Oprost kao vrhovni lek

Svaka nevolja, računajući tu i bolesti, ima, dakle, za cilj da nam otvori oči za istinu i ispravno razumevanje realnosti. Takvo „budjenje“ podrazumeva ispravno shvatanje svog ličnog položaja: aktuelnog bitisanja u, ovom, bolesnom stanju svesti. To stanje svesti jeste – EGO – i jeste uzrok svim mogućim bolestima. Tačnije, EGO je BOLEST; i dok god se ma i najmanje poistovećujemo sa njim nismo, i ne možemo biti, istinski zdravi, pa ni gajiti iluzije o ma kakvom zdravlju (odnosno, samo iluzije o tome i možemo gajiti).

Autentično zdravlje se ne može realizovati nikakvim „nazovi lečenjem“ onoga što je bolesno, jer EGO nikad ne može realizovati Zdravlje. – Ono biva realizovano tek spoznajom onoga koji je bolestan, jer taj, koji je „bolestan“, jeste, sam-po-sebi, istinski zdrav: on jeste Zdravlje. …Na isti način kao što i – „OBUČENO“ – može biti samo ono što je „GOLO“: Samo go čovek može biti obučen (ispod sveg tog odela u koje se obukao, on jeste go)!

Shvatajući ovu paradoksalnu životnu istinu – koja nam je takva, „paradoksalna“, samo zato što naš razum nastoji konceptualizovati tu apsolutnu, dakle ne-konceptualnu, Istinu – budimo se za tu „novu stvarnost“ poimanja, i svet počinjemo posmatrati jednim „novim očima“ („Drevnim Očima“ – kako to znaju reći mistični šamani). Tada, prosto čudesno, uvidjamo činjenicu da – taj koji je „bolestan“ nije bolestan već zdrav, a onaj koji je „zdrav“ nije zdrav već bolestan. Taj (Čovek!), na koga se sve ovo odnosi i oko koga se SVE vrti, jeste istovremeno: i „zdrav“ i „bolestan“ – što znači da on istinski nije ni jedno ni drugo. – On je savršeno Ne-definisan u svoj svojoj Takvoći! A, pošto ta „takvoća“ predstavlja istinsko odsustvo bolesti, to je, onda, ono stanje koje oslikava našu predstavu istinskog zdravlja – odnosno stanje pod kojim naš um podrazumeva pojam: „Istinsko Zdravlje“. Zato je „Takvoća“, zapravo, Apsolutni Kvalitet.

Ono što je istinski bolesno (EGO) ne može se izlečiti, a ono što je istinski zdravo („On“) ni nema potrebu za bilo kakvim lečenjem jer se ne može razboleti. Pošto je to činjenica, onda se „iz-lečenje“ našeg „bolesnog“ stanja, odnosno naše istinsko zdravlje, nalazi jedino, i isključivo, u našoj istinskoj svesnosti (o) bolesti; ono je suština same bolesti. E tu suštinu treba realizovati, a realizujemo je TEK istinskim, potpunim, razumevanjem bolesti – ne razumevanjem u smislu „grozničavog bavljenja“ spoljašnjim simptomima bolesti, već „uranjanjem“ u njenu samu suštinu… i to sa puno ljubavi i pažnje.

U jednom trenutku, na jednom nivou te „Uronjenosti“ doći ćemo do spoznaje da mnoge naše bolesti (ako ne i sve!) uzrok nose isključivo u našoj sopstvenoj nemogućnosti (ne-spremnosti i ne-sposobnosti) da – OPROSTIMO!!!

Nespremnost za opraštanje je osnovni uzrok svih naših životnih bolova i bolesti! Taj kruti stav, to „kameno srce“ u našim grudima, polako ali sigurno, ubija život naše duše i čini da presahne krvotok njene ljubavi. To jeste uzrok, ali povod za to jeste naše robovanje EGU. Zato, i tako, gde je EGO tu nema ljubavi i tu nema zdravlja… ali, isto tako – gde ima istinske ljubavi, tu nema EGA i tu jeste istinsko zdravlje. Ljubav je blagoslov.

