Kada Bog nameri da se obrati čoveku, iliti čovečanstvu, On tada nepogrešivo odredi vreme, mesto, upriliči situaciju, i izabere aktere dostojne da takvu Poruku i prenesu. I, po pravilu, ta Poruka po svom spoljašnjem izrazu jeste uvek duboko simbolička, po karakteru višeznačna i multidimenzionalna, a po svojoj suštinskoj prirodi paradigmatička – reprezentujući sobom duboko smisleno ispoljavanje samih arhetipskih obrazaca iz kosmičkih dubina kolektivnog Nesvesnog. To se tada zove Proviđenje!

U rano Nedeljno prepodne (bar iz ugla nas sa ove severne Zemljine hemisfere), tog 29. Januara prestupne – a mnogi tada uveravaše i sudnje – 2012-e, cela planeta bila je svedok jednog autentičnog Proviđenja …događaja u samoj svojoj biti nadnaravnog a po svim merilima epskog, antologijskog, kakav se uistinu samo u retkim istorijskim trenucima da manifestovati na ovoj fizičkoj, zemaljskoj razini. I to svakako ne bez jakog povoda i velike svrhe.

Sve je toga prepodneva počelo kao običan sportski događaj, doduše u vidu velikog teniskog Gren-slem finala u Melburnu, dalekoj nam Australiji, a vremenom se – iz poena u poen, iz gema u gem, iz seta u set, iz SATA U SAT – razvijalo (i razvilo!) u do tada (a ja bi rekao i do sada) uistinu neviđeni, bar računajući sportsko poprište, epohalni dvoboj dva veličanstvena borca, viteza, dva gladijatora novoga doba i reprezenta neke posve nove, nadnaravne ljudske snage, upornosti i, iznad svega – VOLJE.

Većina nas, običnih smrtnika, tako često je sklona zavapiti za Nebesima čak i pri onim prvim i najbanalnijim preprekama i neuspesima na našem životnom putu – pa čak i u situacijama pri najmanjim nagoveštajima da naše, po pravilu usko egoistične, želje i žudnje neće biti realizovane onako kako smo mi to zamislili i projektovali u svom plitkom „dvodimenzionalnom“ umu. I, po pravilu, svi mi tada očekujemo tu „pomoć“ SADA i ODMAH – bez obzira da li smo je pre toga ičim realno i zaslužili (za-vredili), odnosno bez obzira da li smo uopšte dostojni toga! …Ponašamo se baš kao da te „Više Sile“ upravljaju, i rukovode, našim životnim okolnostima bez ikakve naše lične zasluge i odgovornosti u pogledu toga, odnosno u pogledu uzročnih delatnosti vezanih za „semene zametke“, a kasnije i same tokove, tih sledstvenih „sudbinskih“ dešavanja. I, kao da nam takav životni stav, ustvari, neuporedivo više paše, jer tako – stavljajući se isključivo u poziciju sirote i nedužne „žrtve“ – imamo upravo najbolji alibi za sva svoja neodgovorna činjenja (ili nečinjenja) u pogledu dobrobiti drugih bića, same planete i prirode uopšte, i konačno – samih sebe!

Još je Rudolf Štajner, otac Antropozofije, svojevremeno izrekao one čuvene reči:

– „Ja moram da učinim sve što mogu da dalje razvijam svoju dušu i duh, ali ja ću sasvim mirno čekati dok više sile ne budu smatrale da sam dostojan prosvetljenja (iliti spasenja – prim.).“

Pa, zapitajmo se onda (sada), da li smo mi, kao ljudi, uopšte dostojni tog i takvog spasenja – iliti da nas „Bog pogleda“ (te usliši naše vapaje i molitve) – pre no što se potrudimo učiniti SVE što je u okviru naših ljudskih snaga i mogućnosti? Da li je uopšte ljudski, časno, a kamoli reći božanski, očekivati da nam nešto prosto, i samo od sebe, „padne sa neba“, i to samo zato što mi to, jadni, eto, „tako silno želimo“ i potrebujemo – a da prethodno nismo ni prstom mrdnuli da to i pošteno zaslužimo? Da li je to, sa naše strane, odlika negovanja Vrline, kao egzistencijalnog principa koji i samo Nebo preferira?! …Naravno, pitanje je samo retoričko, jer je odgovor i više nego jasan i izvestan – bar onima koji čast, poštenje i viteštvo cene neuporedivo više od ove „zemaljske hrane“.

