Nebeska Lekcija

 

 

Kada Bog nameri da se obrati čoveku, iliti čovečanstvu, On tada nepogrešivo odredi vreme, mesto, upriliči situaciju, i izabere aktere dostojne da takvu Poruku i prenesu. I, po pravilu, ta Poruka po svom spoljašnjem izrazu jeste uvek duboko simbolička, po karakteru višeznačna i multidimenzionalna, a po svojoj suštinskoj prirodi paradigmatička – reprezentujući sobom duboko smisleno ispoljavanje samih arhetipskih obrazaca iz kosmičkih dubina kolektivnog Nesvesnog. To se tada zove Proviđenje!

U rano Nedeljno prepodne (bar iz ugla nas sa ove severne Zemljine hemisfere), tog 29. Januara prestupne – a mnogi uveravaju i sudnje – 2012-e, cela planeta bila je svedok jednog autentičnog Proviđenja …događaja u samoj svojoj biti nadnaravnog a po svim merilima epskog, antologijskog, kakav se uistinu samo u retkim istorijskim trenucima da manifestovati na ovoj fizičkoj, zemaljskoj razini. I to svakako ne bez jakog povoda i velike svrhe.

Sve je toga prepodneva počelo kao običan sportski događaj, doduše u vidu velikog teniskog Gren-slem finala u Melburnu, dalekoj nam Australiji, a vremenom se – iz poena u poen, iz gema u gem, iz seta u set, iz SATA U SAT – razvijalo (i razvilo!) u do sada uistinu neviđeni, bar računajući sportsko poprište, epohalni dvoboj dva veličanstvena borca, viteza, dva gladijatora novoga doba i reprezenta neke posve nove, nadnaravne ljudske snage, upornosti i, iznad svega – VOLJE.

Većina nas, običnih smrtnika, tako često je sklona zavapiti za Nebesima čak i pri onim prvim i najbanalnijim preprekama i neuspesima na našem životnom putu – pa čak i u situacijama pri najmanjim nagoveštajima da naše, po pravilu usko egoistične, želje i žudnje neće biti realizovane onako kako smo mi to zamislili i projektovali u svom plitkom „dvodimenzionalnom“ umu. I, po pravilu, svi mi tada očekujemo tu „pomoć“ SADA i ODMAH – bez obzira da li smo je pre toga ičim realno i zaslužili (za-vredili), odnosno bez obzira da li smo uopšte dostojni toga! …Ponašamo se baš kao da te „Više Sile“ upravljaju, i rukovode, našim životnim okolnostima bez ikakve naše lične odgovornosti u pogledu toga, odnosno u pogledu uzročnih delatnosti vezanih za „semene zametke“, a kasnije i same tokove, tih sledstvenih „sudbinskih“ dešavanja. I, kao da nam takav životni stav, ustvari, neuporedivo više paše, jer tako – stavljajući se isključivo u poziciju sirote i nedužne „žrtve“ – imamo upravo najbolji alibi za sva svoja neodgovorna činjenja (ili nečinjenja) u pogledu dobrobiti drugih bića, same planete i prirode uopšte, i konačno – samih sebe!

Još je Rudolf Štajner, otac Antropozofije, svojevremeno izrekao one čuvene reči:

– „Ja moram da učinim sve što mogu da dalje razvijam svoju dušu i duh, ali ja ću sasvim mirno čekati dok više sile ne budu smatrale da sam dostojan prosvetljenja (iliti spasenja – prim.).“

Pa, zapitajmo se onda (sada), da li smo mi, kao ljudi, uopšte dostojni tog i takvog spasenja – iliti da nas „Bog pogleda“ (te usliši naše vapaje i molitve) – pre no što se potrudimo učiniti SVE što je u okviru naših ljudskih snaga i mogućnosti? Da li je uopšte ljudski, časno, a kamoli reći božanski, očekivati da nam nešto prosto, i samo od sebe, „padne sa neba“, i to samo zato što mi to, jadni, eto, „tako silno želimo“ i potrebujemo – a da prethodno nismo ni prstom mrdnuli da to i pošteno zaslužimo? Da li je to, sa naše strane, odlika negovanja Vrline, kao egzistencijalnog principa koji i samo Nebo preferira?! …Naravno, pitanje je samo retoričko, jer je odgovor i više nego jasan i izvestan – bar onima koji čast, poštenje i viteštvo cene neuporedivo više od ove „zemaljske hrane“.

