Ako je život, kao što mnogi znaju reći, zaista škola – a jeste – onda smrt predstavlja završni, „diplomski“ Ispit! Stoga, ako nam je u tom, presudnom, trenutku EGO u potpunosti odsutan – ako nam je svesnost apsolutna (nevezana i neuslovljena željama i strahovima) – automatski biva realizovan Apsolut!

U „Bhagavad-giti“ stoji iskaz sledeće činjenice:

– „Ono o čemu osoba meditira u vreme smrti, napuštajući svoje telo, apsorbovana u misao o tome, to postiže nakon smrti.“ (Bg.8/6)

To je svakako tačno, ali važno je shvatiti da na čovekove misli u vreme smrti utiču upravo ona dela koja je činio za života, i one misli i sklonosti za kojima se povodio. Prema tome, ako tokom života nismo ispravno, i u potpunosti, savladali Lekciju, onda nam je, neminovno, i ishod Ispita predodredjen na neuspeh. …Istina, odnosno život, ne trpi kampanjsko učenje; nju ne možemo prevariti – SEBE ne možemo prevariti!

Dokle god živimo tako kao da nikad nećemo umreti – vezivajući se za „život“, a u bekstvu od suočavanja sa činjenicom sopstvene smrtnosti i prolaznosti uopšte – bićemo uslovljeni cikličnom egzistencijom u krugu radjanja i smrti. Vezujući se za „život“, mi se zapravo, i ne znajući to, vezujemo za „smrt“. – Na taj način vezujemo se za iluzije uma, koje su ništa drugo do „dve strane istog novčića“; dok nam sam „Novčić“ (Istina) ostaje večita nepoznanica.

Život i smrt su, sa stanovišta Istine, jedno isto – i zato bi PRVA stvar u našem životu trebala biti razumevanje istine o POSLEDNJOJ: razumevanje istine o „SMRTI“! Samo budalasti ljudi – kakvi mi uglavnom jesmo – odbijaju da se blagovremeno i adekvatno pripreme za ono što je neminovno, pokušavajući u zaboravu (a „zaborava“ nema!) naći spas. – Pri tome savršeno podsećajući na onog „veselog i bezbrižnog“ cvrčka iz bajke o cvrčku i mravima. …Isto kao što se još po danu moramo adekvatno pripremiti za nadolazeću noć; isto kao što se za nastupajuću zimu moramo adekvatno pripremiti još dok traju topli letnji dani; isto kao što je prijatna i bezbrižna starost uslovljena adekvatnim životom u mladosti… – tako i pitanje „Smrti“ treba biti u potpunosti razrešeno još dok smo u punom životnom naboju! Jer, dok god ne spoznamo istinu o smrti, izbegavajući da se suočimo sa njom (istinom), i sam život će nam konstantno biti nerazumljiva zagonetka i nerazrešivi problem.

Istinsko razumevanje jedne suprotnosti uslovljeno je istinskim razumevanjem one druge: Zdrav čovek ne zna šta je to bolest, ali on zato ne zna ni šta je to zdravlje – ne zna ga ceniti; i zato mu i dolazi bolest, kako bi ga „otvorila“ za mudrost i razumevanje. – Tek kada shvati šta je to bolest (u neposrednom suočenju sa njom), spoznaje i istinu o zdravlju! Na isti način nam i starost donosi apstinenciju od svega onoga što smo neprirodno i nekontrolisano konzumirali (upražnjavali) u mladosti. Pošto tada nismo ispravno razmišljali ni o mladosti ni o starosti – ne znajući da cenimo ni jedno ni drugo – starost nas, na primeren način, usmerava na „otrežnjenje“. Zato je i razumljiva činjenica da starost, uglavnom, donosi mnoge životne mudrosti… – a što, naravno, ipak nema nikakve istinske veze sa godinama ili sa životnim dobom već isključivo sa čvrstinom naše odluke da se svesno suočimo sa Istinom, i istoj se predamo. …Moj savršeni božanski Učitelj, moj Svamiđi, sreo je Istinu – živuću Istinu, svog Gurua, Madhavanandu – kada je imao samo trinaest godina, a sa svojih sedamnaest je realizovao Savršenstvo. Od tog „mladog doba“ (merilo životne zrelosti jeste dubina duhovnog iskustva, a ne godine zemaljskog života!) on bitiše kao Savršeni Mudrac, pronoseći širom sveta poruku te večne Mudrosti i Istine – na dobrobit celom čovečanstvu.

