Ukoliko ne želimo da živimo u zabludi, trebalo bi izbegavati ocenjivanje „onoga što jeste“, jer ćemo kad-tad uvideti da je ta naša ocena bila pogrešna, odnosno zabluda. Svaka naša ocena je samo odraz naše, trenutne, lične privrženosti ili odbojnosti prema nekome ili nečemu, i posledica je sagledavanja stanja stvari van duševnog mira; samo iz njega sagledavamo stvari onakvima kakve zaista jesu: Neutralne. Ocenjivački stav nas udaljava od istine i, samim tim, neizostavno uslovljava patnju. Na primer:

– Probudio sam se jutros vrlo rano i u veoma, veoma dobrom raspoloženju. Radosno sam iskočio iz kreveta, na brzinu se sredio, spremio i „uleteo“ u trenerku i patike, nestrpljiv da, ovog divnog nedeljnog prolećnog jutra, širokim gradskim trgovima i parkovima prošetam svoj zadovoljni, blaženi osmeh, i punim plućima udahnem božanstvenu slobodu nebeskog plavetnila i ove „nepodnošljive lakoće“ postojanja. …Prepunim otvorenim srcem, ozarenoga lica, sa oduševljenjem gledam na sve i na svakoga, i – sasvim spontano mi iz dubina svesti, kao mehurić vazduha sa dna okeana, izranja divna i uzvišena misao: „Kako je lep ovaj život! Zaista, zaista ovo je savršenstvo, a ja sam, prosto, blagosloven!!!…“

E, ma koliko se sada naš „romantičarski i sentimentalni“ deo ličnosti mogao osetiti „izneverenim“, otvoreno ćemo konstatovati pouzdanu činjenicu – da se upravo takvih epiteta, odnosno ocena, treba mudro kloniti! Zašto? – Pa, oni sujeverni bi rekli: „Da ne bismo baksuzirali“; a mi ćemo, pošto nismo sujeverni, to samo obrazložiti na sledeći način: Zato što nam već sutra, ili čak već sledećeg trenutka, karma (sam život) može servirati nešto vrlo neprijatno, i ma koliko mi to, čak, sa smirenošću mogli prihvatiti i razumeti kao nešto što nam je, eto, sudbina tako odredila, ipak nam neće pretstavljati prijatnost; tj. u najboljem slučaju – izvesno je da nam neće biti „divno“ i „prekrasno“ kao što nam se to činilo juče, odnosno kao tada kad smo konstatovali onu „životo-nepobitnu činjenicu“. Pa čak i ako tada, sa „novim očima“ odnosno sa novom svešću i novim pogledom na stanje stvari, ne odemo u drugu krajnost – konstatujući sada, u žalu za prohujalim sretnim trenucima, da je život odjednom postao tmuran i čemeran (neko će odmah zavapiti i – „besmislen“) – ipak će on za nas imati, svakako, manju lepotu i čar nego juče, kada smo bili „presrećni“. …To je sušta činjenica naših života, koja je ništa drugo do prost rezultat konstantnog osciliranja našeg karmičkog klatna.

Tako, taj isti život (stvarnost) jednima je „manje lep“, „lep“ ili „čaroban“, dok je drugima istovremeno „manje gorak“, „gorak“ ili „čemeran“; a onda sudbina okrene list i sve se opet menja… – i večito tako. Pa, kakav je onda život zaista? – Razmislimo: Da li je, zaista, ŽIVOT taj koji se stalno menja, ili je, možda, promenljiva upravo SVEST koja taj život „farba“ i ocenjuje… – dok je sam život, ispod sve te „farbe“, uzvišeno nedodirljiv, nepromenljiv, istinit i apsolutan?!!

Svaka „ocena“ predstavlja samo, i ništa drugo do – subjektivan utisak; svaka je isključivo subjektivna i odraz je našeg EGA, odnosno našeg ličnog stava i stanja. Vezujući se za ocene vezujemo se za laž, jer: OPIS NIJE ONO ŠTO JE OPISANO. Shvatimo; kada nas, eventualno, neko nazove „budalom“ – time zaista nije ama baš ništa rekao o nama …iako je zaista jako mnogo rekao o sebi samom! Stoga, svaka ocena kojoj se priklonimo predstavlja samo, i jedino, odraz naše svesnosti, odnosno stanja svesti, datog momenta a ne pravu i apsolutnu istinu.

