Duševni, ili unutarnji, mir je stanje potpune psihičke i emocionalne opuštenosti i nenapetosti. To je stanje kada je um potpuno utišan i kada srce uživa u blaženom miru i spokojstvu unutarnje harmonije, odnosno: kada se „Um kupa u lotosu Srca“ – kako kaže drevni Hindu tekst. Čim je um aktivan (buka misli…), tada je prisutna, manja ili veća, unutarnja napetost (tenzija) i mir je „svetlosnim godinama daleko“.

Pošto je „aktivni“ um (um koji je zauzet bavljenjem svojim predstavama i misaonim slikama) um koji analizira, znači da, ponovimo, „aktivni“, „analitički“, um predstavlja EGO; a čim je prisutan EGO, poremećena je i frekvencija za prijem Istine. Ta „Frekvencija“, frekvencija Istine, pretstavlja: ODSUSTVO SVAKE FREKVENCIJE! – Odsustvo bilo kakvog „talasanja“ unutar uma.

Da bi se um utišao (doveo u stanje nenapetosti i nerazdvojenosti – stanje bez frekvencije, stanje „ne-uma“), neophodno je obuzdati sopstveni duh i usmeriti ga na „opažanje bez prianjanja“. Naime, kada ni za šta ne prianja, duh je miran – i tek tada je u stanju da nam da na uvid (da nam predoči) istinske informacije o „onome što jeste“.

Duh je ekspandirana energija duše, baš kao što je i svetlost ekspandirana energija Sunca, ali on je, izmedju ostalog i spoznajni instrument uma: instrument percepcije. On je „element“ koji sobom objedinjuje sva čula i uslovljava njihovo funkcionisanje. Čim on prione za neki „objekat“, čula prenose umu informaciju a ovaj, automatski, vrši „filtraciju“ te informacije – prepoznavanje i analiziranje iskustva na osnovu ranije stvorenih i uskladištenih predstava – i potom odgovarajuće reaguje na nju. Na taj način, mi ostajemo u čvrstom uverenju da su nam upravo čula verno prenela tu, i takvu, informaciju – nesvesni da, tako, uvek iskušavamo samo sopstvene predstave o realnosti a ne samu realnost!

Kada duh ni za šta ne prianja, tada je EGO „mrtav“, „iskopčan“, i svesnost nam nije zaražena iluzijom. Tada egzistira istinska svesnost – svesnost Opažanja, jasnog Uvida. Dok, čim duhom prionemo, EGO je aktivan i na scenu stupa „vrednovanje“ opažanja. – Vrednovanje opažanja i opažanje su dva potpuno različita pojma: prvo predstavlja „prefarbavanje“ istine i akt iluzije, a drugo jeste akt istinske svesnosti odnosno jasnog sagledavanja prave suštine stvari.

Stoga, da bismo bili u stanju spoznati apsolutnu objektivnost (ISTINU), neophodno je realizovati istinsku svesnost. To je tzv. “svesnost trenutka“.

Prvo što trebamo shvatiti jeste sledeće:

– MOJE „JA“ JE TAMO GDE JE MOJA SVESNOST.

To znači da JA ZAISTA JESAM tamo gde je moja svesnost. –Činjenica da je moje telo tu gde jeste, ne znači ama baš ništa: telo jeste tu, ali, dakle, ja nisam! Ja nisam telo, ja sam svest; ili, da kažemo to isto ali malo drukčije – da se bar malo distanciramo radi pojašnjenja: ja nije telo, ja je svest! Ja se nalazi(m) tamo gde mi je svesnost. …“Udubio sam se u čitanje ove knjige.“ – To znači da sam se JA udubio u čitanje ove knjige. E sad, jasno je da se moje fizičko telo, logično, ne može „udubiti u čitanje“, te to jasno znači da ja nisam moje telo, nego da sam ja u svesnosti o čitanju knjige!

Identičan je i primer: „Odlutao sam, na trenutak, u mislima“. …Pa, ko je odlutao?! – JA sam odlutao! …Ja sam odlutao, a ne moje telo. Uostalom, zar i sami ne kažemo: „Moje“ telo?!

