Mi kroz EGO (a polako ćemo razotkrivati sve njegove „tajne“!), kao kroz „šarene naočari“, primamo sve informacije o svetu u kojem živimo i na osnovu toga gradimo svoj lični Stav. Prema tome, jasno je da su i sve naše predstave o istini zasnovane na „lažima“, pa su i one (predstave), kao takve – lažne. …To je veoma slično situaciji kada prljavim rukama želimo da se napijemo kristalno čiste vode sa planinskog izvora: svaki put kada šakama zahvatimo vodu i prinesemo ustima, mi ćemo, zapravo, okusiti uvek, i samo, prljavu i zagadjenu vodu, i ništa drugo – ali, naravno, ne krivicom vode i izvora, već razlog i odgovornost trebamo potražiti tamo gde zaista i jesu: u nama – u sopstvenoj nečistoći! I dokle god odbijamo osvestiti činjenicu da je naša sopstvena „Prljavština“ (a upravo EGO je taj koji nas drži u toj vrsti slepila) odgovorna za iskrivljenu percepciju sveta i stvarnosti, mi ćemo i bitisati isključivo u tom svom EGO-kreiranom svetu, a ne u onom jedinom istinskom i realnom.

Pošto, dakle, ne znamo ni za šta drugo osim „laži“ – jer živimo „u“ njima i „kroz“ njih (kroz EGO) – mi smo, razumljivo, i skloni tome da smatramo da je takva egzistencija jedina moguća i da je, sve u vezi sa tim, jedina i prava istina. Medjutim, naše istinsko biće (Istina) uvek dolazi do izražaja ako ne pre, a ono – kada laži (te naše prividne i umišljene „istine“) dovedemo do vrhunca jedne od suprotnosti. Tada ona druga suprotnost počinje da privlači klatno sudbine i mi, potom, iskušavamo sve posledice svoje razdvojenosti od onog nenapetog stanja – „istinskog JA“! Naša najveća pogreška i zabluda je što mi ta razdvojena stanja (medjusobno uslovljene suprotnosti) vrednujemo i ocenjujemo, i delimo na „pozitivna“ i „negativna“, te, potom, uporno ulažemo napore na bekstvo od „negativnih“ – ka okrilju „pozitivnih“ iskustava i impresija. Ali, pošto su to samo dve medjusobno-uslovljene suprotnosti, koje se, prirodno, večito naizmenično smenjuju, mi smo takvim životnim stavom čvrsto pozicionirani unutar začaranog kruga iz koga nema izlaza. Ovo zaista nije teško shvatiti.

No; ma koliko to moglo neverovatno zvučati: Izlaza ipak – IMA. Ako shvatamo da je upravo EGO taj koji se nalazi u tom Krugu, i ako shvatamo da se mi sami grčevito držimo za njega dajući mu pogonsku energiju, onda nam biva savršeno jasno da je potrebno (ali i apsolutno neophodno) samo da ga – pustimo od sebe!

To je veoma slično primeru vozača motocikla na tzv. „Zidu smrti“:

– Zamislimo ogromno bure (u originalu je oko 8 metara u prečniku i 7 metara visoko) bez gornjeg poklopca, čije se dno nalazi na zemlji. To „bure“ služi za izvodjenje akrobatske tačke kružne vožnje motocikla (ili čak automobila) po unutrašnjoj strani njegove oplate, pri čemu centrifugalna sila uskladjena sa odgovarajućom brzinom omogućava hrabrom vozaču da, prkoseći zemljinoj teži, ostvari svoju nameru. To bure se popularno naziva „Zid smrti“ – pre svega zato što i najmanja greška vozača, u smislu pada koncentracije, može biti fatalna po njega. Dakle, zamislimo sada jedno takvo bure – čija je jedna uzdužna polovina od dna do vrha osvetljena suncem, dok je druga u potpunom mraku i senci. Vozač motocikla izvodi svoju tačku ciklične vožnje po zidu. Na nesreću, on ima urodjeni, neopisivi, strah od tame! Tako, sedeći na svom motociklu, i držeći ručku za gas, on je „osudjen“, znači, da pola kruga preveze na svetlu a pola – u tami. – Kada se nadje na mračnoj polovini zida on je prestrašen, nezadovoljan i nesrećan, a kada se nadje na osunčanom delu onda je opušten, zadovoljan i srećan, odnosno „srce mu je na mestu“. I tako; on se vrti u krug, zapravo, bežeći od tame ka svetlu – ali posle svetla ga opet, neminovno, čeka tama. Dok god sedi na motoru i, bežeći od tame, dodaje gas, jasno nam je da on zapravo nikuda ne beži – i ne može da pobegne – jer čim izadje „iz“ tamne polovine, on započinje nužan put „ka“ istoj! Njegovo bekstvo je besmisleno, ali on toga nije svestan jer je obuzet strahom od jedne suprotnosti (tame) i željom za drugom suprotnošću (svetlom). Zbog tog straha i te želje, on pojačava gas ne bi li što pre pobegao od jednog u okrilje drugog… – uporno dodaje gas a njegov um ga drži u iluziji da će uspeti da pobegne.