Medjutim, ljubavi nema bez oprosta – i zato, radimo vredno na prevazilaženju EGA jer nas samo on, i ništa drugo, sprečava da to i (u)činimo! Onoga trena kad budemo u stanju svojim bližnjima „Oprostiti“ – nebitno šta smo im „zapamtili“, i da li je to sitnica zakopana duboko u našoj podsvesti ili neka krupna i aktuelna „živa rana“ – toga trena dobićemo NAJVEĆU MOGUĆU kompenzaciju za taj naš herojski čin: a to je naše neverovatno i „iznenadno“ unutarnje IS-PUNJENJE, koje je, samo, sasvim prirodna posledica ponovnog povratka našem biću onog kvantuma njegove izvorne energije koji je do tog trena, ko zna koliko dugo, bio otudjen i razdvojen od njega! Tog trena, naša Duša peva najlepšu pesmu ljubavi i slavljenja života… I, kada jednom osetimo kolika lepota leži u samom opraštanju, odnosno u onom stanju Slobode koje bitiše ispod svih naslaga naših slabosti za taj čin, nikada više nikome i ni na čemu nećemo zameriti – jer ćemo neposredno iskusiti istinu da: zamerajući drugima, ustvari, zameramo SEBI. …A tada ćemo konačno dosegnuti i do jedne još bitnije istine od ove, a koja glasi da: Nemajući spremnosti da oprostimo drugima (svojim bližnjima), mi, zapravo, nismo spremni oprostiti – SAMOM SEBI! – U tome se krije cela tajna.

Sve dok ne uzmognemo oprostiti sebi na svemu onome na čemu smo, usled večitog robovanja EGU i delanja protiv suptilne prirode svoje duše, brižno gajili „hranljivu podlogu“ za svoje duboko-ukorenjeno podsvesno osećanje KRIVICE (oni religiozni će reći: „Iskonski Greh“), mi ćemo je brižno negovati i „zalivati“ – svaljujući sa sebe odgovornost za to, i, večito, za svoje životne promašaje okrivljujući „druge“. No, onoga trena kad shvatimo da – nema „drugih“ – i da su nam „drugi“ ceo život služili samo kao savršeno-zgodan izgovor za izbegavanje naše sopstvene odgovornosti pred licem istine, tog trena ćemo konačno biti suočeni sa samim sobom i prinudjeni da se konačno „pozabavimo“ prevazilaženjem svoga EGA – i to počevši od praštanja samom sebi: praštajući celom svetu! …I tada se konačno radja Ljubav, koja jeste naše unutarnje Sunce Zdravlja i Slobode.

Opraštajući drugima, opraštamo sebi! Da nema „njih“, koga bismo ikada imali kao izgovor i kome bismo, podrhtavajući pod bujicama oslobadjajuće Ljubavi, ikada mogli iskazati oproštaj? Zato, gajimo neizmernu zahvalnost prema njima, i zahvalnost samom Postojanju – „na“ njima! I ljubimo bližnje svoje, i ljubimo Postojanje – ne zato što je On, kroz Svoj Zavet (Novi Zavet), to još davno rekao – već zato što jednostavno tako „mora biti“, jer: „Drugi“ su ja i ja sam „drugi“! – Samo tada, i samo tako, razvezujemo sve čvorove svoga srca; i samo tada, i samo tako, bolest biva zatrta u „semenu“.

Za tako nešto potrebna je najveća snaga u Univerzumu, što samo ukazuje na silu kojom smo (s)vezani, odnosno kojom sami robujemo svojoj slabosti; a ta snaga, kojom se sve razrešava, jeste: Ljubav. Zato je Ljubav istinski „Lek“ za sve.

(A.I. – 382.str)