Realnost Apsolutne Istine

 

Ljudska populacija, ova i ovakva – robujući „njegovom visočanstvu“ intelektu – sklona je ubeđenju da tako nešto kao što je apsolutna istina ne postoji. Važi opšte uverenje da je svaka istina relativna – shodno prostoru, vremenu i okolnostima u kojim ona, kao takva, vredi i opstojava.

Takvo mišljenje, odnosno verovanje, neposredan je odraz naše, ljudske, duboke utemeljenosti u iluziji. Zapravo, pravi temelj toj iluziji čini upravo naš sopstveni egocentrizam, odnosno naša nasušna potreba za samozavaravanjem. To je onaj isti egzistencijalni princip koji je dominirao i onom sirotom lisicom iz priče – kada je našla njoj neodoljivo privlačan i mirisan kokosov orah, ali u nemogućnosti da dopre do njegove suštine, njegove unutrašnjosti, u svojoj ozlojeđenosti i rezignaciji svima redom je pričala o njegovoj bljutavosti i bezvrednosti! O čemu se tu, u našem slučaju, zapravo radi?

Pa, kao prvo, promislimo bar malo; da li se istina koja je relativna – odnosno koja to danas jeste a sutra nije, i koja to ovde jeste a onde nije – uopšte može nazivati istinom? Zar „istina“ nečega ne bi trebala, i morala, da predstavlja upravo – nepromenljivu i nepobitnu činjenicu, odnosno apsolutni objektivitet, datog objekta (bilo čega)?! …Pa čak i ako je nama samima ta „bit“ trenutno nedostižna i ne-uhvatljiva (usled naših neadekvatno optimizovanih, ili tačnije neoptimizovanih, čula za tu vrstu percepcije) to svakako ne znači da je ona i nepostojeća. Prema tome, u skladu sa svim tim, „Istinom“ bi se, zapravo, smelo nazivati samo ono što je to što jeste i takvo kakvo jeste, nepodredivo faktoru promene i prolaznosti. To što jeste jeste istina, odnosno apsolutna istina; dok, samim tim, svaka druga „tzv. istina“ jeste ništa drugo do samo naša sopstvena, relativna, misaona tvorevina, proizvod odsustva istinske svesnosti u sagledavanju Stvarnosti, tj. proizvod podleganja zabludi i iluziji – dakle: LAŽ!

Ako se, na prim., meni lično nešto učini lepim, to, naravno, uopšte ne mora da znači (kao što i ne znači) da će taj „objekat“ isto tako delovati i na sve druge subjekte posmatranja; to je, jednostavno, samo proizvod određenih spoljašnjih okolnosti i mog unutarnjeg stava datog trenutka – i ništa više. Pa čak, možda ću i ja sam već sutra, odnosno već sledećeg trenutka, imati drugačije, ili čak sasvim suprotno, mišljenje o tom objektu (situaciji, stvari, osobi). Mi možemo utvrditi čak i određene opšte standarde za, konkretno, lepotu, koje ćemo svi uvažavati i poštovati, ali da li nas ta „ugovorna solidarnost“ dovodi, i uopšte može dovesti, do komunikacije sa samom ISTINOM, odnosno do sklada sa njom? Naravno, nipošto ne! Čak naprotiv: povećava našu slabost, neznanje, nesvesnost, nesigurnost, konfuziju… odnosno utemeljuje naše podleganje, iliti robovanje, zabludama i iluziji. Na prim., naučnici se mogu složiti oko ocene da je Svemir nastao pre otprilike 20 mlrd. godina – i to će biti proglašeno činjenicom, odnosno postaće važeća (opšteprihvaćena!) istina. Atom biva proglašen najsitnijom, odnosno nedeljivom, česticom – i to postaje važeća istina. Usled nepoznavanja autentične istine, nauka se može složiti oko uverenja da je život na ovoj čudesnoj planetarnoj tvorevini nastao kao proizvod sasvim slučajnog spoja složenih hemijskih reakcija, i to biva važeća istina. Mi možemo utvrditi uverenje da Bog postoji – i to za nas postaje istina; ali možemo se dogovoriti i u korist suprotnog stava – pa ćemo onda to prihvatiti kao istinu… Ali, sve te „istine“ nisu ništa drugo do slabašni oslonci u našem očajničkom tumaranju kroz tamu iluzije, na našem sudbinskom putu ka svetlosti autentične istine. Ako smo toga zaista svesni, onda nećemo više relativna rešenja smatrati konačnim istinama, a pravu konačnu istinu – apsolutnu istinu – smatrati, kao što i smatramo, vrhovnom iluzijom.