Medjutim, vremenom, umor čini svoje i naš vozač počinje bivati sve ravnodušniji – i prema tami, i prema svetlu. Tada polako počinje smanjivati brzinu i, samim tim, prirodno, gravitacija ga počinje privlačiti ka zemlji – gde najzad može da se zaustavi i konačno spozna MIR. Zaustavljajući se, skidajući ruku sa ručice za gas i napuštajući motor, vozač izlazi iz bureta, i …odjednom, za divno čudo, uvidja da se obreo na toliko sanjanom blaženom svetlu – Suncem obasjane poljane!!! …Možete li zamisliti njegovu sreću, spokojstvo, ispunjenost i blaženstvo!?!

Objašnjenje ovog primera je verovatno izlišno, ali da bi svima sve bilo savršeno jasno:

– „Bure“ predstavlja svet suprotnosti (Univerzum);

– „Motocikl“ predstavlja EGO („lažno JA“), za koji se, pogoneći ga, grčevito držimo nesvesni zablude u kojoj se nalazimo;

– „Vozač“ smo mi (naša svest);

– „Sunčeva svetlost“ označava istinsku, autentičnu prirodu našeg bića, i zbog toga je „vozaču“ tako prijatno kada je na osvetljenom i osunčanom području;„Tamna strana“ predstavlja „tamnu stranu“ naše sopstvene ličnosti, naše životne bolove i strahove, sa kojima, uglavnom uvek, po svaku cenu izbegavamo suočavanje;

– „Kruženje motorom“ predstavlja našu uzaludnu životnu trku bekstva od nezadovoljstava i žudnje za zadovoljstvima; u širem smislu označava Samsaru (svet ciklične egzistencije na „točku“ ponovnih rodjenja i smrti), odnosno sam proces Reinkarnacije.

Kada breme EGA postane preteško (vozačev umor), tek tada je vozač spreman da ostvari istinsku svesnost o uzaludnosti celokupne besomučne jurnjave – staložen uvid i svesnost da nema nikakvog realnog razloga STRAHU i ŽELJI – i potpuno smiren (u Duševnom miru) privodi vožnju kraju (prestaje dodavati „gas“, odnosno hranu EGU), odbacuje motocikl (odbacuje EGO i napušta svet patnje – svet suprotnosti), i izlaskom iz bureta (Samorealizacija) spoznaje autentičnu blagodet Sunčevog prisustva (Apsolutnu Istinu i stanje Nirvane – večnog vrhunskog Blaženstva)!

Činjenica da se mi još uvek nalazimo tu gde jesmo – unutar (ovog svog) sveta suprotnosti, odnosno unutar sfere njegovog uticaja – samo je pokazatelj toga da se mi još uvek nalazimo unutar svog bureta i da se još uvek držimo svog motora, kojem, u zavisnosti od stepena (ne)svesnosti o uzaludnosti i besmislenosti celokupne „jurnjave“, neko od nas daje jači a neko slabiji gas. Ta svesnost nam je utoliko čistija i šira, ukoliko smo bliži stanju unutarnjeg (duševnog) mira – a to je duševno stanje „vozača zasićenog jurnjavom“.

„Duševni mir“ jeste stanje potpune mentalne i emocionalne opuštenosti, „ispražnjenosti“, odnosno bolje reći rasterećenosti – bez želja i strahova, koji nas drže u okovima EGA. Tek u tom stanju smo u mogućnosti da realno uvidimo vrednost istinskih kvaliteta – kvaliteta koji karakterišu Apsolut, a to su: Mir, Red, Nenapetost, Nerazdvojenost, Neprijemčivost, Nepristrasnost, itd. Takva svesnost je ostvarljiva jedino iz Duševnog mira, jer u duhovnom svetu važi jedan drevni, suštinski zakon koji glasi: ISTO PRIVLAČI ISTO. Dok god smo razdvojeni od tog stanja nije nam moguć pristup istinskim spoznajama. – Zbog toga je duševni (unutarnji) mir ključ od vrata koja razdvajaju svet suprotnosti i istinsko, apsolutno postojanje!