Ta svesnost, svesnost trenutka, znači biti „ovde“ i „sada“, ili jednostavno: BITI.

Ako samo malo obratimo pažnju na način funkcionisanja uma, uvidećemo da je on aktivan, postojeć, odnosno aktuelan, samo onda kada je zauzet bavljenjem prošlošću ili budućnošću – pri čemu „budućnost“ predstavlja ništa drugo do kreaciju izgradjenu na osnovu iskustava iz, same te, prošlosti. Kada je um aktivan, svesnost („ja“) nam je ili u prošlosti, ili u budućnosti. Mi tada živimo u iluzijama, a istina je ovde svakog, sadašnjeg, trenutka samo što je ne primećujemo. – To je ono što nam čini EGO; on je taj koji razdvaja.

Medjutim, kada nepodeljenu pažnju usmerimo na sam um – kada duh odvojimo od prianjanja za objekte „spoljašnjeg“ sveta i uvučemo njegove pipke nazad u samu unutrašnjost školjke uma (što se u praksi drevne naučne discipline samoostvarenja – Yoge – naziva Pratjahara) – tada EGO trenutno biva „ugašen“ i otvara se prostor jedne vanvremenske (nestvorene i nerazorive), savršeno nove a istovremeno i praiskonske, dimenzije beskrajne JASNOĆE. Tada um konačno spoznaje „život posle (svoje) smrti“, nikada do tad spoznato stanje „ne-uma“, odnosno realizuje jednu do tada mu potpuno nepoznatu autentičnu životnost, i po prvi put ostvaruje stanje svoje izvorne, istinske aktivnosti: umire „preokupacija“ a radja se „akcija“ – akcija istinskog razumevanja. Rodjena je pažnja koja nije više ona pažnja relativnog uma, koja uvek opaža samo svoje sopstvene mrtve predstave, već pažnja žive jasnoće: AKTIVNA PAŽNJA. Pri toj, i tek pri toj, pažnji svesnost nam je „ovde i sada“!

Dakle, kada duh prianja tada nam je svesnost površinska, „spoljašnja“; medjutim kada ne prianja on je tada „u sebi“, svojoj suštini, te tada „prožima“ – i svesnost nam je suštinska i svesagledavajuća. Tada nema EGA, koji bi nas zaveo u iluziju, i tada se nalazimo „kod svoje kuće“ – u samom Sebi („istinskom JA“).

„Istinsko JA“ je Svesuština, te kada sam u „njemu“ tada nisam razdvojen ni od čega (jer EGO je taj koji razdvaja na „ja“ i na „objekat“ – „ne–ja“; EGO unosi odnos). Kada nema EGA, tada ja nisam SVESTAN nego tada JESAM SAMA SVESNOST! – Takva svesnost ne prianja nego prožima, pa joj je, stoga, dostupna istinska, „unutrašnja“ (apsolutno objektivna!), spoznaja o „onome što jeste“. Ta svesnost je, dakle, nastala iz aktivne pažnje – a to je pažnja koja ne prianja za predstave uma već postoji samo opažanje, tj. jasno uvidjanje, ili kako bi to Radjniš rekao: SVEDOČENJE. Tada smo neutralni posmatrači samoga sebe i celoga sveta: nepristrasni Svedoci „onoga što jeste“. To je SVESNOST TRENUTKA.

Kada se ostvari takva svesnost – takvo stanje svesti – tada gde god da se svešću prebacimo (šta god da opažamo), mi ulazimo u samu suštinu „vidjenog“. Što će reći da tada sagledavamo „vidjeno“ iz njegove sopstvene, suštastvene perspektive, ali sa punom svesnošću Istine – istine njegovog „izdvojenog“ položaja, kao i njegovog položaja u kontekstu neotudjivog „sastojka“ sveobuhvatne Celine. – Direktno u sebi spoznajemo istinu onoga što opažamo, a znanje realizovano takvim uvidom jeste Istinsko Znanje. To, odnosno tek to, je istinsko razumevanje „onoga što jeste“.

