Paradoksalna tajna Univerzuma (mistični ZIROM)

Pošto smo spoznali sve ovo što smo spoznali, došlo je vreme da osvestimo i onu konačnu istinu po pitanju Univerzuma. …Iako, ono što naš um poima pod pojmom konačne istine, zapravo nije „konačna“ nego apsolutna istina. – U čemu je zabluda našeg uma, odnosno u čemu je tolika razlika… ako je uopšte i ima (mnogi bi rekli da je razlika samo u formulaciji samog pojma, a ne suštinski; ali videćemo da ni izbliza nije tako)?! Naime, zabluda je u tome što: tragajući za „konačnom“ istinom, nikad je ne možemo dosegnuti jer – suština konačnosti je beskonačnost! Šta to ustvari znači? – Znači da svako razdvajanje, i pokušaj spoznaje Istine jednostranim kvalifikovanjem iste, povlači za sobom neminovnu zabludu, jer istina jeste u Nerazdvojenosti. …Jedina istina je apsolutna istina – što znači da tek uvidom u nju spoznajemo „konačnu“ istinu o bilo čemu, pa i o Univerzumu.

Apsolutna istina, odnosno Apsolutna Istina (Apsolutno Biće) nije ni „konačna“ ni „beskonačna“ – ona je „i“ jedno, „i“ drugo: ako kažemo da je „konačna“ onda zanemarujemo činjeničnost njene beskonačnosti, kao i obratno. Stoga: ona je „konačno-beskonačna“, odnosno „beskonačno-konačna“. – Konačna je u smislu krajnjeg odredišta „kapljice“ na svom putu ka „okeanu“, a beskonačna je u smislu onoga što kapljica iskustveno spoznaje na kraju tog svog puta: Na „kraju puta“ spoznaje (svoj) Večiti Početak!

Univerzum je bezgranično-ograničen (u smislu svoje relativnosti), ali on je istovremeno i ograničeno-bezgraničan (u smislu svoje apsolutnosti): u njemu jeste – beskonačan broj konačnih entiteta!

Pitanje o „nastanku“ Univerzuma je identično situaciji sna u kojem se pitamo: „Kada sam zaspao?“ – Naime, sigurno je da se toga u snu nećemo, i ne možemo, setiti… a kad se probudimo izvesno je da nam ta, i takva, besmislica više ni neće biti važna, jer ono što je jedino i istinski bitno jeste: Stvarnost.

Ne smemo ispustiti iz vida da je sasvim različit kvalitet budnog uma od onog koji spava; a naš, neprosvetljeni, um je „usnuli“ um. Neprosvetljeni um je nesavršen um, a Univerzum je Savršenstvo. Pa, pošto ono što je nesavršeno ne može pojmiti i iskustveno spoznati Savršenstvo, sledeću istinu dočekajmo potpuno svesnog, budnog, otvorenog i utihnulog uma: Univerzum nikada nije – NASTAO!

Sve ono što je „u okviru“ Univerzuma to „nastaje“ i „nestaje“, ali Sam Univerzum je NERODJEN, NEUNIŠTIV I VEČAN. On je Izvor svake promene, jer on jeste Promena. On je SVUGDE, ali nigde posebno, i on je UVEK, ali nikad posebno; pa ga, stoga, ni ne može pojmiti um koji je ograničen vremenom i prostorom.

Univerzum se „širi“, što znači da je naše pitanje o njegovom Nastanku, zapravo, pitanje o – Početku njegovog širenja!

Širenje Univerzuma (vidljivog Svemira) jeste zapravo „širenje“ našeg sopstvenog Uma (ekspanzija same Misli). – Iz toga sledi samo jedno: Da bi um mogao osvestiti sam Početak, neophodno je zaustaviti to Širenje (odnosno „is-koračiti“ iz područja njegovog uticaja), jer jedino u Svršetku je sadržan Početak, i obratno; jednu suprotnost možemo spoznati samo spoznajom (i) njene suprotnosti (druge „granice“), jer svaka razdvojena, zasebna, isključiva, spoznaja (lišena sagledavanja Celine) jeste ILUZIJA. Na osnovu svega toga, jasno je da ono što naš um naziva „Trenutkom spoznaje prestanka širenja Univerzuma“ jeste, zapravo, „Trenutak Apsolutnog Prosvetljenja“. – To je „Trenutak“ u čijem jednom istom Izrazu iskustveno spoznajemo i „Početak“ i „Svršetak“!