Jasan uvid se ostvaruje jedino iz stanja „čiste svesti“ – iz stanja duševnog mira. Kada postoji takva svesnost, tada jasno uvidjamo da, zaista, ništa nije: ni „dobro“ – ni „loše“, ni „lepo“ – ni „ružno“, ni „brzo“ – ni „sporo“, ni „veliko“ – ni „malo“… – nego ga „ovakvim“ ili „onakvim“ sebi predstavlja samo naša razdvajajuća svest. Takvom svesnošću uvidjamo da je sve samo „TAKVO KAKVO JESTE“: ono postoji, ono je tu i ono ima svoju uzvišenu svrhu tu gde postoji. – I ništa više od toga, ali, i ništa manje od toga! Zbog toga ga ne bi ni trebalo „ocenjivati“, jer ono apsolutno ne zavisi od naše ocene i nije za ocenjivanje. Koju god ocenu dali, pogrešićemo (sa–grešićemo!) i bićemo u zabludi – a to niko istinski ne želi, jer u suštini svakoga od nas leži vapijuća potreba za istinom, a koja jeste izraz unutarnjeg zova našeg istinskog i istinoljubivog bića. …Izmedju ostalog, nije bez razloga ogovaranje, odnosno „tračarenje“, poznato kao „ružna“ (a mi ćemo reći i – štetna!) navika; iako je mnogi shvataju samo kao zabavu.

Pridržavajući se te „neprijemčivosti“, sama PATNJA (koja nam je, dakle, već samim rodjenjem karmički „dodeljena“) gubi „tlo pod nogama“, jer: ako danas ne plačemo od radosti, nećemo ni sutra od žalosti! – Ovo će reći da ako se uvek držimo linije Harmonije, koja se, neutralna, nalazi „tačno izmedju“ dveju suprotnosti, samim tim smo van uticaja tih istih suprotnosti, koje nam na neposredan način život čine večitim krugom radosti i žalosti – krugom Patnje.

Samo u duševnom miru – kada je nerazdvojen i nenapet – čovek je izvan patnje, dok svaka aktivnost analitičkog uma (prisustva EGA) donosi razdvojenost, tenziju i, dakle, patnju. Često mi te patnje nismo čak ni najmanje svesni, bar ne u njenom izvornom obliku, jer smo veoma zauzeti konzumiranjem objekata naših EGO-zadovoljstava, pri čemu nam je svesnost uglavnom vrlo usko fokusirana. Medjutim, kad ushićenje prodje svesnost nam se širi i mi, koliko-toliko, uvidjamo da je minulo zadovoljstvo ipak bilo samo površno i privremeno (relativno, prolazno, „sno-liko“), i da ova naša „stvarnost“ ima i svoju drugu suprotnost – drugu stranu medalje! A tada počinje suočavanje sa svim posledicama dotadašnjeg robovanja iluziji…

U osnovi zablude i patnje, dakle, stoji odsustvo istinske svesnosti, koje je posledica razdvojene svesti. Usled relativne – „fragmentarne“ – svesnosti, ljudi su skloni da traže, i upražnjavaju, zadovoljstva koja im se u datim okolnostima učine dopadljivima. U trenucima eksploatacije objekata iz kojih crpimo „sok“ tih zadovoljstava, čini nam se da sve to zaista i postoji samo zato da bismo mi u tome „uživali“. Medjutim, tu se naravno krije jedna velika zabluda! Naime; jeste istina da je sve to posledica EGA („palog“ stanja svesti), i da zaista postoji samo zato da bi našoj duši obezbedilo nedostajuće iskustvo, ali PRIRODA ne postoji zato da bismo mi nju nezajažljivo eksploatisali i konzumirali u cilju ispunjenja žudnje za našim, EGO-kreiranim, zadovoljstvima – nego upravo zato da bismo, u ličnom suočavanju sa njihovim Izvorom (odnosno sa samim sobom), naučili da prevazidjemo vezanost za njih (čitaj: robovanje njima) i, time, spoznali izvornu Slobodu, Punoću, i Nerazdvojenost našeg istinskog bića: „Čiste Svesti“!