Dakle, duševni mir je osnova svega – jer istinska svesnost proizilazi iz aktivne pažnje a ova iz duševnog mira. Onaj ko nije u stanju da ga ostvari – da obuzda („zauzda“) svoj „pomahnitali“ um – ne može poći putem istinskih, dubokih unutarnjih spoznaja i istinskog razumevanja.

Duševni mir je (uvek) moguće trenutačno ostvariti, ali za onoga ko je ceo život „prebrzo živeo“ i ko, usled robovanja umu (EGU), nema onaj spontani afinitet prema miru, to uopšte nije tako lako i jednostavno izvodivo.

Da bi se um smirio (doveo u stanje ne-uma), potrebno je „uvući čula“, odnosno „pipke“ duha uvući nazad unutar samog cenzora (uma). Kad se to desi, tada nema rasipanja energije te je ona konačno na okupu. Svesnost tada dobija jedan sasvim novi, autentični, kvalitet izvorne čistoće i životnosti i biva u položaju jasnog opažanja svih suptilnih tendencija samoga uma – poput prozračnog beskrajnog neba svesti kroz koje plove paperjasti oblaci misaonih slika.

Ovo stanje se najlakše postiže svesnim (voljno nadziranim) umirivanjem tela, koncentracijom na sopstveno disanje (njegovim umirivanjem i produbljivanjem) i usmerenjem pažnje na misli koje same doleću i odleću unutar našeg unutrašnjeg univerzuma (mikrokosmosa), ali ne prianjajući duhom za te misli, nego ih samo opažati i „ispraćati“: kada doplove – dobro došle i neka ih; a kada odu – sretan im put i neka idu. Dajući blagoslov njima, dajete blagoslov sebi. U protivnom, čim duhom prionemo za odredjenu misao (misaonu sliku), mi je automatski „oživljavamo“, odnosno dajemo joj energiju (našu sopstvenu!) kojom će ona, bez ikakve milosti i sažaljenja, potom delovati na nas.

Dakle, za one koji tek počinju ovladavati sposobnošću umirenja uma, poželjno je da ceo „postupak“ spoznaju u potpunom mirovanju tela, jer da bi naučili time ovladati neposredno, prvo trebaju naučiti da to ostvare posrednim putem. To se postiže, kao prvo, smeštanjem tela u neki udoban položaj – najbolje ležeći ili sedeći. Potom uspostavljamo kontrolu duha, usmeravanjem pažnje i koncentracije (uskladjeno sa produbljenim laganim disanjem) na svaki pojedini deo tela – počev od prstiju stopala pa, lagano, sve do vrha glave – kako bi se otklonila svaka prisutna napetost. Na taj način širimo svesnost i postajemo svesni svake želje za pokretom (tenzijom) čim se ona javi u umu, i prevazilazimo je (ne prianjamo za nju). Svaku tendenciju u umu, svaku želju za pokretom, puštamo da biva „sama sa sobom“ a mi bivamo samo izdvojeni, nemi, posmatrač: svedok. Uzgred, pri tome možemo jasno osvestiti činjenicu da smo mi sami, i telo – dva ustvari različita, iako „simbiotički“ vrlo povezana, entiteta! Čitav taj „proces“ jeste čin SAMOKONTROLE; što, svakako, nije „kontrola“ u smislu nekog usiljenog samo-obuzdavanja, već samosagledavanje i nadziranje sa mnogo pažnje, nežnosti i stvarnog razumevanja. Takva samokontrola je osnovni preduslov svake discipline, a bez ove je postignuće bilo koje vrste – jednostavno neostvarivo.

Kada, ovom jednostavnom praksom, počnemo proširivati i produbljivati iskustvo takve samosvesti, uvidećemo, izmedju ostalog, koliko smo samo nesvesnih, bespotrebnih i besmislenih kretnji činili, i neprestano činimo. To su, uglavnom, sve sitni pokreti (tenzije) lišeni svesne i stvarne potrebe, a koji nam skupa oduzimaju izuzetnu količinu energije – i to sve na uštrb nas samih: u korist jačanja EGA i održanja iluzorne svesnosti. Docnije, vežbom i vremenom, takvu samosvest možemo postići bilo kad i bilo gde, odnosno spontano bitisati u njoj bez obzira na vrstu (ne)aktivnosti koju trenutno vršimo.