Epski čas jednog upravo takvog viteškog pristupa, viteškog okršaja – pre svega sa samim sobom a tek onda sa „protivnikom“ – održaše nam (kažu da je bezmalo milijarda duša bila kraj malih ekrana!) u to nedeljno popodne dva veličanstvena sportska, a pre svega ljudska, velikana: jedan Srbin i jedan Španac. Epski zato što je ovaj dvoboj daleko prevazišao okvire „sportskog okršaja“ te predstavlja čisti simbol, paradigmatički primer, pobede ljudskog duha u službi „Više Svrhe“; a što se „protivnika“ tiče – takvih, na poprištu toga dana nije bilo: bila su samo dva vrhunski isklesana „Oruđa“ kroz koja je Vrhovni Ratnik, Vrhovni Umetnik, svetu prezentovao svu slavu i veličinu Svoje nebeske umetnosti. …Jedan drugome su, uistinu, samo naizgled bili protivnici – uzimajući u obzir celokupnu iluzornu bit ovakve predstave za naša nesavršena ljudska čula – dok na mnogo višem, metafizičkom nivou bejahu najveći mogući saveznici i prijatelji – vrhovni saveznici, pre svega stoga što su jedan drugom na najbolji mogući način „poslužili“, i pomogli, omogućivši jedan drugome savršenu priliku za punu prezentaciju svojih sopstvenih imanentnih potencijala; a potom, saveznici i u antologijskom zajedničkom Cilju iznedravanja pune manifestacije vrhunske umetnosti, veštine, i VRLINE, koja Se kroz njih ovaplotila i stavila im se na raspolaganje – a na očigled miliona svedoka. Siguran sam da su obojica sada toga svesni, kao što smo i mi svi svesni da smo toga dana bili očevici autentičnog Čuda, odnosno bili blagosloveni posmatrači, po svemu izuzetnog čudesnog događaja!

Ko je pažljivo posmatrao postepeni razvoj dešavanja na terenu, taj je prisustvovao najpre spontanom, a potom konstantnom i kontinuiranom, rasplamsavanju jedne mitske borbe oličene pre svega u neumornom i bespoštednom izgaranju sopstvenog bića prilikom stalnog i upornog traganja za načinima i (ne)mogućnostima savlađivanja suprotstavljenog protivnika, a potom i (ne)mogućnostima savlađivanja samoga SEBE! I toj borbi, naizgled, nije bilo kraja…

Veliki, i mudri, Konfučije je rekao, očito ne bez razloga: „Neko može pobediti hiljade ratnika na bojnom polju, ali taj se ne može meriti sa pobednikom koji je pobedio samoga sebe!“

E, ovoga puta, tome smo i bili počasni svedoci: njih dvojica su poslednje atome snage konstantno i bespoštedno crpeli iz svojih već izmoždenih tela ne bi li uspeli izvojevati konačnu pobedu – nad samim sobom. Očito je bilo da su bili spremni i izdahnuti na terenu samo da ne posustanu u toj nameri. I, uspeli su! Obojica! Ali, u onom istinskom smislu. I dok je na nivou zemaljskog privida pobedu odneo samo jedan (i to onaj koji se u odsudnom, kataklizmičkom trenutku, iz iskonskih dubina svoje časne i predane duše obratio Onome u čiju slavu je i čitav svoj život i karijeru u trenutku bio spreman položiti na oltar sudbine), slavu su odneli obojica: jer su demonstrirali vrhunac volje onda kada su im već i mišice i mozak polako posustajali. …A Volja je isključivo atribut Vrhovnoga!

Jezivo i nestvarno je bilo posmatrati (i saosećati sa tim) onaj očajnički Novakov vapaj za pomoć – za SPAS! – ka Nebesima, u odsudnom momentu kada je dotakao vrhunac svojih ljudskih sposobnosti, a osećajući kako ni to ovoga puta više nije dovoljno!… Siguran sam da je bilo malo onih posmatrača, ako ih je uopšte i bilo, koji se toga trenutka nisu naježili svakom ćelijom svoga bića i iz sakralnih dubina svoje pobuđene duše tiho izustili – bez obzira bili vernici ili ne: „Bože, pomozi mu!“ …I, On mu je pomogao! – Drugog objašnjenja tu, jednostavno, nema; jer, večni zakon oduvek glasi: svakome po zasluzi!

