Nakon svega ovoga potrebno je rasvetliti, odnosno jasnim uvidom obasjati, još jednu stvar – još jednu veličanstvenu činjeničnost:

– Ako se vratimo na primer onog našeg, sudbinskog i sudbonosnog, „Balona“, jasno nam je da Gravitacija predstavlja Silu koja, u krajnjem, teži sve da vrati u jednu jedinstvenu „tačku“, odnosno u stanje nerazdvojenog JEDNOG. Suština te sile je zapravo vrhunska nepoznanica fizičarima današnjice. Njeno odgonetanje još „jedino“ stoji (uz otkrivanje principa njenog jasnog medjudejstva sa ostale tri nuklearne sile koje tvore zakone i zakonitosti na kojima počiva celokupni pojavni svet) na putu vekovnog sna fizike i fizičara: „Velike Objedinjene Teorije“, koja bi, po njima – objedinjujući Ajnštajnovu „Opštu teoriju relativnosti“ (koja opisuje zakonitosti po kojima funkcionišu objekti, i odnosi medju njima, u ovom „makro-svetu“) i „Kvantnu Teoriju“, odnosno teoriju kvantne mehanike (koja objašnjava zakonitosti po kojima funkcionišu „objekti“, i odnosi medju njima, u svetu sub-atomskih čestica) – konačno dala celovit Odgovor na pitanja o konačnom (suštinskom) Poretku stvari u ovom Univerzumu.

Za tu Silu možemo reći da je „utkana“ u samu tvar prostorvremena, pa shodno tome možemo razlikovati njena dva suštinska aspekta (s tačke gledišta ovog relativnog sveta): primarno „prostorni“ aspekt, i primarno „vremenski“ aspekt! – Njen prostorni aspekt se očituje u medjusobnom privlačnom dejstvu izmedju dva prostorno razdvojena tela (fizička objekta), a što je veoma dobro poznato oficielnoj nauci još od doba Njutna; dok se njen vremenski aspekt (kojeg, inače, niko nikada ni ne povezuje sa fenomenom same gravitacije!) ispoljava u procesu „starenja“ i „raspadanja“ (razgradnje, dezintegracije), odnosno: Prirodne težnje svega pojavnog za ostvarivanjem stanja što manje unutarnje napregnutosti – što manje razdvojenosti od stanja Nemanifestovane Energije. …U skladu sa tim, sasvim je jasno da masa neke materije, pa bila ona jedna jedina elementarna čestica ili neko masivno prostorno telo (pa i bilo koji živući organizam), reprezentuje ustvari količinu zgusnute, lokalizovane, „ukradene“ gravitacione energije – energije koja je „izdvojena“ iz stanja njene prirodne, apsolutne, nenapetosti i nerazdvojenosti i „u-vezana“ u stanje relativne prostorne forme. Odnosno, kako je to Stiven Hoking (Stephen Hawking, jedan od najvećih kosmologa i teorijskih fizičara današnjice) na jednom mestu divno formulisao: „Kako se kosmos širi, on pozajmljuje energiju od gravitacionog polja da bi pravio novu materiju. Pozitivna energija materije ima tačnu protivtežu u negativnoj gravitacionoj energiji, tako da je ukupna energija ravna nuli.“

Sa stanovišta EGA, ta dva aspekta (prostorni i vremenski) mogu izgledati medjusobno potpuno nevezani – što je, zapravo, i sasvim tačno, jer oni i nisu „povezani“ već čine samu suštinu jedinstvene sile koja omogućava postojanje celokupne Kreacije. To je sila koja sve „izdvojene“ manifestacije Apsoluta nastoji vratiti u Prvobitnu Prazninu (Puninu). …To je sila koja „grešnicima“ uslovljava patnju a „pravednicima“ blaženstvo duševnog mira, ali koja sve, podjednako brižno, doji milošću Njegovog blagoslova. …Ona je uzrok i posledica zakona karme, ali i njegova suština. …Ona je srž živototvorne kreativnosti kojom Razigrani Božji Duh prožima celokupno (Svoje) Stvaranje.

U „makro-kosmosu“ je poznata kao Gravitacija, a u duhovnom svetu nam je poznata pod pojmom: istinska (božanska) – LJUBAV!!!

Ljubav je ta koja uslovljava da „Njutnova jabuka“, pošto se otkači sa grane, padne na tlo; ali ista sila, samo u drugom aspektu, uslovljava i klijanje njenog semena, njen rast, razvitak, sazrevanje pa čak i truljenje. – Ljubav je sila koja čini da sve što je nastalo u prostoru i vremenu, u prostoru i vremenu mora i da nestane… a sve to samo zato kako bi jasno ukazivala na istinu da je jedino Ona Sama (On!) nepromenljiva i večna.

Stoga: SVE ŠTO GRAVITIRA, GRAVITIRA ISKLJUČIVO KA STANJU NERAZDVOJENOSTI I CELINE – KA STANJU APSOLUTNOG JEDNOG (SVESUŠTINE).

(A.I. – 324.str)