Jednom kad ovladamo realizacijom takve samosvesnosti, tada ćemo biti u stanju da zaista shvatimo šta mi zapravo činimo, i da li ima ikakvog smisla to što činimo, pri „normalnoj“ svesnosti – kada je EGO aktivan i kada ga „hranimo“. Shvatićemo da je svaku aktivnost, bilo umnu bilo fizičku, neophodno (pr)osvešćivati, kao i da to nikako nije moguće onima koji čvrsto robuju navikama i nižim instiktima.

Na primer:

– Pušač mahinalno (nesvesno) podje rukom za kutijom cigareta, izvadi jednu, prinese je ustima i zapali; verovatno „znajući“ da je ta navika izuzetno štetna kako po njegov fizički, tako i po njegov psihički „sklop“, ali – to je „jednostavno jače od njega“! …Kad bi bio zaista svestan svog postupka, odnosno same tendencije, i, naoružan ispravnom voljom, zapitao sebe da li mu je „baš sada“ ta cigareta neophodna, uvideo bi da je mogao „bar“ još nekoliko minuta bez nje. – No, i po isteku tih nekoliko minuta, opet bi važila ista stvar… I konačno, kada pušač istinski uvidi jasnu činjenicu da taj „prag izdržljivosti“ istinski ne postoji (kada u potpunosti osvesti svoju želju, odnosno suštinu same vezanosti, kao i njom izazivane postupke), spoznaje da on ZAISTA može bez te cigarete, odnosno cigareta uopšte, i da je njegovo istinsko biće neuporedivo snažnije, slobodnije, i moćnije od te želje, kojoj je robovao samo zbog odsustva istinske svesnosti! E, unutarnje ispunjenje, koje tad neposredno može spoznati, mnogostruko kompenzuje ono sitno zadovoljstvo koje ga je svo vreme držalo u „blatu ropstva“ i ubijalo mu i zadnju trunku stvarnog samopoštovanja. Takvo iskustvo konačno radja seme afiniteta prema, onoj divnoj, „liniji većeg otpora“ i daje mu jasan putokaz pravca u kojem se nalaze prava sreća, istinska sloboda i stvarno ispunjenje. …A tada se, čak, više ne mora (i ne može) govoriti ni o kakvom sputavanju ili „izdržavanju“, jer sama želja u potpunosti otpada od uma – biva prevazidjena – i više nas ne uznemirava.

Tada „linija većeg otpora“, čudesno i veličanstveno, postaje „linija bez otpora“!

Ovde je potrebno shvatiti jednu stvar. Naime; Sreća jeste prirodno i izvorno stanje našeg bića. Baš zbog toga mi, zapravo, ne možemo podneti ni jedan jedini trenutak u razdvojenosti od tog stanja – ili to, kad već moramo, podnosimo vrlo, vrlo teško. Budući da je to tako, a u nedostatku znanja i sposobnosti za neposrednim konzumiranjem tog „božanskog nektara“ te uživanjem u njemu, po inerciji one „linije manjeg otpora“ okrećemo se instant zadovoljstvima, koja nam, naravno, uvek „ušpricaju“ samo kratkotrajnu, i nadasve bledu, senku onog stvarnog Ispunjenja koje nas, uvek i zauvek, čeka unutar našeg stvarnog bića. I dok god se, kao dete lizalice, grčevito držimo te „senke“, nećemo se moći okrenuti, i predati, opojnim i blaženim zracima tog našeg Unutarnjeg Sunca.

Tek direktna (neposredna) spoznaja svojih istinskih snaga i mogućnosti, donosi čoveku unutarnje ispunjenje i zadovoljstvo, koje nije lažno, jer je ono suština njegovog sopstvenog bića koje je počeo da spoznaje! …Svaka navika i psihološka zavisnost predstavljaju samo odraz, i izraz, EGA. Sve su to proizvodi naših želja i strahova i služe samo, i isključivo, održanju EGA, odnosno našoj razdvojenosti od Suštine („istinskog JA“).

(A.I. – 48.str)