Suština karme

 

 

Jasno nam je da svaki uzrok povlači (za) sobom odgovarajuću posledicu – to je neminovnost postojanja, jer sve što postoji, i sve što se desi, predstavlja samo posledicu nekog odredjenog uzroka. Svemu što postoji nešto je prethodilo, kao što i sve što postoji nečemu prethodi: Ništa se ne dešava bez svog uzroka!

Ono što se dešava spolja, to je samo iluzorna predstava na igralištu naših čula: to je ono što EGO može da registruje putem čula – a to je ono što je istinski nebitno i što predstavlja Varku (Mayu). „Spolja“ je svet POSLEDICE. …Dok, ono što je za nas istinski bitno, i što predstavlja „Nivo suptilnih energija i tendencija“, gde su sve ideje još u svom „semenom obliku“ – i gde se odigrava ona nevidljiva bitka izmedju „Dobra“ i „Zla“, tj. gde je samo „Porodilište“ svih mogućih uzroka jačanja EGA (iliti njegovog prevazilaženja – tihom „eutanazijom“ tih uzroka u samom njihovom korenu) – ne može se opaziti čulima jer se ono nalazi UNUTAR nas!

Naše misli, osećanja i namere (odnosno privrženost njima) jesu ono što nam odredjuje karmu. – Ako su nam misli, osećanja i namere u skladu sa suštinskim kvalitetima (Istina, Ljubav, Mir…) tada ćemo snositi posledice koje će nas nositi ka Suštini (Bogu), jer isto privlači isto. A ako su te naše „unutarnje aktivnosti“ u suprotnosti sa našom suštinom (suštinom Prirode uopšte) – ako su usmerene na jačanje EGA i razdvajanje od suštinskih kvaliteta – onda ćemo uslovljavati, i snositi, negativne posledice („negativnu karmu“) po naš istinski interes. Stoga, karma se ne stvara postupcima (oni su sekundarni i nebitni), nego privrženošću ideji odnosno nameri:

– Ja mogu nekome najponiznije ljubiti ruke ili stopala, i slatkim rečima izražavati svoju bezgraničnu naklonost i odanost, a istovremeno tu osobu mrzeti iz dna svoje duše i želeti joj najgore zlo. …Tačno je da sam ja izražavao (postupcima!) „ljubav“ prema toj osobi, ali zbog tog čina ipak neću snositi pozitivnu karmu, jer, svakako, ta i takva „ljubav“ nije ljubav – ona je laž a ne istina.

– Za razliku od toga; ako ja nehotice učinim nekome nešto nažao (tj. to se desi i pored moje najbolje pažnje), taj čin mi neće, sam po sebi, usloviti negativnu karmu, jer je moj postupak bio potpuno Nenameran. To što se, u tom slučaju, dogodilo predstavlja samo posledicu(!) njegove, neproživljene (do tada nerealizovane), negativne karme za koju su se konačno stekli uslovi za njeno ispoljavanje – a ja sam tu bio samo posrednik („provodnik“), odnosno tzv. „Božja Ruka“. …Samo što ovu istinu, često, mnogi fanatici znaju grubo zloupotrebiti, uobrazivši, u svom ekstremno naduvanom EGU, da su upravo oni nekakvi „Božji izaslanici“ te da „Bog“ kroz njih donosi „pravdu“ onima koji su, po njihovom nahodjenju (!), zaslužili „Njegov Gnev“; i time, čineći zlo, zapravo svu odgovornost prebacuju na Boga – čak i potpuno nesvesni bezdana sopstvene zablude i licemernosti. No, i to su samo robovi EGA, odnosno „zabludela deca Božja“, a putevi karme, odnosno „Staze Gospodnje“ zaista znaju biti krajnje nepredvidljive, nedokučive i tajanstveno Čudnovate…

Tako, karmu zapravo stvaramo našim unutrašnjim stavom: pozitivnim ili negativnim po naše Suštinske kvalitete. Medjutim; osim ta dva stava postoji – još jedna „mogućnost“, a to je: ODSUSTVO SVAKOG STAVA!

Kada ne zauzimamo (ne „formiramo“) nikakav stav (nema EGA, nema Ocena), onda, ustvari, imamo samo jedan jedini stav: ISTINU. – To je Stav (pozicija, stanje) koji jeste kada smo u duševnom miru; tada ne stvaramo buduću karmu, jer smo tada: NE-delatelji, i direktno „delamo“ na prevazilaženju zaostale karme ovog i prethodnih života!