Mogu sada zluradnici govoriti, i ispredati priče, i ovako i onako: i kako je Nadal uz „samo malo više koncentracije u odsudnim trenucima“ mogao trijumfovati; i kako je Novaka samo „dlaka“ delila od poraza… – Ali, NIJE! Nije tačno ništa od toga! – Tačno je jedino to da je ovo bila vrhunska simultana Predstava, Lekcija, sa Nebesa, i to za široki auditorijum… možda najširi do sada u istoriji sveta: Novakova lekcija je bila ta da celim svojim bićem upije tu večnu Istinu koja glasi da na krajnjem vrhuncu svih ličnih stremljenja i izgaranja konci sudbine više nisu u našim, smrtnim, rukama već ih tada svesno moramo predati nazad Onome u čije ime smo dodeljeni nam „zadatak“ i obavljali (iako toga možda nismo ni bili svesni); a naša lekcija je bila u tome da pojmimo da samo tada, i TEK TADA, kada učinimo sve, ali apsolutno sve, što je u našoj moći – Nebo šalje Svoj odgovor… i SPAS. – Nipošto drugačije, i nipošto ranije! …I u tome se krije veličanstvena poenta ove čudesne božanske predstave.

Zaista, zaista, u Nedelju, tog 29. Januara nasušne, i “sudnje”, 2012-e, planeta nije svedočila običnom sportskom događaju, zapravo, nije uopšte svedočila „sportskom događaju“ (jer se tu, pred našim očima, odigravalo nešto sasvim, sasvim drugo i na multidimenzionalnoj razini..), nego još jednoj grandioznojoj Bitki i to epskih razmera – poput one na Kosovom Polju, i poput one na Kurukšetri (poprištu legendarne bitke iz doba Bharate, drevne Indije). To su sve specifični vidovi, i izrazi, načina kojima Bog, u izuzetnim istorijskim trenucima i iz samo Njemu znanih razloga, šalje duboko simboličke poruke Svom ljubljenom, a ipak toliko otuđenom, čovečanstvu. I upravo to je bio slučaj i ovoga puta.

Siguran sam da je Novak u pravoj i punoj meri (pa čak i mnogo ranije – još tokom svog odrastanja i sazrevanja) prepoznao Lekciju i usvojio je kao nerazdvojni, integralni deo svoga budućeg duhovnog nasleđa …iako, ruku na srce, nisam video da li je, neposredno nakon završetka meča i onog, prosto mitološkog, strgavanja majice – koje ustvari nije ni bilo (iako naizgled) „cepanje sportskog dresa“ već pre „trganje Prometejevih lanaca“… konačno trganje okova ove trule, propadljive, materijalne dimenzije i njenih krajnje uslovljavajućih zakona i zakonitosti, te ponovno zadobijanje one iskonske Slobode duha čovekovog – ponovo poljubio onaj srećni krst ispod svoga viteškog vrata, preko kojeg je, skrhan časnim očajem, par trenutaka ranije pomoć i zatražio!?… No, ako je to kojim slučajem i prevideo – Nebo mu, bez ikakve sumnje, ionako neće zameriti, jer taj mali amulet na grudima jeste ništa drugo do samo simbolični nagoveštaj onog istinskog blaga, ogromnog i neiskazivog, kojeg tako brižno neguje u neslućenim širinama, i dubinama, svoje verne i verujuće duše!

A, da li smo i mi, ostali, svoju Lekciju iz ovog antologijskog događaja naučili i usvojili – ostaje nam da odgovor damo samo svojoj sopstvenoj duši i nikome drugom. Jer, ako druge ponekad i možemo: SEBE NE MOŽEMO SLAGATI! …Sa sobom, a ne sa „svetom“, svako od nas mora kad-tad izaći na suočenje, da bi uopšte uzmogao sa sobom izaći „na kraj“.

Uistinu, ono što jeste, jeste večita činjenica da samo konačna predaja Višoj Svrsi – Slobodi Samoj – sebe i svih svojih časnih nadanja i stremljenja, jeste jedini Put i Način osvajanja Slobode i ličnog Spasenja!

Alakh Niranjan,

(www.apsolutnaistina.com)