Istinsko znanje i biblijski Pad

 

 

Jasno nam je, dakle, da um može da deluje samo u okviru prostorno-vremenskih šablona – izuzev kojih misao uopšte ne može funkcionisati. Takodje smo shvatili da se istinska spoznaja trenutka, odnosno stvarnosti, ostvaruje isključivo ovde i sada – a to je upravo stanje kada nije aktivan naš analitički um (njegova analitička funkcija), jer kada je um aktivan on mišlju prianja, ocenjuje i, prema tome, prima lažnu sliku. Stoga, budući da je svo naše „znanje“ zasnovano upravo na tim, i takvim, aktivnostima uma, znači da je ono ipak samo LAŽNO ZNANJE; iako smo mi, oduvek slepo verujući umu i njegovim nesavršenim instrumentima, ubedjeni da je to, i takvo, znanje jedino moguće, jedino dostupno čoveku, i jedino ispravno.

Kada smo ovde i sada, mi ne prianjamo nego samo opažamo ono što nam donosi trenutak; percipiramo situaciju i dogadjaje onakvim kakvi zaista jesu: NEUTRALNI. Postajemo zaista svesni onoga što se dešava – „onoga što jeste“ – bez našeg EGO-uplitanja i stvaranja ličnih utisaka. Tada postajemo svesni da je sve to samo jedna velika iluzija i varka uma, jedna velika kosmička „Predstava“, koja uopšte nama uticaja na nas – dok god joj ne prionemo i, time, podlegnemo. – Uvidjamo da ona sama po sebi nema nikakvu realnu energiju kojom bi uticala na nas, nego joj, uvek, mi sami tu energiju „pozajmljujemo“, nesvesni svoje nesvesnosti!…

Pošto je svo naše „znanje“ rodjeno iz te nesvesnosti, i rezultat je isključivo ličnih „utisaka“, znači da je zasnovano na spoznajama kroz EGO, tj. na Laži! – No, iako je ova činjenica toliko očigledna, ipak smo je zaista vrlo retko svesni, ili je čak uopšte nismo svesni, jer verujemo da je to, i takvo, naše znanje istinsko i da potpuno istinito karakteriše „ono što jeste“ (prirodu, svet, samu realnost, kakvi oni zaista jesu).

Zato nam je neophodno da „osetimo“ i zaista osvestimo lažnost takvog našeg „znanja“:

– Svima je poznata činjenica da što više znanja nagomilavamo („posedujemo“), to nam se više šire vidici nepoznatoga, odnosno: što više znamo, to jasnije uvidjamo širinu sopstvenog neznanja! Jedna izreka kaže: “Što se penješ na viši vrh, vidiš veći predeo koji još treba istraživati.“ – U vezi sa tim postoje i mnoge druge izreke, kao visoki dometi sagledavanja činjeničnog stanja stvari u okviru ove naše relativne stvarnosti, kao što je i ova sledeća koja ukazuje na prirodu samog uma: „Što je um širi, tim više pati zbog svojih granica.“ …To su zaista velike istine, kojih uglavnom nismo svesni u onoj meri u kojoj bismo to morali biti. A kakva je njihova poruka?

Naime, ono što je zaista istinsko (a ne samo da ga mi takvim smatramo) jeste, prosto, to što jeste i takvo kakvo jeste – i ne može biti nikako drugačije. Medjutim; šta je sa našim znanjem!? – Što ga više ima, to, ustvari, manje znamo (manje ga imamo!); tako da „vrhunac znanja“ rezultira svesnošću potpunog neznanja! Pa, i sam Sokrat, koji je u Staroj Grčkoj smatran za jednog od najmudrijih ljudi svoga vremena, na vrhuncu svojih kapaciteta izjavi ono čuveno: „Znam da ništa ne znam!“ (lat. „Scio me nihil scire!“). …Da li je to onda zaista istinsko znanje, ili mi samo mislimo (verujemo) da je ono takvo?!