Prema tome; Univerzum NIKADA NIJE NASTAO, jer „nastati“ podrazumeva svršen proces – a Univerzum još uvek (odnosno večito) „NASTAJE“. …Kad je nešto svršeno onda je ono mrtvo, što samo znači sledeće: Da je Univerzum ikada „nastao“, u njemu (nikada) ne bi postojalo ništa što bi u sebi, i sobom, odražavalo život – pa samim tim ni bića koja su u stanju da svom zabludelom umu postave pitanje „Kada je nastao Univerzum?“ – To ujedno znači i sledeće: Da je Univerzum ikada „nastao“ on bi TOG ISTOG TRENUTKA „nestao“. A što znači da on, za svoju egzistenciju, ima da zahvali samo, i upravo, ovom večnom, i večitom, „NASTAJANJU“.

Univerzum je Večno Nastajanje; on je On!

Dakle; sledeća činjenica je nesporno jasna: „Veliki Prasak“ se nikada nije dogodio!

„Veliki Prasak“ je ono što bi trebalo da označava razdvajajuću, odnosno spajajuću, „tačku“ izmedju EGA i Apsoluta. …No, iako je taj „trenutak“ („nulti trenutak“) savršeno realan, naš um nikako ne može da odredi i spozna tu „tačku“. – To je zapravo trenutak (interval NE-vremena) koji jeste potpora celokupne večnosti i svekolikog Univerzuma. On jeste i potpora samog EGA, i zato ga EGO ni ne može spoznati: „Čim pokušate da ga tražite on je već daleko; što mu bliže pristupite, on dalje odmiče!“ … „To“ je ono što je OVDE i SADA, skriveno ispod svih maski EGA i nepristupačno svesti koja je ograničena svojim ne-savršenstvom.

Taj „Trenutak“, „Nulti Trenutak“, je toliko „minijaturan“ da ga um jednostavno ne može percipirati; ili je, možda, u toj meri „ogroman“ pa je stoga ne-izmeran?!! – Kako god uzmemo, on je ipak, sam po sebi, zapravo apsolutan. I, kao što „najmanji mogući“ (hipotetički i nemerljivi) interval vremena nazivamo trenutak, kako i „najmanju moguću“ (hipotetičku i nemerljivu) prostornu odrednicu nazivamo tačka – tako i „najmanji mogući“ (hipotetički i nemerljivi) delić prostorvremena ne može ispravno biti definisan niti pojmom „trenutak“ niti pojmom „tačka“, već mora imati svoju sopstvenu definiciju. Taj „nulti trenutak“, ta „beskonačna tačka“, to ne-merljivo područje prostorvremena, koje nije „objekat“ sam po sebi već predstavlja sam(o) „Prozor u Onostrano“ – mogli bismo „krstiti“ odrednicom „ZIROM“, iliti „ZEROM“ („zero“ – „nula“, engl.; a OM je Ono što se nalazi „sa druge strane tog Prozora“).

Ta „NULA“ nije „nula“ – kao „ništa“ – već ona jeste „apsolutna veličina“. Dakle, ona jeste SVE; odnosno: i ništa, i sveništa zasebno i sve skupa! Stoga; dimenzije ziroma, kao „najmanje moguće“ jedinice prostorvremena, nisu relativne već apsolutne; pa kao što Univerzum (prostorno) jeste „beskonačna tačka“, i kao što (vremenski) jeste „beskonačan trenutak“, tako „svaki“ zirom predstavlja sam Univerzum u Celini. – A to samo znači da „Veliki Prasak“, kao autentični Zirom („Nulti Trenutak“, „Nulta Tačka“), nije nešto što se dogodilo (samo) jednom u linearnoj istoriji Univerzuma već se on konstantno DE-ŠA-VA: Uvek, Oduvek i Zauvek !!!

On je OVDE (gde god to bilo) i on je SADA (kad god to bilo); jer ZIROM znači: „OVDE I SADA“!