Standardi, činjenice, istine, koje je čovek „instalirao“ i promovisao jesu pseudo-vrednosti i nemaju autentičnu potporu, značenje i značaj. To su sve iz-mišljene, relativne veličine i samo prividne vrednosti, koje su uvek uslovljene prostornim odrednicama, vremenskim odrednicama i okolnostima. Promenom bilo kojeg od ova tri parametra automatski dolazi i do promene vrednost i važnosti dotičnih „činjenica“ odnosno „istina“. Na primer, ono što je ovde, sada i u ovim okolnostima lepo, dobro, ispravno itd., ni slučajno ne mora biti, kao što uglavnom i nije, jednako lepo, dobro i ispravno čak ni ako su vreme i mesto isti a samo se okolnosti izmene – a kamoli ako se promene sva tri parametra. Zato takva „lepota“, „dobrota“, „ispravnost“, i sve ostalo tog tipa, jeste jednom rečju: LAŽ! Oni mogu egzistirati samo dok ima koga da ih promoviše, podupire i, svojim uverenjem u njihovu „konzistentnost“, daje im živototvornu energiju njihovog opstojavanja. Čim toga nema, sve te autentične iluzije, odnosno „senke istine“, bivaju netragom raspršene – što, zapravo, znači da one nikada i nisu zaista postojale u stvarnosti, već samo, i isključivo, u umovima svojih sopstvenih tvoraca i poklonika…

Prema tome, jedino savršena – nepromenljiva i neprolazna – lepota zaista jeste lepota i može se lepotom nazvati; jedino savršena dobrota zaista jeste dobrota; jedino savršena – bezuzročna i sveuključiva – ljubav zaista jeste ljubav; …odnosno, jedino savršena, apsolutna istina – istina koja jeste to što jeste, bez obzira na mesto, vreme i okolnosti – zaista jeste istina!

Istina, odnosno „apsolutni objektivitet“, određenog „objekta“ nipošto se, dakle, ne nalazi, niti je to uopšte i moguće, unutar naše sopstvene ocene – našeg uverenja i mišljenja o njemu – već je ona isključivo u oblasti njegovog „apsolutnog subjektiviteta“, njegove sopstvene činjeničnosti: njegove TAKVOĆE! Ona, istina, dakle apsolutna istina, ima svoju sopstvenu energiju životnosti i opstojavanja. Ona je savršeno nezavisna od bilo koga i bilo čega, jer ona jeste sama suština SVEGA. Ona je Činjenica „Onoga što Jeste“. Ona Jeste i pre nego što je išta u univerzumu nastalo: Činjenica, Svedok „Ništavila“. Ona jeste i u toku egzistiranja ovog Svemira kakav on sada jeste, a ona će biti i nakon svega ovoga… jer ona je večna i beskrajna: ona jeste Večnost i Beskraj!

Istina uopšte ne treba, kao što nikada nije ni potrebovala, pojavu nekakvih, ovakvih, „razumnih“ bića koja bi je, tobože, iz-mislila i promovisala, kao i, ujedno, time odredila i ono što ona nije. – To je samo čovekovo egoistično uverenje: „Ovo je za mene istina ovde, sada i pod ovim okolnostima, i druga istina ne postoji. Sve što je u suprotnosti sa tim za mene je laž!“ Na taj način, svaka „istina“ biva relativna i relativizovana (a uzima se, prihvata i deluje kao apsolutna), i svako je kreator sopstvenih – zapravo, svako samoga sebe nesvesno promoviše u „Boga“ („Tvorca“); a iz takvog stava nužno proizilazi utemeljenje u nesvesnom: „Ničega nije bilo pre mene.“, odnosno: „Istina je misaona tvorevina ljudskog bića, tj. ljudskog uma, i nije postojala pre njega.“ – Kao da lepota nije postojala pre nego što ju je čovek sagledao kao takvu. Kao da istina nije bila istina i pre nego što bi je neko prepoznao. I kao da svet nije postojao pre nego što sam se ja rodio! …Kakve li zablude. Kakve li mreže izatkane od naše sopstvene iluzije. Kakve li katastrofalne i nesrećne ZAMENE TEZA?!!