Kad smo u stanju duševnog mira, tada smireno, sa spontanim unutarnjim spokojem i radošću, podnosimo (dočekujemo) sve ono što nam karma „servira“ – a što predstavlja ništa drugo do posledice nekih ranijih uzroka koje smo sami, u razdvojenosti od duševnog mira, „nekada-negde-nekako“ inicirali („posejali seme“). Tada te posledice bivaju „pročišćene“ i eliminisane, jer ih primamo sa apsolutnom otvorenošću i zahvalnošću – bez našeg EGO-uplitanja (ocenjivanja). Pošto ih ne ocenjujemo (nema prianjanja ka „svidjanju“ ili „odbojnosti“), mi na tim posledicama (od njih!) ne gradimo nove uzroke, za sledeće (prateće) posledice, nego ih, još na njihovom „semenom“ nivou – nivou „latentnih tendencija uma“ – Rastačemo, odnosno: PREVAZILAZIMO KARMU!

(A.I. – 124.str)

Zakon kaže da za sve što mi se dogadja isključivo odgovoran jesam isključivo ja sam! – Prevedeno u širi kontekst, to bi značilo da i sami dogadjaji (situacije koje nam sudbina servira na našem životnom putu) predstavljaju ništa drugo do odgovarajuću Posledicu svojih (naših!) tačno odgovarajućih uzroka. Ali, šta je to što uzrokuje dogadjaje u mom sadašnjem životu, i na koji način?

Pa, ako smo shvatili da nam naše negativne misli (namere, osećanja, stavovi) uzrokuju negativnu karmu, a pozitivne pozitivnu, onda smo mnogo bliže razumevanju funkcije, i suštine, same MISLI, kao i razumevanju funkcionisanja, i suštine, Zakona Karme (Uzročno – Posledičnog Ustrojstva).

Svaka misao koju „oživimo“ predstavlja ustanovljeni (formirani) uzrok neke posledice, koja će se kad-tad jasno ispoljiti odnosno kad-tad doći do, svog, Izražaja. – „Oživeti“ misao znači „dati joj energiju“; a to se dešava čim je poremećen duševni mir.

Ponegde se može čuti, ili pročitati, da mi svaka misao koju uputim u Univerzum (koju „oživim“!) neminovno, jednom, biva opet vraćena – i ima jasnu tendenciju da se kad-tad realizuje: U UNIVERZUMU SE NIKAD NIŠTA NE GUBI! – Ovo nisu nikakve „besmislice“, jer misao nije ništa manje „stvarna“, konkretna, nego bilo šta drugo u Univerzumu. …U suštini, nije u pitanju to da li je misao „stvarna“ („realno-konzistentna“) već je poenta u tome da li mi imamo dovoljno sofisticiran „perceptivni aparat“ ili ne! – Na primer, to što ljudsko uho može percipirati samo zvuke frekvencijskog opsega od oko 20 Herca pa do 20 Kiloherca, nipošto ne znači da delfini, recimo, boluju od kakvih „šizofrenih pričina“ jer čuju i „nepostojeće“ zvuke frekvencije i do 150 Kiloherca!… Ili; ako uzmemo u obzir prostu činjenicu da od celokupnog spektra elektromagnetnog zračenja u Univerzumu, ljudsko oko reaguje samo na onaj mali, vrlo ograničeni, deo spektra poznat pod nazivom „Vidljivi deo spektra“ (vidljivo zračenje, svetlost), koji se prostire u uskom opsegu od 380 nm (nanometara) do oko 780 nm – da li to onda znači da svi oni ostali vidovi manifestovanja energije, u ogromnom opsegu od Gama zračenja pa do Radiotalasa, zapravo ne postoje? – I to samo zato što je ljudsko oko nesposobno da ih sve percipira?!… Pa, naravno da nije tako! Naravno da u Univerzumu postoji toliko toga što (naša ograničena) čula ne mogu percipirati i toliko toga što i najsofisticiraniji tehnološki izumi (još uvek) ne mogu registrovati …ali to uopšte ne utiče na realnost onoga što JESTE.

Tako, i zato, i mnoge tajne jesu „tajne“ samo zbog toga što ljudski um (još uvek) nema sposobnost razumevanja „Konkretne Stvarnosti“ koja se „krije“ IZA granice njegove trenutne moći poimanja; kao što i mnoga čuda jesu „čuda“ upravo iz istog tog razloga. Zato, za Prosvetljenog, koji je realizovao Znanje i Istinu, „tajne“ i „čuda“ (više) ne postoje – i to iz jednog jedinog prostog razloga: njegov „Perceptivni Aparat“ je postao tako pročišćen, tako savršen, da Stvarnost, u odnosu na njega, stoji prostrta poput „Otvorene Knjige“!

(A.I. – 128.str)