atmosferu. Slobodu nikada nismo iskusili, pa ne možemo ni da je „sanjamo“; sve što možemo sanjati i čemu se možemo nadati, jeste samo – malo više komfora unutar našeg „zatvorskog kruga“! Tako, vremenom, mi se čvrsto vezujemo za svoju tamnicu, čime se samo još više vezujemo za svoju propast i patnju …i tonemo sve dublje i dublje u glib iluzije.

Zato; vezanosti ne sme da bude: ljubavi, pažnje, poštovanja i odgovornosti – da; ali vezanosti – ne!

Kada se oslobodimo materijalističke ideologije, i kada spoznamo da mi nismo „materija“ već, sveprožimajući, Duh – tada, i tek tada, otpada svaka vezanost. Otpada svaki osećaj „posedovanja“ i (ili) „nemaštine“, pa samim tim i frustracije usled žudnje ili tugovanja. Shvatamo da ne postoji ništa što bismo mogli izgubiti ili dobiti, i da smo potpuno Odvojeni od svega toga: Mi – „goli golcati i moćno uzvišeni i nevini“ – nalazimo se, blaženi i neuprljani, izvan sve te patnje, haosa i šizofrenog delirijumskog ludila!…

Oslobodjeni (onaj koji je Oslobodjen) zna da on nije „deo“ prirode već da on jeste sama Priroda, i zato, i pored toga što ne poseduje ništa – svestan je da istinski poseduje SVE. On iskustveno zna istinu da: „U Univerzumu nema nikoga osim Mene!“; te svesno bitiše u spoznanju da:

„Postoji samo Jedan Večni Blaženi Princip i to Jedno manifestuje Sebe kao svu ovu raznolikost. (…) Vi ste istinski Bogovi univerzuma; štaviše, nema vas mnogo – već samo Jedan. Greška je reći „ti“ i „ja“, recite „ja“. Ja sam taj koji jede milionima usta; kako ja mogu biti gladan? Ja sam taj koji radi sa bezbroj ruku; kako ja mogu biti neaktivan? Ja sam taj koji živi život celog univerzuma; gde je smrt za mene? Ja sam izvan svakog života, svake smrti. Gde da tražim slobodu? Ja sam slobodan po svojoj prirodi. Ko mene može vezati – Boga ovog univerzuma?! Sveti spisi celoga sveta su samo male mape koje žele da opišu moju slavu, slavu jedinog postojanja univerzuma koje sam ja. (…) „Spoznaj istinu i budi slobodan u trenutku.“ Sva tama će tada iščeznuti. Kada čovek vidi sebe kao jedno sa Beskonačnim Bićem univerzuma, kada sve odvojenosti nestane, kada se svi muškarci i žene, svi bogovi i andjeli, sve životinje i biljke i ceo univerzum stope u to Jedno, tada sav strah nestaje. Mogu li uvrediti sebe? Koga da se plašim? Možete li se plašiti samog sebe? Tada će sva tuga nestati. Šta me može učiniti tužnim? Ja sam Jedno postojanje univerzuma. Tada će sva ljubomora nestati, jer na koga mogu biti ljubomoran? Na sebe? Tada će sva loša osećanja nestati. Prema kome mogu imati loša osećanja? Prema sebi? Nema nikoga u univerzumu osim mene. I to je jedini put do znanja. (…) Uklonite ovu podelu, uklonite ovo sujeverje da postoji mnoštvo. „Onaj koji na ovom svetu vidi to Jedno, onaj koji u ovoj masi neživog vidi to jedno Živo Biće, onome koji u ovom svetu senki uspeva da uhvati tu Stvarnost, pripada večni mir i nikom drugom, nikom drugom.“ – Kako to reče veliki, divni, Oslobodjeni, Vivekananda („Gjana Joga“).

To je autentična, iskustvena spoznaja Oslobodjenoga, i u tome leži njegova nepomerljiva sreća, nepovredivi mir i večno blaženstvo.

Psihologija, kao i medicina uopšte, posmatra čoveka sa stanovišta njegove „ljudskosti“ a ne sa stanovišta njegove Božanske prirode. U tom smislu, prećutno „normalnim“ se smatra i postojanje straha i agresivnosti, normalna je i žudnja za zadovoljstvom, i borba za lične (iliti zajedničke) ideale, itd. itd. – jer sve je to „ljudski“! …Normalna je ljudska potreba, i težnja, za ispunjenjem pa su, stoga, sasvim normalne i shvatljive i sve one akcije koje se vrše u smeru tog is-punjavanja. Medjutim, normalno je i da je posle punjenja neophodno i pražnjenje …a posle pražnjenja opet punjenje… – i tu kolotečinu mi smatramo potpuno „normalnom“, jer premudro zaključujemo: „Šta da se radi – takav je život?!“…

No; „puneći se“ mi se, zapravo, „praznimo“, jer kočimo slobodan protok životne energije, i zato je potrebno da se opet ispraznimo kako bismo bili što puniji! Jeste paradoksalno, ali je (zato) istina; štaviše, ceo svoj život posvećujemo učenju i, upravo, što boljem ovladavanju ovim dvema tehnikama – kako bismo sebi omogućili što ugodnije bitisanje. Medjutim, što više u tome napredujemo to, zapravo, više nazadujemo, jer se time sve više okivamo lancima uzroka i posledice.