Prema tome; dokle god se, ne razumevajući je, plašimo smrti, bićemo u konfliktu i sa samim životom. – Zato: Onaj ko nije za Nebo, nije ni za život zemaljski; onaj ko ne zna kako (u kom stanju) treba umreti, taj ne zna ni kako (u kom stanju) treba živeti. …Takodje, dok god smo vezani za život – dok god ga želimo – mi istovremeno, i ne znajući to (dakle na nesvesnom nivou), želimo (i) samu smrt. A, Bog je tako milostiv da uslišava sve naše (svesne, podsvesne i nesvesne) Želje, i daruje nam sve ono čemu težimo! – Eto kako sami sebe čvrsto, i nesvesno, držimo zarobljenima u krugu radjanja i smrti.

Življenje životne mudrosti (umetnost življenja) podrazumeva istovremenu svesnost obe suprotnosti – svesnost Paradoksa.

Kada smo u sveobuhvatnoj svesnosti istine života i smrti, tada imamo istinsku svesnost (o) Prolaznosti i tada, zapravo, bitišemo u svesnosti Neprolaznosti (svesnosti Boga), sagledavajući večnost Istine. Realizacija te mudrosti (Svesnosti) jeste naš životni i sudbinski put (naša Dharma) – bili mi toga svesni ili ne! Na tom putu, svaka investicija (u smeru njegove realizacije) jeste Savršena Investicija.

Čak i u svetovnom životu, svaki ozbiljan, ambiciozan poslovni čovek, profesionalac i entuzijast, nastoji da ulaže, po mogućstvu, upravo u ono što ima što-veću i što-trajniju vrednost. San svakog takvog čoveka – a svi mi smo, negde u dubini duše, baš takvi – jeste: Savršena Investicija. Medjutim; svi koji ulažu u prolazne stvari, i koji su okovani isključivo svetovnim preokupacijama, ulažu u Iluziju i „grade svoju kuću na pesku“. Za razliku od njih, oni koji ulažu u sopstveni duh – prosvetljenje sopstvenog bića i svesti – čine savršenu investiciju jer ulažu u neprolaznu vrednost; to je odlika onih istinski mudrih, koji „svoju kuću grade na steni“. …A, svaka građevina je jaka i stabilna samo onoliko koliko su joj jaki i stabilni – TEMELJI!

Svi mi, ovako ili onako, težimo upravo Bogu (Savršenoj Vrednosti), ali mnogi nisu svesni te činjenice i zato, robujući iluziji, to čine na pogrešne načine i, samim tim – u korist svoje štete.

Svesno ulaganje u Put predstavlja vrhunsku mudrost, jer:

– „Za onoga ko ide ovim putem ni jedan napor nije uzaludan, ni jedno stečeno dobro nije nikada izgubljeno; i mali napredak na ovoj stazi može zaštititi čoveka od najveće opasnosti i straha.“ (Bhagavad-gita, 2/40)

– „Znanje u svesnosti Krišne (Svevišnjeg – prim.) tako je savršeno da ako čovek deluje u svesnosti Krišne i uprkos tome ne postigne savršenstvo, u svom sledećem životu napreduje dalje s postignutog nivoa. Drugim rečima, dela vršena u svesnosti Krišne su trajna. Budući da su vezana uz telo, materijalna postignuća nestaju sa smrću. Znanje vezano uz privremene oznake nije trajno. … Mi smo ustvari duh i stoga će naše duhovne aktivnosti ići s nama kud god da odemo.“ („Kralj Znanja“)

Suština celokupnog Mahaprabuđijevog veličanstvenog božanskog učenja, čiji je Svamiđi autentični predstavnik, i pronosioc, u ovom našem dobu, sažeta je u jednoj jedinoj Njegovoj zagonetnoj rečenici:

– „Prava je umetnost provući slona kroz ušicu igle.“

Iako to našem umu zvuči kao apsolutna besmislica, za čiju realizaciju bi, u najmanju ruku, trebalo da se desi kakvo nezamislivo Čudo, ipak, na ovom našem sudbinskom Putu – Putu Prevazilaženja EGA – i ta „umobolna fantazija“, ta „nemoguća mogućnost“, na divan i čudesan način postaje moguća, i apsolutno izvesna, realnost!

U vezi toga, u pogovoru svoje veličanstvene knjige „Skrivene snage u čoveku – Čakre i kundalini“, Svamiđi je rekao:

– „Jednog će dana napuhani slon našeg ega postati tako malen da će se moći provući kroz ušicu igle bez i najmanjeg otpora. Upravo je to zadatak koji moramo obaviti.“

Stoga; budimo svesni Iluzije, ulažimo sve svoje sposobnosti u razumevanje Istine, i realizujmo istinsku mudrost i umetnost življenja – ono o čemu nam je govorio Učitelj Ošo poručujući:

„ŽIVITE ŽIVOTOM OTVORENE ŠAKE,

A NE ŽIVOTOM STISNUTE PESNICE!“

(A.I. – 408.str)