BUĐENJE VEČNOSTI

Pomisli zebnju mladjane reke
kad prvi joj vijug s izvora kreće,
svesna da više se u svome veku
vratiti domu nikada neće.

Neznano kuda sudba je goni
sila sve jača je svakoga trena,
srce je vuče izvoru njenom
al nazad više povratka nema.

Protiču nemo minuti, sati,
sumorni dani u nizu kroče,
i sećanja davna polako blede…
mlađanoj reci budućnost poče.
–
Vibrira očaj sa svakim valom,
samoća steže, ko ponor crna,
kroz beskraj moraće bez ikog svoga
potočić mali – plašljiva srna.

Na putu bola čeka ga stenje,
i sušna zemlja, i pustinja sura,
sunce će peći, vetar ga kopnit,
…žudeće nazad – al izvor ga gura.

Strašna je tmina neznanog toka,
umor i tuga robe sve više
al, kada bude na izmaku snaga:
blagoslov stiže s kapima kiše!
–
Postaće potok rečica bistra
u kojoj će život stanište naći,
i počeće žubor radost da budi
a dani tuge u prošlost zaći.

Teći će žurno kroz polja mnoga,
velike šume, predele strane,
budiće život u svakom biću
a ljubav zaceliće na duši rane.

Srešće na putu i rečice druge
raznog iskustva i životnog toka,
i sliće se skupa u istu svrhu
i postaće moćna reka duboka.

Tvoriće sebi korito moćno,
klisure silne će se razmaći,
nosiće stenje brzaci divlji,
iskonsku snagu u sebi će naći.

Poplave strašne – izlivi moći
lomiće nade prirode blage;
potočić mali, nekada krhak
zanesen posta naponom snage.

Obale bujne postaše tesne
hteo bi carstvo da obujmi veće,
ali, bez Svrhe na kraju puta
spoznaće druge da nema sreće.

Trošeći moć na puste rukavce,
tvoreći močvare – od žive vode,
samo će šteti činiti korist
mesto da hrli delti slobode.
–
Jer, sve reke čežnjom priziva more,
i svaki brzak o smiraju sanja:
u većem sopstvu na kraju sliva
da ispuni svrhu svog postojanja.

Pa, kako bi ikad stigla do neba
Svesnosti reka s lednika drevnih,
osim da stopi se svim svojim bićem
sa večitim tvorcem oblaka belih?!

A tada, kad krug se konačno sklopi
– kad vrelo na ušću svoj lik prepozna,
tad najdublja mudrost iskustva se radja
i Istina božanski mir oslobadja.

Kad Celina konačno prigrli delić
što davninom usni da odbačen beše,
ko magla pod suncem sva patnja lapi
i čitav kosmos blaženstvom pleše!
– – –

Nekada davno, u gornjem toku,
očajem skrhan potočić jedan,
ka svojoj Darmi* sudbinom vodjen,
na ishodištu svega što teče
– u Okeanu – bi Oslobodjen.

Spozna Ekstazu, života Tajnu:
kruženje večno kapljice-duše,
i da – Okean Beskrajne Svesti
Istina njegova oduvek beše!!!

* * *

* Dharma (sansk) – istinska svrha (bit, cilj, put) nekoga ili nečega, odnosno Svega

Alakh Niranjan, “Apsolutna Istina – otkrivenje tajne univerzuma”