Vrhovna istina o Smislu

Dokle god postoji iluzija – dokle god našim življenjem upravljaju mehanizmi racionalnog uma – najviša istina koja za nas važi jeste ta da je smisao života (življenja): realizacija Smisla. To, doslovce, znači da će – „Smisao života biti realizovan onoga trenutka kada bude realizovan Smisao“ (!?!) – Saznanje je zaista revolucionarno, nema šta… Iluzija je veoma, veoma moćna!

I, tako, mi provodimo celokupne svoje živote nastojeći realizovati smisao, a on, naravno, nikada ne biva realizovan jer se ti napori i nastojanja protežu doslovce u beskonačnost.

Medjutim; kada, jednom, ova racionalistička logika dodje do vrhunca svojih kapaciteta, ona tada konačno uvidja da nas sve što činimo ne upućuje na to da je potrebno činiti „još ispravnije, i još ispravnije“, već nas upućuje upravo na spoznaju da nije potrebno činiti – NIŠTA. A ta spoznaja, konačno, rastapa iluziju i otkriva nam krajnju istinu: Smisao ne postoji; život je – bez-smislen!

To je spoznaja od koje svaki EGO beži kao od samog „Đavola“ (ali bukvalno je tako!). Svaki um (ličnost, osoba) suočen sa tom činjenicom zapada u totalno beznadje (a to je ono čega se on najviše užasava) i očajno postavlja sledeće, čak više zaključak nego pitanje: „Zbog čega onda, uopšte, živeti!?“ – To je pitanje koje se svakome od nas, dokle god se čvrsto držimo EGA, stalno nanovo vraća – i to najžešće, i najčešće, upravo onda kada nam prirodni zakon postojanja rasprši iluzije za koje smo uporno i čvrsto prianjali. No, taj neumitni zakon jeste, ne da bi nas, s vremena na vreme, kažnjavao beznadjem, već upravo zato da bi nas upornim i strpljivim lekcijama, jednom konačno, doveo do svesnosti da je upravo BEZ-NAĐE – Prirodno Stanje Uma!

Um koji je obuzet „nadanjem“ je napet um. On još uvek prianja svojim iluzornim ciljevima i rastrzan je željama i strahovima. Svaki smisao kojeg sebi postavi je njegova sopstvena, relativistička, kreacija i, kao takav, ipak samo zabluda. – On uvek vidi kako ima još „toliko toga“ što bi, još, trebalo postići, i životu nastoji dati neki odredjeni „kvalitet“ (kvalitet „podnošljivosti“ datog nam postojanja); umesto da spozna onaj kvalitet – apsolutni kvalitet – koji život sam po sebi jeste. Za njega su, stoga, Mir i Tišina uvek, i samo, apstraktni pojmovi. …Takvom umu je istina apsolutno daleko, jer je ona upravo tamo odakle polazi svako njegovo traganje; a istina glasi:

NE POSTOJI NIŠTA ŠTO BI, JOŠ, TREBALO POSTIĆI – SAVRŠENSTVO JE OVDE I SADA.

Zaista je besmisleno živeti… – ali to uopšte nije razlog da poželimo suprotno, jer jednako besmisleno je i umreti (ne-živeti). Besmisleno je radovati se, ali je besmisleno i tugovati. Besmisleno je biti „dole“, ali je besmisleno i biti „gore“. Besmisleno je napredovati, ali je besmisleno i nazadovati. Besmislena je ambicioznost, ali je besmislena i učmalost. Besmisleno je boriti se, ali je besmisleno i bežati. Besmisleno je ostati, ali je besmisleno i otići. Besmisleno je prihvatiti, ali je besmisleno i odbiti. Besmisleno je biti budan, ali je besmisleno i spavati. Besmislen je optimizam, ali je besmislen i pesimizam. Besmislena je svaka želja, svaki strah, svaka nada, svako verovanje i svaka sumnja… Besmislen je bilo koji čin (kao i ne-čin), jer je sve samo „crtanje i pisanje po pesku“; sve je „samo“ jedna velika kosmička Igra: LILA (sansk.)!

Uopšte uzevši, nema smisla prianjati za bilo koju pojedinačnu suprotnost, jer smisla ima jedino, i upravo, tamo gde se suprotnosti objedinjuju: Smisao je taj koji ih, u Sebi i Sobom, Objedinjuje! To znači da jedna suprotnost ima smisla tek kada je, unutar zajedničke Celine, objedinjena sa drugom (svojom!) suprotnošću; no pošto one tada (u Celini) ne postoje (zasebno i razdvojeno), jasno je da je i samo njihovo postojanje iluzorno i zaista bez-smisleno.