U bilo kom stanju i nivou svesti da se nalazimo, naše istinsko biće nam konstantno šalje suptilne signale o svom prisustvu. Nesvesno osećajući taj „zov“, tu nasušnu potrebu za Nirvanom – apsolutnim zadovoljstvom – neprestano, i naravno nesvesno, nastojimo i „dokučiti“ to Zadovoljstvo (izvor te čarobne „Pesme mitskih Sirena“ u nama), ali to, zbog zablude usled robovanja umu, stalno pokušavajući na pogrešan način: putem zadovoljavanja EGA. Na taj način neminovno doživljavamo razočarenje, i tada sve snage upinjemo da pobegnemo od nastupajućeg nezadovoljstva. To bekstvo nas, tada, opet odvlači u drugu suprotnost… i tako, pošto sve novo sadrži u sebi i klicu starog, mi se vrtimo u krug – i to u jednom smeru: „OD“ nezadovoljstva – „KA“ zadovoljstvu; nesvesni u svom „slepilu“ da taj isti kružni tok istovremeno znači, opet, smer „KA“ nezadovoljstvu! Na taj način smo jednoj, EGO-kreiranoj, suprotnosti stalno privrženi dok drugoj konstantno želimo umaći, i time se večno nalazimo u krugu patnje.

Usled „prirodne“ naklonjenosti umu i EGO-zadovoljstvima, mi stalno „zatežemo žicu“ na jednu stranu i, time, nesvesni svojih postupaka, sami sebe čvrsto držimo u stanju konstantne otudjenosti i razdvojenosti. Ta Razdvojenost jeste razdvojenost upravo od stanja apsolutnog zadovoljstva, koje se nalazi u miru, nerazdvojenosti i nenapetosti „Čiste svesti“. Na taj način mi, krajnje nesvesno, stalno delujemo upravo protiv svog jedinog i pravog – Istinskog Interesa. Celokupna zabluda je aktuelna zato što je svesnost analitičkog uma uvek samo fragmentarna i, kao takva, ne može da obuhvati potpunu, neograničenu Celinu, koju je moguće spoznati samo iz NE-EGA. Zbog toga mi nikada ni „zadovoljstvo“ ni „nezadovoljstvo“ ne doživljavamo istinski – onakvim kakva istinski jesu – a zato im i pridajemo toliku pažnju, značaj i, time, uticaj na nas. Uvek strahujemo od nezadovoljstava i živimo kroz nadanja i želje za zadovoljstvima; uvek na iskustvima iz prošlosti nastojimo graditi budućnost, dok nas ova večita sadašnjost uzaludno čeka; uvek smo razdvojeni od samoga sebe i nikad nismo – „ovde i sada“!

Kada bismo znali istinu, ali ne samo intelektualno već zaista (iskustveno), veoma brzo bismo se, adekvatnom primenom tog saznanja, lišili celokupne zablude i patnje. A ta istina, rečima izražena, glasi da: Nije zadovoljstvo to koje nas čini srećnim, već SREĆA zapravo jeste ono što ostaje kada jeste apsolutno odsustvo nezadovoljstva! To, i takvo, odsustvo nezadovoljstva nije relativno, te zato ne zahteva, i ne podrazumeva, prisustvo zadovoljstva (EGO-zadovoljstva) kao svoje suprotnosti, već naprotiv: podrazumeva jasan uvid u suštinu prisutnog nezadovoljstva i, time, njegovo istinsko (pr)osvešćavanje i razumevanje – i tada ono biva zaista dokončano (prevazidjeno), a ne samo potisnuto uzaludnim bekstvom u svoju suprotnost! …Neophodno je smireno se suočiti sa svim onim što može da nam poremeti unutarnji mir i, time, vremenom i razumevanjem, sve to prevazići, a ne – pokunjeno bežati od toga (svojih strahova i slabosti) u okrilje one druge EGO-suprotnosti.

Večito, i uzaludno, ćemo juriti za srećom dok god ne shvatimo pravu istinu: NIJE POTREBNO IMATI SREĆU – DOVOLJNO JE NEMATI NESREĆU.

(A.I. – 65.str)

Svi mi imamo težnju za postignućem apsolutnog zadovoljstva, jer je to prirodno stanje našeg bića. Svaka duša vapi za potpunom slobodom i srećom – a svako od nas, robujući EGU, misli da je takvu slobodu i sreću moguće postići samo što čvršćim vezivanjem za objekte naših čulnih zadovoljstava i njihovim što obilnijim konzumiranjem. Ljudi pretpostavljaju da je osnovni preduslov za Sreću: imati mogućnost neograničenog konzumiranja željene hrane, željenog pića, željenog životnog okruženja, seksualnih partnera po svom slobodnom i ničim sputavanom izboru, kao i svih ostalih, „mogućih i nemogućih“, prohteva EGA. Da bi im to bilo što dostupnije, svi se nastoje izboriti za takve pozicije (statusni položaj) gde će imati, koliko je moguće veću, moć i vlast nad ostalima. Budući da je, za taj cilj, najidealnije sredstvo NOVAC, on je i postao CILJ a materijalno bogatstvo preduslov za „SREĆU“.