Istinsko znanje (valjda) obrazuje okean znanja a ne okean neznanja! Kako bi uopšte i moglo biti drugačije!?… A ne kao što je to slučaj sa našim „tzv. znanjem“: kad dostigne kulminaciju, čovek uvidja da, zapravo, ništa ne zna (!?!). Jednostavno; moramo shvatiti da: Ako se istinski kvalitet umnožava onda je njega upravo sve više i više, dok ako se lažni „kvalitet“ umnožava onda je kvaliteta sve manje i manje. – To je, jednostavno, Zakon Postojanja!

Zar je potrebno još nešto – još činjenica, još argumenata, još dokaza… – da bismo bili u stanju shvatiti da je svo naše „takozvano znanje“ samo laž i iluzija kojoj slepo verujemo, a da je istinsko znanje – znanje u pravom smislu značenja te reči – ipak nešto sasvim, sasvim drugo?!!

Istinsko znanje se ne spoznaje analitičkom aktivnošću uma, nego „doživljavanjem istine“ celokupnim svojim bićem. Um nam može koristiti samo u tom smislu da, na vrhuncu aktivnosti sopstvene racionalističke logike (pri njenim naporima da definiše stvarni položaj stvari, i njihov medjusobni odnos, u okviru ove EGO-realnosti), sebe samog dovede do tačke neizbežne Kontradiktornosti u odnosu na suštinu sopstvenih postulata na kojima se i sam temelji – do samog ruba sopstvene konačne Negacije. Kad konačno dospe do tog „Ruba Provalije“ – gde njegova dualistička logika, konačno i neopozivo, kapitulira pred suštom i neizbežnom izvesnošću dimenzije apsolutne NEDUALNOSTI (dimenzije apsolutne Stvarnosti; „Pravog Stanja Stvari“) – tada se neumitno suočava sa svojom „najgorom noćnom morom“, svojom sopstvenom suštinom, i „Roditeljem“ od koga je, u cilju očuvanja svog sopstvenog identiteta, čitavu večnost boravio u samo-nametnutom izgnanstvu: veličanstvenim PARADOKSOM!

Pred tim Stanjem, gde Istina boravi u svom izvornom obliku večnog, te nikad i ničim narušenog, „Nerazdvojnog-Jedinstva-Suprotnosti“, um biva neposredno suočen sa svojom sopstvenom istinom – suštinom svoje lažne i ničim utemeljene „verodostojnosti“ – i tog ISTOG TRENUTKA biva izložen samo-dokončanju, sopstvenoj dez-integraciji: situaciji upravo identičnoj onoj u kojoj se zatiče TAMA pri svom neposrednom suočenju sa SVETLOŠĆU! Tu, i tada, zakoni sveta Dualnosti (ove naše EGO-realnosti) – ne da „prestaju da važe“, već nikada i nisu važili (!!!); i u tom svetlu istine se radja takva bistrina svesti gde Duša nedvosmisleno-jasno uvidja zajednički „podzemni“ KOREN celokupne spoljašnje, „nadzemne“, naizgled razdvojene i u medjusobnom antagonizmu, manifestacije neizmerno bujne „Biljke“ ovog Sveta Suprotnosti. – Uvidjamo suštu istinu da je sve „spoljašnje“ samo „naizgled“: da ostrva nisu „ostrva“, već nikad razdvojeno jedinstvo u okviru celokupne kopnene mase (voda samo stvara iluziju njihove razdvojenosti, ujedno ih i determinišući kao takva – kao „ostrva“); da talasi nisu „talasi“ – zasebni entiteti na, nekakvoj, „površini“ okeana – već organsko i nerazdvojno jedinstvo celokupne okeanske vodene mase, te da njihova suština (istina) jeste Okean, a ne njihova „ličnost“ (za-sebnost); da, uostalom, kapljica nije „kapljica“ već sam OKEAN (kao i obratno!) – što samo zavisi od „ugla posmatranja“; i konačno, da čovek nije „čovek“ – kao zaseban entitet, „ličnost“, „ostrvo“ – već da njegova (naša!) suština jeste VEČNO I BESKRAJNO KOSMIČKO SVESUŠTINSKO JEDINSTVO: sam UNIVERZUM !!!

Dakle, um nam koristi samo utoliko da našem „unutarnjem vidu“ prezentira lažnost i zabludu postojećeg „znanja“, koje je produkt njegove sopstvene aktivnosti (spoznaje kroz EGO); a kada laž biva osvešćena, ona tada sama otpada od uma i otkriva istinu. Zato se istinsko znanje „stiče“ (realizuje) isključivo prevazilaženjem (transcendiranjem) lažnog znanja, tj. svega onoga što samo „mislimo“ (verujemo) da znamo.