Čitav ovaj Univerzum – ovaj svet relativnosti – je BESMISLEN. Čitava Egzistencija je besmislena. Besmislen je i sam Smisao… – ali je, zato, besmislenost apsolutno smislena! …Sve je besmisleno samo iz jednog jedinog razloga: zato što je u suštini svega SMISAO. No; ako samo malo izmenimo postavku u prezentaciji ove činjenice, dobijamo sledeće:

SMISAO SVEGA JE U BESMISLENOSTI !!!

Svaki određeni (iz-mišljeni, iskreirani, „nadenuti“) smisao je relativan (relativna tvorevina relativnog uma) i, samim tim, lažan. Jedini istinski smisao jeste apsolutni smisao, i on jedini je istinski, apsolutno smislen. A, pošto apsolutna smislenost istovremeno jeste apsolutna besmislenost („Sve je u Celini – JEDNO“), sasvim je jasno da je za istinsku, apsolutnu smislenost svoje egzistencije naophodno realizovati BESMISLENOST! – Tek time, tek tom, i takvom, realizacijom besmislenosti, sve što činimo ima istinskog smisla i činimo to sa istinskim, apsolutnim smislom.

Realizovati besmislenost znači osloboditi svoju egzistenciju od bilo kog relativnog, umišljenog, smisla i potpuno se prepustiti unutarnjem vođstvu Smisla (Boga Samog). To ne znači da trebamo prestati sa delovanjem – ne, nipošto! – već to znači da trebamo delovati ne iz (zbog) nekog posebnog i odredjenog razloga već, jednostavno, zbog samog delovanja: ČIN RADI ČINA („Umetnost radi Umetnosti“)!

Cela „Bhagavad-gita“, koja je čista esencija uzvišenog učenja Joge, odnosno koja je sama sublimirana suština celokupnog Vedskog učenja, bavi se upravo autentičnim objašnjenjem (i to iz „prve ruke“!) izvornog položaja i odnosa čoveka i Boga, kao što se i bavi upravo(!) objašnjenjem, i poučavanjem, te vrhovne mudrosti: „Delovanja bez delovanja“ – bez vezanosti za posledice tih dela; odnosno – delovanja u svesnosti Istine, Boga.

U njoj (Bhagavad-giti“), izmedju ostalog, stoji:

„Samospoznata osoba ne vrši svoje dužnosti da bi ostvarila neku svrhu, niti ima ikakvog razloga da ih ne vrši. Nema potrebu da zavisi od bilo kojeg drugog živog bića. Stoga trebaš delovati iz dužnosti, bez vezanosti za plodove aktivnosti, jer se delovanjem bez vezanosti dostiže Svevišnji.“ (3/18,19); Kao i:

„U svim aktivnostima samo zavisi od Mene i uvek deluj pod Mojom zaštitom. Tako predano služeći budi potpuno svestan Mene. Ako postaneš svestan Mene, Mojom milošću ćeš nadići sve prepreke uslovljenog života. Medjutim, ako ne deluješ u takvoj svesnosti, već pod uticajem lažnog ja, ne slušajući Me, bićeš izgubljen.“ (18/57,58)

Šta više reći?! …Služba, i Predanost, i – KRAJ!

Ovaj biser svetske baštine – naučavanje samog Krišne, Svevišnjeg – na istoj je razini vrhovne istine kao što je to i sam „Novi Zavet“, odnosno naučavanje Hristovo; s tim što je, ako možemo tako reći, „Bhagavad-gita“ put ka apsolutnoj ljubavi kroz Znanje, dok je Hristovo učenje – put ka apsolutnom znanju kroz Ljubav. I „jedno“ i „drugo“ rezultiraju jednim i istim: apsolutnom SPOZNAJOM.

Kada jeste čin radi čina, onda svakoj stvari prilazimo kao da je u tome jedini, apsolutni smisao. Tada smo ovde i sada – nema želja, strahova, nadanja i lutajućih misli… – a to jeste egzistencija bez EGA. To je ono čemu je Ošo Radjniš učio govoreći: „Postanite nesvrhoviti poput belog oblaka. Postanite beli oblak.“ Naime, beli oblak plovi bez ikakvog otpora kud god ga vetar nosi, apsolutno uživajući u večitoj promenljivosti formi svoga postojanja i bez tendencije da išta zadržava ili menja uplivom svoje lične volje. Beli oblak je nesvrhovit (bez-smislen) jer postoji isključivo radi postojanja! I mi trebamo postati identični njemu: bez otpora, blaženo, spontano „saradjivati“ sa vetrovima karme i prihvatiti Njegovu volju kao svoju sopstvenu (prepoznati je kao istinski takvu!). I, tada biva realizovan Smisao, jer postajemo Prolaznost – koja jeste večna, neprolazna i nepromenljiva (apsolutno promenljiva)!