Epski čas jednog upravo takvog viteškog pristupa, viteškog okršaja – pre svega sa samim sobom a tek onda sa „protivnikom“ – održaše nam (kažu da je bezmalo milijarda duša bila kraj malih ekrana!) u Nedelju dva veličanstvena sportska, a pre svega ljudska, velikana: jedan Srbin i jedan Španac. Epski zato što je ovaj dvoboj daleko prevazišao okvire „sportskog okršaja“ te predstavlja čisti simbol, paradigmatički primer, pobede ljudskog duha u službi „Više Svrhe“; a što se „protivnika“ tiče – takvih na poprištu toga dana nije bilo: bila su samo dva vrhunski isklesana „Oruđa“ kroz koja je Vrhovni Ratnik, Vrhovni Umetnik, svetu prezentovao svu slavu i veličinu Svoje nebeske umetnosti. …Jedan drugome su, uistinu, samo naizgled bili protivnici – uzimajući u obzir celokupnu iluzornu bit ovakve predstave za naša nesavršena ljudska čula – dok na mnogo višem, metafizičkom nivou bejahu najveći mogući saveznici i prijateljivrhovni saveznici, pre svega stoga što su jedan drugom na najbolji mogući način „poslužili“, i pomogli, omogućivši jedan drugome savršenu priliku za punu prezentaciju svojih sopstvenih imanentnih potencijala; a potom, saveznici i u antologijskom zajedničkom Cilju iznedravanja pune manifestacije vrhunske umetnosti, veštine, i VRLINE, koja Se kroz njih ovaplotila i stavila im se na raspolaganje – a na očigled miliona. Siguran sam da su obojica sada toga svesni, kao što smo i mi svi sada svesni da smo u Nedelju bili očevidci autentičnog Čuda, odnosno bili blagosloveni posmatrači, po svemu izuzetnog, čudesnog događaja!

Ko je pažljivo posmatrao postepeni razvoj dešavanja na terenu, taj je prisustvovao najpre spontanom, a potom konstantnom i kontinuiranom, rasplamsavanju jedne mitske borbe oličene pre svega u neumornom i bespoštednom izgaranju sopstvenog bića prilikom stalnog i upornog traganja za načinima i (ne)mogućnostima savlađivanja suprotstavljenog protivnika, a potom i (ne)mogućnostima savlađivanja samoga SEBE! I toj borbi, naizgled, nije bilo kraja…

Veliki, i mudri, Konfučije je rekao, očito ne bez razloga: „Neko može pobediti hiljade ratnika na bojnom polju, ali taj se ne može meriti sa pobednikom koji je pobedio samoga sebe!“

E, ovoga puta, tome smo i bili počasni svedoci: njih dvojica su poslednje atome snage konstantno i bespoštedno crpeli iz svojih već izmoždenih tela ne bi li uspeli izvojevati konačnu pobedu – nad samim sobom. Očito je bilo da su bili spremni i izdahnuti na terenu samo da ne posustanu u toj nameri. I, uspeli su! Obojica! Ali, u onom istinskom smislu, dok je na nivou zemaljskog privida pobedu odneo samo jedan – i to onaj koji se u odsudnom, kataklizmičkom trenutku, iz iskonskih dubina svoje časne i predane duše obratio Onome u čiju slavu je i čitav svoj život i karijeru u trenutku bio spreman položiti na oltar sudbine – slavu su odneli obojica: jer su demonstrirali vrhunac volje onda kada su im već i mišice i mozak polako posustajali. …A Volja je isključivo atribut Vrhovnoga!

Jezivo i nestvarno je bilo posmatrati, i saosećati sa tim, onaj očajnički Novakov vapaj za pomoć – za SPAS – ka Nebesima, u odsudnom momentu kada je dotakao vrhunac svojih ljudskih sposobnosti, a osećajući kako ni to ovoga puta više nije dovoljno!… Siguran sam da je bilo malo onih posmatrača, ako ih je uopšte i bilo, koji se toga trenutka nisu naježili svakom ćelijom svoga bića i iz sakralnih dubina svoje pobuđene duše tiho izustili, bez obzira bili vernici ili ne: „Bože, pomozi mu!“ …I, On mu je pomogao! – Drugog objašnjenja tu, jednostavno, nema; jer, večni zakon oduvek glasi: svakome po zasluzi!

