U sveukupnoj atmosferi kolektivne ljudske svesti oduvek su, manje ili više pritajeno, lebdela ista suštinska pitanja:

– „Ko sam?“, „Odakle sam?“, „Gde sam?“ i „Kuda idem?“…

Sva ostala pitanja su, zapravo, samo Pod–pitanja, jer su ovih nekoliko neposredno vezana za sam Smisao našeg bitisanja tu gde jesmo. Gde god da idemo i šta god da činimo, ona nam se stalno, naposletku, iznova vraćaju i iznova se saplićemo o njih. Tačnije, ako to već nismo do sad osvestili – mi smo ti koji stalno „odlazimo“ i „dolazimo“ a ona (Pitanja) su ta koja neumitno stoje i, smrtno ozbiljna, nepokolebljivo čekaju zadovoljenje. To jasno govori samo jedno: da su upravo ona – odnosno Istina, u čijem svetlu egzistira apsolutni Odgovor – taj Centar oko koga se vrti celokupno naše postojanje! …Sve, ali zaista sve, naše aktivnosti, koje vršimo u svekolikom vihoru sopstvenih životnih okolnosti su, same po sebi, manje-više „sporedna stvar“; bitne su samo u tom smislu da nas podrže na putu konačne spoznaje tog tzv. “Oka ciklona“, koje je sveopšti, kako to D.T. Suzuki kaže: „Nepomični Pokretač“. Zbog toga je ljudska najsvetija, i jedina istinska dužnost: spoznajom Istine realizovati Tajnu – pod čijim plaštom se nalazi apsolutni Odgovor – i, time, svom biću konačno podariti blaženstvo izvornog spokoja!

Dolaskom na ovaj svet – rodjenjem – počeo je, bili mi toga svesni ili ne, naš put traganja za sopstvenim Izvorom. Medjutim, već na samom tom „startu“ zatičemo se u svetu u kome je borba za opstanak sinonim za življenje! Odmah bivamo zahvaćeni tom maticom i život nas povlači svojim tokom, diktirajući sopstveni tempo ne pitajući nas nizašta. Vrlo brzo shvatamo da se moramo prilagoditi tom tempu ako uopšte želimo da opstanemo, i to nam postaje osnovna životna preokupacija; naime: pitanje „Kako opstati?“ baca u daleku pozadinu pitanje o, uopšte, smislu samog (tog) opstanka i postojanja.

Život je pred nas postavio pravila igre a na nama je da odlučimo da li ćemo, u kojoj meri i na koji način, prihvatiti izazov. …Nemajući baš puno izbora, te prihvatajući „Igru“, vremenom počinjemo sve jasnije i jasnije uvidjati da su ta pravila prema nekome velikodušno naklonjena dok su prema drugima veoma nemilosrdna. S druge strane, istovremeno, duboko u sebi osećamo da Priroda jednostavno jeste „takva kakva jeste“ i da, sama po sebi, nikoga posebno ne bi trebala preferirati; osećamo da ona prosto „mora biti“ neutralna i da su njene blagodeti podjednako darovane svima – baš kao što ni dobra majka nikada ne pravi razliku izmedju svoje dece. Ali; otkud onda tolike razlike? – Zašto je nekima bogom-dato i više nego što im ikada uopšte može zatrebati, dok drugi, opet, nemaju ni za goli život? Zašto nekome blaženo sunce sija preko celog dana, dok drugima oblaci patnje zaklanjaju i ono malo okrepljujućih zraka koji se samo ponekad daju kroz njih nazreti, čineći ovaj vazduh života preteškim za disanje? Postoji li ikakva pravda i ima li u svemu tome ikakvog smisla?!…

Prvo, shvatimo jedno: Ako li ima ikakve Pravde onda ona mora biti samo jedna, i ako ima ikakve Istine onda je ona samo jedna; dok …ako li nema ni Pravde ni Istine, onda nema ni Smisla! – Prosto da prostije ne može biti. U suprotnom, zašto bismo uopšte trebali biti „dobri“, „moralni“, „pravedni“, „pošteni“, „istinoljubivi“ itd., odnosno zašto bi nešto poznato pod pojmom Vrlina uopšte bilo na ikakvoj ceni? – a poznato je da je čak i okoreli kriminalci poštuju, jer čak i neophodnost poštovanja njihovog sopstvenog, kriminalnog kodeksa zahteva makar notu same vrline! Elem, što se tiče Smisla, ova ista svest koja čini naše sopstveno biće, govori nam da sve što postoji mora da ima UZROK svog postojanja i SVRHU svog postojanja – jer ono što je nesvrhovito sigurno je da nikad ne bi ni nastalo, i samim tim ne bi moglo da postoji. P; sve što postoji ima svoje „Zato“, a naše „Zašto“ je, uistinu, samo posledica nerazumevanja Suštine celokupnog postojanja: nerazumevanja – PRAVDE, ISTINE i SMISLA.

Izvesno je, dakle, da se u suštini svega postojećeg nalazi jedna jedinstvena ISTINA – „Činjeničnost“ – koja je centralni uzrok celokupne Egzistencije – pa i našeg sopstvenog života i postojanja.

Medjutim, ako je naše izvorno poreklo zaista ta „JEDNOTA“, postavlja se pitanje šta je onda to što nas je skrenulo sa puta tog Jedinstva i što nas na toj stranputici zaslepljene drži? Šta je to što nas razdvaja od drugih i unosi nemir u nas same? …Šta je to što nas sprečava da budemo – JEDNO?!

Pitanja je nebrojeno mnogo, a duboko u sebi osećamo da je uzrok svima njima samo jedan jedini, kao i da konkretan, suštinski odgovor na sva (ako ga uopšte ima) mora biti samo jedan – Pracentralan i sveobuhvatan. Nešto „iznutra“ nam govori da je istina samo JEDNA, dok su sve ostalo samo laži koje je skrivaju. No, iako tih „laži“ zaista ima nebrojeno mnogo, sve one suštinski čine jedan jedinstveni fenomen, jedan Entitet, koji predstavlja Suštinsku Laž. Shodno tome, sva naša pitanja jesu, i oduvek su, usmerena upravo ka razotkrivanju te „Centralne“ (Opšte) laži, koja je temelj i osovina celokupnog entiteta i, samim tim, ka spoznaji one jedne i jedine: Apsolutne Istine. – Stoga to, i upravo to, jeste jedina, istinska, svrha našeg postojanja!

(A.I. – 20.str)