Medjutim, ovo svakako ne znači da sada postizanje Besmislenosti trebamo „zacrtati“ kao smisao življenja – jer ako dozvolimo sebi da upadnemo i u tu klopku (tu poslednju, i maestralnu, Djavolju „slamku spasa“), EGO bi nas tako, opet, po ko zna koji put izmanipulisao i, time, „djavolski perfidno“ zadržao konce naše sudbine u svojim rukama. …Iluzija je veoma, veoma moćna, a nit životnog delovanja apsolutno klizava i tanka.

Smisao ne postoji; Smisao jeste Postojanje (Življenje) – postojanje radi postojanja, odnosno življenje radi življenja.

Mi nikada ne možemo postati beli oblak – nikada ne možemo postati besmisleni – samo zato što mi VEĆ, I ODUVEK, TO JESMO: mi jesmo beli oblak! – Mi nikada ne možemo postati ono što (već) nismo, kao što nikada ne možemo prestati biti ono što (oduvek) jesmo. Naša egzistencija nikada ne može dobiti istinski smisao, ona jeste besmislena (njena istina je besmislenost!) – a kada to zaista osvestimo, tada (trenutno – u ziromu!) biva realizovan Smisao, koji jeste! …Jednostavno, jasan uvid (Pro-budjenost) je taj koji otkriva Tajnu.

SMISAO JESTE U SVESNOSTI (O) BESMISLENOSTI; SMISAO JESTE: SVESNOST!

Kada jeste svesnost, tada jeste Bog. Kada jeste besmislenost, tada jeste Bog. A bez-smislenost je svugde i uvek!!!

Čim delujemo van te svesnosti, uplićemo se u iluziju. Svaki naš čin koji vršimo radi nekog „posebnog“ razloga jeste razoritelj ljubavi, jer sve što činimo iz nekog posebnog razloga, mi to činimo isključivo „za“ svoj EGO, „zbog“ svog EGA i svom EGU. Tu nema ljubavi, jer, delujući na taj način, mi čak i kada delamo zbog svojih najvoljenijih, odnosno „za“ njih, istinski ne delamo zbog („za“) njih, i ne pružamo ništa njima, već delamo samo zbog svog EGA (svog sebičnog interesa) i sve pružamo isključivo njemu.

Zbog toga, kada ne činimo ni zbog čega posebno, mi istinski činimo „za“ sve, „zbog“ svega i „svemu“. I tek to jeste Ljubav – istinska ljubav prema svekolikom Postojanju pa i prema svakom „zasebnom“ deliću Manifestacije. To je ljubav koja je Zahvalnost zbog samog postojanja: LJUBAV ZBOG LJUBAVI!

Svaki odredjeni (po-sebni) razlog ima u svojoj pozadini EGO-interes. Naša egzistencija u tom mentalitetu – „mentalitetu nužne svrhovitosti“ – jeste toliko neizrecivo niska, bezumna i EGO-centrična, da to nema zaista nikakve dodirne tačke sa egzistencijom istinskog ljudskog bića i istinske ljudske civilizacije. To je, zaista i upravo, egzistencija najnižih životinjskih poriva – ma koliko ih mi (ne-uspešno) maskirali – i u potpunosti odražava bit one, više nego iskrene i činjenične, konstatacije Tomasa Hobsa: „Čovek je čoveku vuk“ („Homo homini lupus est“; lat.).

Civilizacija diktature EGA je autentična „Vučja civilizacija“; uz iskreno izvinjenje, zbog ovog poredjenja, onom pravom (a, koje li je „pravo“?!) vučjem društvu.

Jedino Čoveku (istinskom ljudskom biću, sa velikim „Č“!) je svojstvena istinska ljubav – sposobnost istinskog, bezuzročnog voljenja – a toga nema tamo gde je EGO-interes. Sve ostalo je isključivo Trgovina! Čak, i same životinje često znaju ispoljiti toliko tih istinskih ljudskih osobina, da bi se mnogi, mnogi od nas momentalno trebali duboko zamisliti, i zastideti…

Zašto uvek mora postojati „razlog“?! Zašto uvek ljubav moramo gaziti svojim blatnjavim cokulama koristoljublja?!… – Pa zato što smo sami, robujući EGU, tako mali, zaprljani i slabi. Da nismo slabi, mogli bismo bezuzročno voleti, jer je to istinska ljudska osobina i jer je istinska ljubav suština istinske snage – i obratno. Ta, i takva, snaga duboko je skrivena u istinskoj svesnosti o našoj ličnoj, individualnoj slabosti i ništavnosti; našoj realnoj ništavnosti dokle god smo u stanju razdvojenosti.