Mogu sada zluradnici govoriti, i ispredati priče, i ovako i onako – i kako je Nadal uz „samo malo više koncentracije u odsudnim trenucima“ mogao trijumfovati, i kako je Novaka samo „dlaka“ delila od poraza… – ali, NIJE! Nije tačno ništa od toga! – Tačno je jedino to da je ovo bila vrhunska simultana Predstava, Lekcija, sa Nebesa, i to za široki auditorijum, možda najširi u istoriji sveta: Novakova lekcija je bila ta da celim svojim bićem upije tu večnu Istinu koja glasi da na krajnjem vrhuncu svih ličnih stremljenja i izgaranja konci sudbine više nisu u našim, smrtnim, rukama već ih tada svesno moramo predati nazad Onome u čije ime smo „zadatak“ i obavljali (iako toga možda nismo ni bili svesni); a naša lekcija je bila u tome da pojmimo da samo tada, i TEK TADA, kada učinimo sve, ali apsolutno sve, što je u našoj moći – Nebo šalje Svoj odgovor, i Spas. – Nipošto drugačije, i nipošto ranije! …I u tome se krije veličanstvena poenta ove čudesne božanske predstave.

Zaista, zaista, u Nedelju, tog 29. Januara nasušne, i sudnje, 2012-e, planeta nije svedočila običnom sportskom događaju, zapravo, nije uopšte svedočila „sportskom događaju“ (jer se tu, pred našim očima, odigravalo nešto sasvim, sasvim drugo i na multidimenzionalnoj razini..), nego još jednoj velikoj Bitki i to epskih razmera – poput one na Kosovom Polju, i poput one na Kurukšetri (poprištu legendarne bitke iz doba Bharate, drevne Indije). To su sve specifični vidovi, i izrazi, načina kojima Bog, u izuzetnim istorijskim trenucima i iz samo Njemu znanih razloga, šalje duboko simboličke poruke Svom ljubljenom, a ipak toliko otuđenom, čovečanstvu. I upravo to je bio slučaj i ovoga puta.

Siguran sam da je Novak u pravoj i punoj meri (pa čak i mnogo ranije – još tokom svog odrastanja i sazrevanja) prepoznao Lekciju i usvojio je kao nerazdvojni, integralni deo svoga budućeg duhovnog nasleđa …iako, ruku na srce, nisam video da li je, neposredno nakon završetka meča i onog, prosto mitološkog, strgavanja majice – koje ustvari nije ni bilo (iako naizgled) „cepanje sportskog dresa“ već pre „trganje Prometejevih lanaca“… konačno trganje okova ove trule, propadljive, materijalne dimenzije i njenih krajnje uslovljavajućih zakona i zakonitosti, te ponovno zadobijanje one iskonske Slobode duha čovekovog – ponovo poljubio onaj srećni krst ispod svoga viteškog vrata, preko kojeg je, skrhan časnim očajem, par trenutaka ranije pomoć i zatražio!?… No, ako je to kojim slučajem i prevideo – Nebo mu, bez ikakve sumnje, ionako neće zameriti, jer taj mali amulet na grudima jeste ništa drugo do samo simbolični nagoveštaj onog istinskog blaga, ogromnog i neiskazivog, kojeg tako brižno neguje u neslućenim širinama, i dubinama, svoje verne duše!

A, da li smo i mi, ostali, svoju Lekciju iz ovog antologijskog događaja naučili i usvojili – ostaje nam da odgovor damo samo svojoj sopstvenoj duši i nikome drugom. Jer, ako druge ponekad i možemo: SEBE NE MOŽEMO SLAGATI! …Sa sobom, a ne sa „svetom“, svako od nas mora kad-tad izaći na suočenje, da bi uopšte uzmogao sa sobom izaći „na kraj“.

Uistinu, ono što jeste, jeste večita činjenica da samo konačna predaja Višoj Svrsi – Slobodi Samoj – sebe i svih svojih časnih nadanja i stremljenja, jeste jedini Put osvajanja Slobode i ličnog Spasenja!

Alakh Niranjan,

(www.apsolutnaistina.com)