Svo naše znanje se, ustvari, bazira na „verovanju“! – Mi verujemo svom umu i zaključujemo da su znanja stečena njegovim analitičkim istraživanjem, takva kakva jesu, istinita. To je poput situacije kad nam prijatelj ispriča, pa makar i do u detalje, kako je bio, recimo, u Americi. Tako, verno nam opiše svaki svoj korak i svaki svoj utisak, pa nam čak pokaže i fotografije sa tog putovanja (odnosno destinacije)… – ali nama, koji tamo nikada nismo bili, ostaje mogućnost zaista samo: da verujemo u to, ili ne. Zato su sva naša, takva, „znanja“ samo znanja iz „druge ruke“ a nikako rezultat istinskog iskustva i spoznaje. Takodje slepo verujemo i svojim čulima, kao našim organima percepcije stvarnosti, koja primljene informacije prenose umu na analizu, iako su i ona sama, kako smo to već uvideli, suviše ograničena i neadekvatna da bi percipirala samu stvarnost. …Čvrsto verujemo svojim „šarenim naočarima“, nesvesni da gledajući ne vidimo i slušajući ne čujemo: ne vidimo i ne čujemo Istinu (Stvarnost) „onoga što jeste“. – Nikada ne vidimo i ne čujemo REALNOST već samo sopstvene, EGO-kreirane, Predstave (Pred-stavove!) o njoj.

Istinsko znanje (Svesnost istine) stiče se spoznajom istine, a ova se spoznaje prevazilaženjem laži! Da bi se laž prevazišla neophodno ju je „odmotati“ i ogoleti je u potpunosti – tek tada je uvidjamo ne samo umom već „celim svojim bićem“ i ona otpada od nas, odnosno prestajemo se vezivati za nju. Ovo možemo sagledati na primeru:

– Ako kažemo nekome od pušača da je pušenje cigareta štetno po njegov organizam (mada će mi na ovome zameriti celokupna svetska duvanska industrija!), gotovo svaki će kao iz topa odmah odgovoriti da i on sam, naravno, to „ZNA“; ali će i dalje nastaviti da puši!… Medjutim, kad dodje vreme da počne osećati, odnosno doživljavati, negativne posledice te svoje loše navike, i to tog stepena da mu se svest počne, silom prilika, istinski buditi za svu ozbiljnost situacije – kad mu (i ako!) svest dodje do tog nivoa da celim svojim bićem, bez rezerve i kompromisa, oseti istinu o štetnosti tog poroka – i kad, time, više ne ostane ni jedan jedini njegov „deo“ koji bi ipak hteo zadržati tu naviku, tada celokupna energija njegovog („Probudjenog“) bića stupa u akciju i ta probudjena životnost njegove (naše!), inače usnule, svesti čini to da se potpuno Odvezuje od navike: prestaje joj davati, svoju ličnu, energiju za njen opstanak – i ona sama Odumire, tj. otpada od njega! …Tek tada je on stekao istinsko znanje o suštini same laži (navike, kao lažne „potrebe“) i spoznao je pravu istinu svoga bića i svojih mogućnosti: da ZAISTA može bez nje (navike, tj. cigareta)!