Zato, prestanimo se zanositi suludim ubeđenjima lične veličine i superiornosti, i shvatimo da je istinski razlog bilo kojeg čina van dosega našeg ličnog uma. Istinski razlog vaskolikog delovanja zna jedino On, jer je On: i Razlog, i Delovanje, i Znanje. …A, i pored svega toga On je ipak Besmisleni baš zato Apsolutno Smislen: SAVRŠEN! Pa, hoćemo li se mi i dalje držati nekakvih svojih, umišljenih, „razloga“ i, time, nesavršenstva, ili ćemo se svesno predati Njemu i, time, realizovati Besmislenost i Savršenstvo? – Molimo se Njemu da naš izbor bude ovo drugo!…

Kada činimo, neka bude svesnost da to zaista činimo bez svrhe: neka bude čin radi čina. – To ne znači da ćemo izgubiti svoj životni smisao (mada se i tako može reći), već znači da ćemo mi sami „postati“ (realizovati) Smisao! …Mi ćemo i dalje živeti, kao i do sad: i zbog porodice, i zbog društva, i zbog prirode, sveta, postojanja i samoga sebe… – ali sada, najzad, na jedan istinski, iskren, nevin, voleći, i savršeno celovit način. Živećemo zbog ljubavi: živećemo zbog življenja i postojaćemo zbog postojanja! – Tačnije, mi oduvek i živimo upravo zbog ljubavi, odnosno zbog življenja i postojanja, samo što tu istinu večito previdjamo jer nam je istinska svesnost tako, tako daleka…

Živeti ljubav znači biti ovde i sada. To je življenje istinske svesnosti – življenje Realnosti – a to jeste umetnost življenja.

Jednog  zen-učitelja su upitali:

„Pokušavaš li ikad da disciplinom dodješ do istine?“
„Pokušavam.“
„Šta činiš?“
„Kad sam gladan – jedem, kad se umorim – spavam.“
„To svi rade; može li se kazati da čine isto što i ti?“
„Ne može.“
„A zašto?“
„Zato što dok jedu, ne jedu već razmišljaju o raznim drugim stvarima, te tako dozvoljavaju da budu uznemireni; kad spavaju, ne spavaju već sanjaju o hiljadu i jednoj stvari. Eto, zato mi nisu slični!“

…To je apsolutna umetnost; sve je isto – a sve je različito! To je apsolutna jednostavnost postojanja: postojanje radi postojanja. To je kosmičko blaženstvo bitisanja.

Kada činimo, i postojimo, bez ikakvog posebnog razloga – tada smo u Bogu, jer On ništa ne čini iz nekog posebnog razloga već, jednostavno, radi samog ČINA… radi – IGRE!!!

Bez razloga (bez želje za interesom) deluje samo onaj kome ništa ne treba (ne nedostaje). Onaj kome ništa ne nedostaje je apsolutno Bogat (bogat u svakom pogledu), a apsolutno izobilje pruža apsolutno uživanje i blaženstvo. …Nikada, ali zaista nikada, ne može se dovoljno naglasiti istina da je Božja suština: UŽIVANJE! – Razum to ne može primiti jer on, obuzet preživljavanjem, sve svodi na kontekst „problema“. On se grčevito drži života (odnosno svoje iluzije života) jer ne shvata da samo iluzije mogu da se radjaju i umiru, a da je Stvarnost izvan svega toga. Zato on ne razume istinu iz „Bhagavad-gite“:

– „Ko misli da neko može ubiti ili da je neko ubijen, taj ne zna istinu: niko ne može da ubije, niti je iko ubijen!

Ništa se ne radja i ništa ne umire, ništa u vremenu nije postalo niti će u budućnosti nestati! To nerodjeno, večito, stalno, prastaro, ne umire kad se telo ubije.“ (2/19,20)

Razum ne razume Realnost – ne razume istinu da je sve samo blagoslovena igra Božje Energije Kreativnosti. Ne razume istinu da su „problemi“ („patnja“ uopšte) simptom EGA a ne svojstvo Božje Egzistencije – egzistencije istinskog ljudskog bića – i ne razume sveca Kabirdasa kada kaže: „Čudno mi je, i smešno, kad vidim da je riba žedna u vodi!“

Razum ne razume Suštinu …i zato ne razume NIŠTA.

Uživanje je Suština Univerzuma. Univerzum se eksponira i ekspandira isključivo zbog Uživanja. On Uživa zbog Uživanja… ON APSOLUTNO UŽIVA ZBOG APSOLUTNOG UŽIVANJA! …On je NIRVANA: Bezglasni Uzdah Večnosti!

Nirvana je naša Suština. Uživanje je prirodno stanje našeg bića – našeg istinskog sopstva. Naše sopstvo je SAT-ĆIT-ANANDA; ono je Apsolutna Ekstaza …ono je Okean Večnog Blaženstva. Naše sopstvo je Nešto nezamislivo i neponovljivo… Ono je Sopstvo Univerzuma: APSOLUTNA ISTINA!

Realizujmo Ga, jer – To je Smisao!!!

(A.I. – 401.str)