To, da je svet nastao („počeo postojati“) mojim rođenjem, zapravo i jeste istina u odnosu na mene lično – na moju ličnu ovozemaljsku i ovoživotnu egzistenciju – ali to je tako površno, fragmentarno, egocentrično i, zapravo, krajnje neinteligentno sagledavanje Stvarnosti, Celine, Istine: „Onoga što Jeste“; jer Istina je sve drugo samo ne LIČNA. Ustvari, ona je ne-lična i ne-nelična, ne-racionalna ali i ne-iracionalna, ne-dokučiva ali i ne-nedokučiva …jer ona jeste Jedinstvo, odnosno sama srž, bit, biće, tj. suština Sveobuhvatne Celine Postojanja: Univerzuma! Kao takva, apsolutna, ona samom sobom obuhvata i objedinjuje sve suprotnosti – produkte sveta relativnosti (tj. ovog relativnog, racionalnog uma, koji taj i takav svet percipira) – samom sobom ih savršeno prožima i, samim tim ih, nedodirnuta i neuprljana bilo čim, savršeno transcendira. Ona, dakle, nije „od ovoga sveta“, i zato se u objektima ovoga sveta i ne može percipirati, odnosno zato je ovaj, isključivo „racionalni“ um, svojim grubim i neproduhovljenim čulima, i ne može pojmiti.

Da bi se „uhvatila“ Istina, neophodno je imati „oči koje vide“ i „uši koje čuju“, a takav vid i sluh, koji u pojavnom sagledavaju ono Nevidljivo – a koje Sebe manifestuje upravo putem tog „vidljivog“ – ima samo čisto i nevino srce. Takvo srce je beskrajni okean transcendentalnog nektara: bezuslovne, sveobuhvatne, sveprihvatajuće i nerazlikujuće Ljubavi. Ono pulsira ljubavlju, jer ono jeste ljubav. I ono zrači istinom jer ono jeste istina. Zato jedini put ka Istini jeste put Ljubavi – put Srca. I zato Istinu spoznaje onaj, i samo onaj, um koji prljavu i dotrajalu odeždu svoje ocenjivačke, egoistične svetovnosti odbaci na obalama sveprihvatajućeg i sveljubećeg nebesnog Srca, te se, poput autentične lutkice od soli, spontano rastoči u svetoj vodi okeana večnog Postojanja. Tada on gubi sve krute, one samoustanovljene, granice svoje izolovane individualnosti i, u potpunoj predanosti Celini Postojanja, konačno zaista realizuje Ljubav i Istinu – jer on tada jeste Ljubav i Istina. To je jedini Put, jer Put je samo Jedan! …Pa, zar nije i sam Hrist, koji jeste ona Božanska Svetlost u dubini našeg sopstvenog srca, rekao: „Ja sam put i istina i život; niko neće doći k Ocu do kroza me“?!

Stoga, ako neko i dalje misli da postoje samo i isključivo relativne istine, neka misli. I ako neko i dalje živi u ubeđenju da je ovaj povodljivi, racionalni um pravi i potpuni gospodar tapije na Znanje i na verodostojno sagledavanje Stvarnosti, neka mu bude. Ali i pored svega toga, kroz večnost će uvek, i zauvek, neumoljivo bitisati sušta činjenična izvesnost koja, rečima jednog upućenika, glasi: “Zakone univerzuma uopšte ne zanima šta vi verujete a šta ne.“ A samu suštinu tih zakona je čuveni poeta duše i duhovne istine, Halil Džubran, možda najsuptilnije i najkonciznije pretočio u reč izrekavši:

„Život je stariji od sveg što živi; kao što je i lepota zalepršala prije no što je lepo rođeno na zemlji, i kao što istina beše istina prije no što i izgovorena bi.“

Alakh Niranjan