Svi mi „znamo“ da možemo bez svojih navika, odnosno vezanosti i zavisnosti, i da smo „jači od njih“ – ali nešto i nismo baš mnogo „raspoloženi“ da to znanje primenimo i u praksi …nešto nam se „ne da“(!); pa zato i pored sveg tog „silnog znanja“ ipak im stalno podležemo. Da li je to, onda, zaista znanje, ili ipak samo zabluda; kada je činjenica da nas istinsko znanje oslobadja svih zavisnosti i dovodi do spoznaje svoje autentične Slobode?!! Kakvo je to „znanje“ koje nas vodi u zavisnost, ropstvo i neznanje, i održava u tom stanju?! …To nije, i ne može ni biti, istinsko znanje nego je ono zasnovano samo na verovanju (uverenju): „Uveren sam da je tako!“; „Uveren sam da sam snažan!“; „Uveren sam da mogu ostaviti tu naviku!“; „Uveren sam da znam pravu istinu!“; … „Uveren sam da Amerika postoji!“ (iako nikada tamo nisam bio…), itd. – a što uopšte nema nikakve veze sa bilo kakvom implikacijom na to da li je nešto zaista istina ili ne, odnosno da li nešto zaista postoji ili ne, već samo ukazuje na suštu činjenicu da izmedju istinskog ZNANJA i istinskog ISKUSTVA (a ne samo pukog „verovanja“) stoji, i mora stojati, „znak jednakosti“; kao i da su nama sva „znanja“ ovog sveta beskorisna ukoliko nisu bazirana na temelju tog, i takvog, neposrednog – ISKUSTVA!

Samim „verovanjem“ mi sebe tešimo u svojoj pasivnosti i lenjosti da krenemo putem Istine i istinskog Znanja, i time odbijamo da svojoj slabosti pogledamo u oči; dok, čim se suočimo sa njom ona otpada, jer zaista uvidjamo (osvešćujemo), a ne samo da verujemo, svoju autentičnu snagu i moć: da možemo bez nje – i ona nestaje!

Verovanje je samo paravan za laž – paravan kojim se EGO skriva, i štiti, od svetla istinskog znanja; odnosno paravan iza kojeg EGO od našeg vida zaklanja pravu istinu, podmećući nam, kao zamenu, svoju „interpretaciju“ istine. …Pa, ako nešto znamo – onda to ZNAMO! Gde tu onda ima ikakvog mesta nekakvom „verovanju“? Ako ste vi (pouzdano!) otac dvoje dece, da li ćete onda reći: „Ja jesam otac dvoje dece.“, ili: „Ja verujem da sam otac dvoje dece.“?! Odnosno, ako je nekima ovaj primer možda suviše „škakljiv i ličan“, da li ćemo reći: „Ja sam (jesam) rodjen, i živim, na planeti Zemlji.“, ili: „Ja verujem da sam rodjen, i da živim, na planeti Zemlji.“?! – Ono što ZNAMO to je, onda, nepobitna činjenica; dok ako tog, i takvog, iskustva nema, onda nam „spas“ može pružiti samo uverenje odnosno „verovanje“.

Ta razlika izmedju „JESAM“ i „VERUJEM“ – jeste razlika izmedju NEBA i ZEMLJE; izmedju ISTINE i LAŽI; izmedju ZNANJA i NEZNANJA; izmedju SVECA i GREŠNIKA; izmedju POSTOJANJA i NEPOSTOJANJA …i ona jeste razlika izmedju „Ja Jesam“ i celokupne Kreacije u njenom „Palom stanju svesti“!

Inače, taj „Pad“ je oslikan čuvenom simbolikom o razlogu zbog koga je čovek „isteran“ iz Raja: Eva (čovekov ženski princip!) je kušala „voće“ sa „Drveta znanja dobra i zla“, pa ga ponudila i Adamu (čovekov muški princip), i tako su oni „postali svesni“ svoje otudjenosti od Boga, tj. otudjenosti od ostatka Kreacije, i „oči su im se otvorile“ za spoznaju svoje sopstvene „golotinje“! Tada se, usled narušenog jedinstva i harmonije, javio i stid zbog te golotinje – i tu je počeo čovekov sunovrat: počelo je zaogrtanje svim i svačim, samo da bismo, po mogućstvu, izbegli suočavanje sa Istinom (svojom prirodnom, autentičnom i nevinom „Golotinjom“). Tu počinje naša privrženost prema Laži, naše robovanje njima, kao što tu počiva i srž cele poente u vezi „izgnanstva iz Raja“ i nemogućnosti našeg povratka istome. …A sad razmislimo, samo, da li je ono drvo bilo drvo Znanja ili drvo „znanja“? Da li je kušanje tog „ploda“ donelo spoznaju nerazdvojnog jedinstva cele Kreacije, ili „samosvest“ sebe kao zasebne i izolovane jedinke („ostrva“, „ličnosti“)? – Biće da je, ipak, pravo znanje postojalo pre kušanja tog „slatkog (gorkog!) ploda“!…

Nije teško shvatiti da je „tada“ i „tako“ rodjena Iluzija, odnosno naše bespogovorno verovanje u prividnu autentičnost principa DUALIZMA, odnosno „dualističkog ustrojstva“ Stvarnosti, ovog sveta (prividnih!) suprotnosti, odnosno samog Univerzuma. …Eto „Kako“, eto „Kada“ i eto „Gde“ je došlo do te katastrofalne, praiskonske, „ZAMENE TEZA“; i eto „Kako“, eto „Kada“ i eto „Gde“ je rodjen – EGO.

