Postoji jedna divna priča iz Sufi-tradicije, koja ide ovako:

– Živeše jednom jedan mistik koji je predano radio na sebi, držeći stroge askeze i meditirajući u osami duži niz godina. Jednoga dana, u dubini svog bića, oseti on da je došlo vreme da se konačno spoji sa Bogom te podje da to i učini. Posle dužeg puta, dodje tako pred Božja vrata, pokuca na njih, kad se sa druge strane začu Božji glas: „Ko je to?“

„To sam ja“, odgovori mistik. Na to mu Božji glas uzvrati: „Vrati se nazad.“

Prođe od tada nekoliko godina, mistik je nastavio da radi na sebi. Dođe vreme, opet on otide do Božjih vrata, pokuca, a sa one strane se opet začu glas: „Ko je to?“

„To sam ja!“ – viknu mistik što je mogao jače, kako bi ovaj put naglasio svu svoju rešenost i spremnost za sjedinjenjem sa Vrhovnim.

„Vrati se nazad.“ – opet mu, kratko, odgovori Bog.

…Prodjoše potom mnoge godine u meditaciji i samoodricanju, i mistik konačno ponovo stiže pred vrata Božjeg doma. Prišavši, tiho i smerno pokuca – a sa druge strane začu se poznati glas: „Ko je to?“

„To si Ti“, odgovori mistik … i nađe Sebe u sjedinjenju sa Njim.

Kada je reč o EGU, mnogi nemaju ni približnu predstavu šta bi taj pojam trebao, i mogao, značiti – dok su vrlo retki (bar za sad!) oni koji shvataju njegovu sveobuhvatnost, i totalitet njegovog uticaja na Realnost i na našu percepciju „onoga što jeste“. On je, zapravo, toliko prisutan – i „u nama“ i „oko nas“ – da ga uglavnom uopšte nismo svesni. …Neko će zapitati kako je to moguće, ako je uopšte istina, ali to je slična stvar kao kad zaronimo ispod površine okeana: svuda oko nas nalazi se nebrojeno mnogo kapljica vode (jer okean je, svakako, sačinjen od njih) ali mi zapravo ne primećujemo niti jednu jedinu. Tako je i sa EGO-om; samo što okean ima svoje granice, a EGO ih – nema!

Neki od „upućenijih“, o EGU znaju tek toliko da je on lažno-ja, za razliku od „nekakvog“ tzv. istinskog-ja, ali: „Ko će još da razbija glavu tim besmislicama, kad život od nas traži mnogo konkretnije stvari nego što su to kojekakve intelektualne tričarije?!…“ – I na tome se, nažalost, često sve završava; a mnogi o njemu ne znaju čak ni toliko. Konačno, u terminima psihoanalize, EGO („ego“) predstavlja „Središnji deo trodelne strukture ličnosti, nastao modifikacijom „ida“ u dodiru sa spoljašnjim svetom.“ Kao što je i – „Centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti“… „uklješten“ izmedju ida (nesvesnog) i super-ega (nosioc moralnih normi, supervizor). Time je njegov zadatak – integracija pojedinih psihičkih delova ličnosti u skladnu celinu, kao i da usaglašava težnje ida sa merilima super-ega. – Ukoliko to ne uspeva, javljaju se razni, pre svega psihički a potom i duševni, poremećaji ličnosti.

…Sve to može biti tačno – jer EGO, otprilike, jeste sve to – ali takav pogled nije zaista tačan, jer EGO jeste i mnogo, mnogo više od toga. Njegov zadatak i funkcija nije samo, kako teoretičari kažu, „da se rukovodi principom realnosti“, pa ma šta to zapravo značilo – već on jeste sam Tvorac i Kreator te naše („EGO-kreirane“) Realnosti!

Imajući to u vidu, budimo sigurni da o EGU ne možemo mnogo saznati iz bilo kakvog opisa ili „definicije“, već je jedini put ka tome – pokušati ga jasno pojmiti, i to budno sagledavajući sveobuhvatnost i sve-imputiranost samog njegovog čudesnog fenomena.

Kroz vekove su Sveti spisi pronosili istinu o tome, a prosvetljeni mudraci slali poruke Istine, ali – mi „nismo imali uši da čujemo“. Svi oni su nam govorili o „nečemu“, a mi nismo bili sposobni da shvatimo suštinu tog naučavanja zato, i samo zato, što nismo imali razumevanje o tome – šta je to EGO.

Zato onaj, i samo onaj, ko shvati EGO razumeće i ISTINU!

Šri Ošo Radjniš, kontroverzni indijski mistik i prosvetljeni duhovni Učitelj, o EGU – njegovom entitetu – rekao je sledeće:

– „Ego je prošlost, kontinuitet, sve što ste radili, sve što ste akumulirali, sve karme, sva uslovljenost, sve želje i žudnje, svi snovi prošlosti. Sve što je prošlost – predstavlja ego. Ego može da živi samo kroz pamćenje: ko ste, odakle ste došli, kome pripadate, zemlja, rasa, religija, porodica, … i sve patnje, sve rane, sva zadovoljstva – sve što se dogodilo u prošlosti. Sve što se dogodilo je ego, a vi ste taj kome se dogodilo. – Ta razlika mora biti shvaćena: vi ste taj kome se sve to dogodilo, a ego je sve ono što se dogodilo. Ego je oko vas. Vi ste u centru, bez ega“.

Radjnišov „ego“ i ovaj naš „ego“ jedno su isto, samo ga mi ovde, iz dubokog poštovanja (nipošto o-božavanja, već samo poštovanja!) koje nužno zaslužuje takav „protivnik“, označavamo – i označavaćemo ga – velikim slovima: EGO.

(A.I. – 40.str)