Najveća Moć koju posedujemo je ono što nam se uopšte ne čini kao nekakva moć, a to je – SLOBODNA VOLJA. Na osnovu nje, mi posedujemo sposobnost da vršimo sopstveni IZBOR, a na osnovu kojeg i snosimo odgovarajuće posledice. – Ako je naš izbor da „držimo gas“, snosićemo posledice tog izbora i vrtećemo se u krugu patnje. Što je gas jači – to je vožnja bremenitija teskobom, problemima i patnjom, jer je pojačan uticaj suprotnosti na nas. Zbog toga je jedini, istinski ispravan izbor taj da, postepeno, potpuno staloženo, „otpustimo gas“ i, time, prevazidjemo uticaj ovog relativnog sveta. To predstavlja naš izbor da ostvarimo – Duševni mir.

Kada smo u duševnom miru, tada EGO nema uticaj na nas i tek tada možemo da pristupimo putu spoznaje suštinskih istina. Te spoznaje realizujemo putem duboke, suštinske kontemplacije, a kasnije i meditacije, pri svesnosti koja nije opterećena zabludama, iluzijama i prošlošću.

Svaka naša aktivnost, „pozitivna“ ili „negativna“, koju vršimo van stanja duševnog mira, povlači za sobom odgovarajuću posledicu! To je suština KARME – uzročno-posledičnog Ustrojstva, na kome se temelji postojanje svega što je u stanju razdvojenosti od Suštine (Apsoluta). Na tom principu se temelji postojanje celokupnog Univerzuma – pojavnog sveta – kao i proces reinkarnacije, čiji fenomen egzistira samo zato da bi nam, iskustveno, bilo omogućeno da spoznamo svu iluzornost i lažnost ovoga sveta u kojem bitišemo i za kojeg se čvrsto vezujemo, a koji je ništa drugo do posledica razdvojenosti našeg sopstvenog bića – posledica robovanja EGU i iluzornoj percepciji. Tako, iz života u život mi snosimo posledice svoje karme i samo je pitanje vremena kada će nam teret EGA postati nepodnošljiv, kada ćemo ostvariti svesnost sveukupnosti svoje zablude i započeti svoj put svesnog prevazilaženja EGA – put spoznaje „istinskog JA“ (Apsolutne Istine).

(A.I. – 25.str)

Dok god je osoba razdvojena od duševnog mira ona podleže uticaju jedne od dve suprotnosti; tačnije – podleže istovremeno obema, samo jednoj neposredno a drugoj posredno. Stanje duševnog mira – Neprianjanja – predstavlja apsolutnu ravnotežu izmedju dve suprotnosti. Pri takvoj, izvornoj, Ravnoteži objektivno ne postoji ni jedna suprotnost, i mi smo u savršenoj harmoniji. Čim smo razdvojeni od tog stanja, ravnoteža je narušena (jer je, automatski i usled ogromne privlačne sile, na sceni prianjanje jednoj od suprotnosti) i ustrojstvo akcija–reakcija momentalno počinje da deluje!

(A.I. – 65.str)

Ljudi, oni manje upućeni, uglavnom smatraju da je „duševni mir“ isključivo ono stanje koje se postiže nekakvim dugotrajnim, nepomičnim, sedenjem u položaju za meditaciju (najčešće tzv. „Lotosu“). – Izmedju ostalog i to; ali samo ukoliko je ta „nepomičnost“ prirodan spoljašnji odraz stvarne preorijentacije usmerenja uma sa razine spoljašnje „horizontale“ na meditativnu dubinu (iliti visinu) unutarnje „vertikale“. Medjutim, sam duševni mir, kao stanje koje nije „Od ovoga sveta“(!), nije vezan niti za vreme, niti za prostor, pa samim tim ni za mesto, iliti telesni položaj, bilo kog duhovnog praktikanta; jer to superiorno Stanje nije svojstvo nijednog bića koje, eventualno, „dopusti“ da se ono njime (kroz njega) izrazi, već ono predstavlja sam suštinski KVALITET, odnosno, upravo: manifestovanu Suštinu samoga „praktikanta“. Zato, budući da duševni mir jeste ono što smo skloni okarakterisati kao „meditativno stanje“, trebamo shvatiti da je on, odnosno meditacija, uistinu ostvariv svugde i uvek: dovoljno je (ali i nužno) samo da budemo ovde i sada!

Prema tome; kada smo u meditaciji tada smo u duševnom miru, i obratno.

(A.I. – 125.str)