Konzumacijom „Voća“ sa „Drveta (po)zna(va)nja dobra i zla“, odnosno robovanja EGO-standardima (!), mi ne da smo stekli slobodu izbora i odlučivanja „svojom glavom“ i u svom najboljem interesu, nego smo samo-kažnjeni samoizgnanstvom iz takvog Stanja (sveta, stvarnosti, dimenzije) gde naša sloboda i sreća nisu uslovljene bekstvom od jedne od suprotnosti ili očajničkom borbom za onom drugom, već su one prirodan nusprodukt našeg dobrovoljnog, svesnog i drago-voljnog iskustva bitisanja u okviru Nerazdvojnog Jedinstva celokupne Kreacije. Tu je naš ultimativni Interes, i tu je područje naše vrhovne, neograničene i ničim uslovljene Slobode! …I sasvim sam siguran da je Isus, rekavši: „I poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi!“ (Jovan, 8;32), upućivao na ovu spoznaju istinskog znanja – spoznaju ovog nerazdvojnog JEDINSTVA; a ne na konzumaciju onih „gorko-slatkih“ plodova (ipak) „Drveta Neznanja“!

Istina je akcija, ona je život, a verovanje razdvaja od svega toga i umrtvljuje nas u iluzijama. Verovanje podrazumeva „bavljenje“ istinom (aktivnost uma – „onoga koji se bavi“), dok znanje istine podrazumeva življenje istine (akcije celog bića). Zbog toga istinsko znanje podrazumeva njegovu automatsku i istovremenu PRIMENU, odnosno: Znanje postoji samo onda kada se ono primenjuje – kada se ŽIVI!

Znanje koje ne isključuje, i koje dozvoljava, robovanje lažima (EGU i produktima EGA) nije istinsko znanje – dakle nije znanje – i ono nas drži slepima za istinu dok god ga se držimo. …Džaba onaj pušač „zna“ da može bez svog poroka, i da je „jači“ od te svoje slabosti, kad to znanje neće (ne može, jer neće!) da primeni. Takvo znanje je obična „magla“, pa i ništavnije od same magle – jer magla bar ima svoju, kakvu-takvu, konzistenciju, a ovo „znanje“ nema NIKAKVU.

Robujući lažnom znanju, ostajemo živeti u iluzijama i zabludama; a EGO, sa svojim lažima, i dalje ostaje gospodar naše slobode – naše psihološke, i svake druge, nezavisnosti. Tek kad rešimo odbaciti (prevazići) to lažno znanje, odnosno kad sve ono što „mislimo da znamo“ dovedemo pod otvoreno pitanje, ostvareni su uslovi za uvid u ISTINU, tj. realizaciju istinskog znanja. – Kad postoji takvo znanje (takva svesnost), onda nema EGA, nema „ja“ koje bi reklo: „Ja znam!“. I zato, svaki onaj koji tvrdi da „zna“, sasvim sigurno je da NE ZNA; on samo misli (veruje!) da zna.

Kada istinsko znanje zaista jeste (kada ga zaista ima-mo), onda ono nije svojstvo saznavaoca već njegova, manifestovana ili nemanifestovana, suština – a suština nečeg je isto što i ono samo (ono što ono jeste!). Prema tome, tada ne postoji razdvojenost („odnos“) na „ja“ i na ono što nije „ja“ (a što „ja“ nastoji da spozna), već tada Znanje, Spoznavaoc i Spoznato jesu u izvornom i nerazdvojnom Jedinstvu. …Tada postoji samo Znanje, a to Znanje je ono što „Ja Jesam“: SVESUŠTINA.

(A.I. – 87.str)