„Veliki Prasak“ je trenutak „Rodjenja“ Univerzuma, ali ujedno i trenutak njegove „Smrti“. A, pošto ni rodjenje ni smrt nisu realni (stvarni, istiniti fenomeni) – jer „rodjenje“ u ovom relativnom svetu istovremeno jeste „smrt“ sa stanovišta gubitka svesnosti o Apsolutnom (Izvoru), i obratno („Da bi nešto dobio, nešto moraš dati!“) – možemo reći da i „rodjenje“ i „smrt“ predstavljaju jedinstven i večnotrajan (neprekidan) „proces“ POSTOJANJA.

Tako, sa stanovišta Rodjenja Univerzuma, „Veliki Prasak“ predstavlja trenutak tzv. „Pada“ – pada izvornog kvaliteta svesti iz njenog nerazdvojenog (savršenog), u razdvojeno stanje; a na osnovu svega iznetog, može nam biti savršeno jasno da se: i Pad, i Uzvinuće, dešavaju svakoga trenutka (VEČNO)!

Taj „proces“ dešava se nezamislivo mnogo puta u svakoj sekundi, a te oscilacije su potpora same Apsolutne Frekvencije (OM-a), na kojoj bitiše svekoliki Univerzum.

Medjutim, sve je to samo „pola“ istine, jer, kako nam je sasvim jasno, apsolutna (celovita!) istina je sledeća:

NikakavPad“ se nikada nije istinski dogodio, niti je to uopšte moguće, već to samo tako izgleda sa tačke gledišta samog EGA. Nikada nismo bili zaista razdvojeni od Boga („razdvojenost“ je iluzija), a Pad se nikada nije dogodio jer se on DOGADJA! …To je večno nesvršeni proces, ali proces koji je ujedno i apsolutno svršen u svoj svojoj apsolutnoj nesvršenosti: Proces PO-STO-JA-NJA!

I, konačno; pošto je Univerzum SVE, postavlja se logično pitanje: „Kuda se, onda, Univerzum širi?!“ – A odgovor je sledeći: Univerzum se ne „širi“, jer on jeste upravo SAMO ŠIRENJE (sam fenomen „ŠIRENJA“); „širi“ se ono što mi mislimo da Univerzum jeste – a to je naša sopstvena razdvojena Svest, koja ekspanzijom teži realizaciji Savršenstva.

No, uistinu, iz pozicije te iste svesti, Savršenstvo je ipak samo nedostižna iluzija, jer budući da se ono („Veliki Prasak“, kao granica) nalazi u njenoj (našoj) apsolutnoj prošlosti – ono se, shodno tome, nalazi (i) u njenoj apsolutnoj budućnosti. – A moramo znati jedno: ono što se nalazi u apsolutnoj prošlosti, to nikada nije „bilo“ (nikada se nije istinski dogodilo), baš kao što ni – ono što je u apsolutnoj budućnosti nikada neće „biti“; i jedno i drugo su samo iluzije svesti koja nema svesnost trenutka („sada“) i, time, ne poznaje sopstvenu ISTINU. …I apsolutna prošlost i apsolutna budućnost sadržani su u apsolutnom „SADA“, koje ih savršeno sagledava i samim sobom večno i nerazdvojno objedinjuje. Zbog toga istinski ne postoji nikakvo „Širenje“ – „Tok“ od nečega ka nečemu – već je to samo iluzija svesti koja je (i dok je) razdvojena od Istine.

Ono što se nama, našom izlomljenom i iskrivljenom percepcijom, predstavlja kao širenje Univerzuma, nije, zapravo, nikakvo „širenje“ već samo spoljašnji, iluzorni, odraz nezamislivog vrenja „Seksualne Energije“ (Energije!), i ekspandivne božanske Kreativnosti – u Okeanu večnog blaženstva: Ekstatičko „Vrenje“ Života u Samome Sebi! …To je „proces“ večnog NAST-AJANJA, ali ujedno i ono što bi EGO najprikladnije, i najradje, nazvao (u terminima shvatljivim našem umu): „proces“ večnog i beskonačnog SVRŠ-AVANJA. Da! Upravo to: VEČNO I APSOLUTNO SVRŠ-AVANJE Makrokosmički Orgazam: Nirvana!!!

To je prava definicija Nirvane: Vrhunsko Zadovoljstvo, Vrhunsko Ispunjenje, Iskustvo Apsolutne Praznine (Punoće), …Blažena Apsolutna IGRA: Večna i Beskonačna Igra Energije!!!

(A.I. – 326.str)