Protivrečnost je Istina

 

 

Apsolutna Istina jeste Jedinstvo Suprotnosti; a pošto su suprotnosti medjusobno protivrečne, to znači da sama Istina nije „protivrečna“ nego ona upravo jeste ta „PROTIVREČNOST“!

Protivrečnost nije protivrečna, jer protivreč-no jeste samo ono što je razdvojeno od same Protivrečnosti! Medjutim; i u svojoj razdvojenosti sve nosi „pečat“ svoje suštine (Svesuštine), tj. „bit-nu (kod-nu) informaciju“ o svom Izvoru… – a što će reći sledeće: Čovek nikada ne bi mogao biti greš-an kada Sam Bog ne bi bio GREH (slatki, naj-sladji Greh)!

Mnogi (prvenstveno „vernici“) će reći da je „Bog apsolutno nevin“ – što svakako jeste istina; ali jednako ispravan pristup dolazi i sa druge strane: „Bog je najveći od svih grešnika“ (jer On, bez ikakvog razmišljanja i „zadrške“, može činiti, i čini, apsolutno sve što Mu se prohte); On je „apsolutno grešan“, što znači da On jeste sam Greh! No; Greh nije greš-an – Greh je NEVIN: on jeste sama NEVINOST! Tako; istinska priroda i „greha“ i „nevinosti“ jeste Jedno Isto: On. …A kako bi drukčije, uopšte, i moglo biti!?! – Da nije tako, onda Bog ne bi bio Bog, jer bi, osim Njega, postojalo i nešto što „nije On“ (tamo neki „Greh“…), pa time ni On, onda, ne bi bio Sveprisutan i Savršen već nužno uslovljen i ograničen; …itd.itd.itd.

U skladu sa tim je i Svami Prabhupada („Pokret za svesnost Krišne“) rekao da je „On najveći grešnik, ali Njegov greh je nevin“.

Čovek je sklon „gresima“ samo zato, i samo stoga, što mu je Greh (Bog!) suština. Greš-no je samo ono što je razdvojeno od samog Greha, a da bismo prevazišli tu razdvojenost (da bismo „postali“ Greh) neophodno je da realizujemo – istinsku svesnost Nevinosti!

Čovek, robujući gresima i porocima, neprestano, mada nesvestan toga, nastoji da spozna Boga (osećaj, tj. stanje, apsolutnog zadovoljstva), medjutim na taj način Ga nikad ne može istinski spoznati jer time samo robuje zabludi (EGU) i povećava napetost i razdvojenost. Zato je jedini način da spoznamo („postanemo“) Greh: Nevinošću! – Tek tada (spoznavši Greh, dakle „Iznutra“) mi zaista spoznajemo i samu Nevinost, jer Greh jeste Nevinost; oni su u suštini Jedno: Bog.

Zaista; da naša suština nije Greh, mi nikako i nikada ne bismo mogli biti grešni („kao što jesmo“), a da nam suština ujedno nije i Nevinost, mi nikako i nikada ne bismo ni mogli prevazići sopstvenu grešnost. Uostalom, i Biblija nam daje na znanje da smo svi mi, ovakvi kakvi smo, grešnici – ali da smo svi „u Hristu“ pravednici.

Uzgred; kada su učenici pitali jednog prosvetljenog Zen-učitelja gde će on otići posle smrti, očekujući da će, svakako, reći da je to Raj – on je, na njihovo veliko čudjenje, rekao: „U Pakao“; a kad su ga upitali kako, sad, to? – lucidno im je odgovorio: „Pa, kad ja ne bih otišao u Pakao, ko bi odande spašavao neznalice kao što ste vi?!!“

I, zaista, da Boga nema i u samom „Paklu“, ko bi nam ikada mogao pomoći da se iz njega izbavimo; uostalom, Bog nam upravo tamo i treba …u „Raju“ ćemo se sasvim lako „snaći“ i bez Njega!

Posle svega ovoga jasno nam je da Bog jeste Greh, divni i božanski Greh, a takodje nam može biti savršeno jasno da religija tu istinu NIKADA ne može spoznati, i to samo zato što je, ovakvoj kako je sama sebe koncipirala (kakvom ju je sam um, čovek, koncipirao!), njena suština, zapravo, borba protiv „Greha“, a ne njegovo suštinsko razumevanje.

Istina dakle glasi:

– Toplota je apsolutno hladna, i obratno;
– Tišina je apsolutno bučna, i obratno;
– Red i Mir jesu stanja apsolutnog haosa, i obratno;
– Lepota je apsolutno ružna, i obratno;
– Sebičnost je apsolutno nesebična, i obratno;
– Običnost je apsolutno neobična stvar, i obratno;
– Ozbiljnost je apsolutno neozbiljna stvar, i obratno;
– Sloboda je u apsolutnoj (po)vezanosti, i obratno;
– Jedinstvo leži u apsolutnoj odvojenosti, i obratno;
– Postojanje je apsolutno nepostojano, i obratno;
– Promena je apsolutno nepromenljiva, i obratno;
– Stvarnost je apsolutno nestvarna i iluzorna, i obratno;
– Racionalnost je apsolutno iracionalna, i obratno;
– Vrhovna Tajna je apsolutno raz-otkrivena i manifestovana, a sama (Kosmička) Manifestacija je apsolutno tajanstvena i „mistična“;
– Konačnost je apsolutno beskonačna, a Beskonačnost je apsolutno konačna; itd.itd.itd.

Sve ove upadljive protivrečnosti jesu ustvari apsolutne istine. Zašto i kako je to tako? – Pa, upravo zato što mi, kako smo već rekli, dakle robujući EGU, ŽI-VI-MO sve same Paradokse!!!

Tako, na taj način, živimo ceo svoj „greš-ni“ život pa smo toj izopačenosti toliko prirodjeni da nismo svesni onoga što zaista jeste – a zato nam i sve te prisutne protivurečnosti deluju sasvim normalno i obično (sasvim neprotivrečno) dok nam je sama Istina toliko protivrečna. – Upravo takvo uverenje, odnosno snažna privrženost takvom stavu i takvoj poziciji, čvrsto nas drži u iluziji, a zato je i ubedljivo najteža stvar za nas: ostvarivanje svesnosti Istine; iako je to, samo po sebi, ubedljivo najlakša moguća stvar – jer zahteva samo, i jedino, ODSUSTVO SVAKOG NAPORA.

Stoga; Istina nam deluje protivrečno samo dok smo razdvojeni od nje, jer tada imamo lažnu predstavu, no ona „sama po sebi“ (istinski) nije niti protivrečna niti neprotivrečna – ona je upravo „takva-kakva-jeste“, u svoj svojoj bezimenoj, bez-uslovnoj i beskvalitativnoj neizrecivosti: svojoj TAKVOĆI. …Protivrečnosti za nas postoje samo zato što smo na Istinu (Jedinstvo Dualnosti) prikačili svoje sopstvene „etikete“, verujući potom da one predstavljaju samu Istinu. Na taj način zdušno podležemo Iluziji i opsenarskim igrama sopstvenog uma, dok sama Istina svo vreme egzistira – veličanstveno Uzvišena, Neuprljana, i Neovisna o bilo kakvim kontekstima i „etiketama“.

Prema tome; protivrečnosti ne postoje zaista: „Na njih nailazi logičar, zaboravljajući da ih je sam stvorio.“ – kako to lepo kaže D.T. Suzuki.

(A.I. – 291.str)