Mnogi (da ne kažemo – svi) koji su to i postigli sada su, bili oni toga svesni ili ne, još nesrećniji nego dok su samo „sanjali“ o svemu tome. A to je i sasvim razumljivo, jer su dosegli svoj zacrtani cilj a on im nije doneo ni trunku onog istinskog unutarnjeg ispunjenja, već ih je, još naprotiv, učinio praznijim nego ikada – došli su do „kraja puta“ a istinski cilj i smisao, zapravo, ipak nisu „ni omirisali“…

Istinsko bogatstvo i sreća mogu se naći isključivo iznutra, a ne spolja, i oni se ne mogu „postići“ već isključivo „ostvariti“ – jer oni jesu „OVDE i SADA“. Oni se postižu o-svešćavanjem a ne „postizanjem“!

Dok god su ljudi van duševnog mira, oni nemaju nikakve šanse da postignu (ostvare) ono čemu celog života teže a što im je uvek „tako blizu a, ipak, tako daleko“. Istinska sreća je isključivo rezultat potpune psihološke nezavisnosti, a nikako posledica vezanosti za spoljašnje (materijalne, iluzorne) objekte kao izvore zadovoljstava. To vezivanje znači robovanje, a istinskog zadovoljstva i ispunjenja nema bez apsolutne Slobode. …Vezujući se za objekte koji su ništa drugo do Odraz relativnosti i nesavršenosti EGA, vezujemo se za iluzorne vrednosti (koje, stoga zapravo, ne možemo ni nazivati „vrednostima“!), te upravo u tom, i takvom, vezivanju leži uzrok svih naših problema, odnosno Patnje u celini.

Svako bogatstvo je relativno ako ga posmatramo, i ocenjujemo, kao „ONO ŠTO JE U ODNOSU NA NEŠTO DRUGO“: mogu imati neprocenjivo zemaljsko (materijalno) blago, ali ako me ono ne ispunjava, ja sam ipak nezadovoljan, „prazan“ i nesrećan – dakle siromašan; dok, sa druge strane, onome ko apsolutno ispunjenje nalazi tamo gde ga je i jedino moguće naći – u samome Sebi (suštinskom Samospoznajom) – tome nije potrebno ništa spoljašnje a ipak je u apsolutnom zadovoljstvu! – To nije zadovoljstvo kakvim ga mi, kroz EGO, poznajemo i zamišljamo, već je to „apsolutno odsustvo nezadovoljstva“ – a to je stanje koje bismo, možda donekle, najpre mogli „nazreti“ pod pojmom: „Apsolutna punoća unutarnje, a ipak sveprožimajuće, kosmičke Harmonije“; ili jednostavno: „Apsolutna ispunjenost sveprožimajućom Prazninom!“

Ne postoji ništa „izvan“ mene – izvan „JA“ – (to važi za svakoga od nas) jer se jedino tu, u Nutrini, nalazi istinsko Bogatstvo i Blago; samo ga treba „aktivirati“ i spoznati. Što je manje tog unutarnjeg blaga (što smo ga manje svesni), to čovek više žudi za spoljašnjim „sjajem“ i bogatstvom – kao kompenzacijom. To je Zakon!

Prema tome; setimo se da – nije bogat onaj koji mnogo ima već je bogat onaj kome ništa ne treba da bi bio srećan – taj već ima SVE!

Veličanstveni duhovni Biser, veliki mudrac i Gjana-Jogi, u svetu dobro poznati, Paramhans Svami Vivekananda (1863–1902), na jednom mestu je rekao: „Mi umiremo od žedji sedeći na obali najveće reke, mi umiremo od gladi sedeći pored gomile hrane. Blaženi univerzum je upravo ispred nas, a mi ga ne vidimo. Mi smo svo vreme u njemu, pa ipak ga tražimo.“

Takodje, veliki indijski svetac i pesnik Kabir-das, aludirajući na ovu istu čovekovu nesvesnost, rekao je: „Smešno mi je, i čudno, kad čujem da je riba žedna u vodi.“ Ovaj divni mudrac spevao je, pored mnoštva drugih, i jedan divan Badjan (Bhajan – indijska devocijska pesma u slavu Boga), pod nazivom – „Nemoj pasti u vezanost“ („Mat kar moha tu“), u kome, izmedju ostalog, kaže: „Slušajte braćo, u sebi zlatni rudnik nadjite!“ …Poenta je i više nego jasna.

(A.I. – 71.str)