Istinska nauka, i istinska umetnost, ne nalazi se na tom polju. Prava, istinska nauka jeste na polju ostvarivanja, i spoznaje, umetnosti življenja koja nalaže: IZBEĆI (prevazići!) „PUNJENJE“ I, TIME, OSTATI „PRAZAN“!!! To je polje Istine – umetnost i umešnost „Kanalisanja“ – gde su Nauka i Umetnost organski izmireni u nerazdvojnom jedinstvu: Istinska umetnost je Nauka a istinska nauka je Umetnost.

Naša egzistencija, a samim tim i civilizacija uopšte, toliko je bazirana na EGU i EGO-„vrednostima“, toliko je natopljena svakojakim bludom, perverzijom, hipokrizijom i izopačenostima svake vrste (ili je čak ispravnije reći da je Greh taj koji je natopljen ovom civilizacijom, a ne obratno), da su čista vrlina i istinski kvaliteti daleko ispod svake cene a iskrena ljubav prema Bogu, prema svom bližnjem, prirodi (samom sebi, uopšte), bezmalo se smatra psihičkim poremećajem.

U knjizi „Živuća Svetlost“ („Lila amrit“ – orig.), poštovani Realizovani Učitelj Paramhans Svami Madhavananda (Svamiđijev božanski Učitelj; 1923–2003) – opšte poznat kao Gurudji – govoreći o Mahaprabudji-ju, odnosno o neposrednom periodu nakon njihovog prvog sudbinskog susreta, piše:

„Dan i noć je Mahaprabudjijevo lice bilo u mojim mislima i sa svakim dahom je moje biće izgovaralo njegovo ime. Moji roditelji nisu mogli da shvate šta me je obuzelo. Plašili su se za moje duševno zdravlje. Nažalost, skoro je uvek tako da božanska vatrenost duhovnog aspiranta izgleda zastrašujuće i preteće za roditelje. Ovo stanje vairagje (bez-željnosti, odvojenosti od vezanosti za materijalna uživanja; prim.), naravno, nema ništa zajedničko sa mentalnom bolešću. Pri čistoj vairagji aspirant je potpuno odvezan od svetovnih stvari. Sva svetovna zadovoljstva za njega su ništa, on čezne jedino za Bogom. To se većini ljudi može učiniti ludim, ali vas uveravam da je to najviši oblik duševnog zdravlja!“

Ovo, duševno, zdravlje je to što današnjem čoveku nedostaje više od bilo čega drugog. Ono je ljudima oduvek bilo preko potrebno, ali je današnji čovek toliko ogrezao u stanje bola da mu je što brže i što potpunije okretanje, i predanost, Bogu (Ljubavi, Istini) potrebnije nego ikad. Više nego ikad su neophodne „Bolnice“ u okviru kojih će se ljudi oslobadjati vezanosti za materijalističke koncepte življenja, i vezanosti za svoja materijalna tela, za razliku od onih ustanova u kojima to telo krpe, uredjuju i „popravljaju“; naravno, potrebne su i ove druge, samo što bi bile mnogo manje potrebne kada bi bilo (više) ovih prvih! Hitno je neophodna što šira mreža tih duhovnih (ne duševnih!) „Bolnica“, u kojima će se ljudi „lečiti od EGA“ i buditi za Jednog Jedinog: Apsolutnu Istinu.

U današnje doba je prisutan jedan fantastičan apsurd, koji je svojstven „prosperitetu“ ovakve civilizacije („Civilizacije diktature EGA“) a koji se ogleda u sledećem: Stvarno blagostanje neke zemlje se, izmedju ostalog, procenjuje i po broju klinika, sanatorijuma, bolnica, i ostalih zdravstvenih ustanova; umesto da je taj kriterijum: stepen realizacije življenja u saradnji sa prirodom, briga o (svojoj!) životnoj sredini i (svojoj!) planeti uopšte, i, zapravo, „maseni udeo“ onog dela stanovništva kojem te klinike, i takve ustanove – NISU POTREBNE! – U tome bi ležalo, i leži, istinsko blagostanje civilizacije: blagostanje istinskog Zdravlja i istinske Sreće.

Medjutim, da bi sve to zaista i zaživelo, neophodna je jedna opšta i suštinska Revolucija – ali revolucija koja nije ni približno slična niti jednoj do sada poznatoj. To je revolucija koja se, za razliku od svih ostalih, ne odigrava na površini („spolja“), već se odigrava na svim planovima istovremeno: KORENIT PREOBRAŽAJ SVESTI! Tek tim unutrašnjim, suštinskim, preobražajem čovek realizuje sposobnost istinskog „Voljenja“ – sebe, drugih, prirode i sveta uopšte – i tek tada je zaista spreman izaći u svet i uspostavljati odnose sa njim, bez bojazni da će zagaditi i „u-smrtiti“ sve ono sa čim iole dodje u dodir. …Tek tada postajemo istinski podanici Života i Ljubavi, i istinski kućepazitelji ovog divnog kosmičkog bisera, ovog materijalizovanog nebeskog Raja: naše istinske Majke – planete Zemlje.

(A.I. – 366.str)