U toku života nam se dešavaju upravo one stvari koje, još, nismo prevazišli, tj. koje, još, mogu da poremete naš duševni mir i da nas izbace iz našeg prirodnog stanja nenapetosti i nerazdvojenosti. Upravo te stvari su za nas bitne, jer upravo one utiču na to da naše slabosti izadju na površinu i, time, postanemo ih svesni. – Iz ovoga zaista možemo uvideti kolika je važnost istinske introspekcije, kao i duboke kontemplacije i meditacije, pri kojima te slabosti uvidjamo, razumevamo i otklanjamo (prevazilazimo, transcendiramo), radom na njima još dok su latentne u našem umu – ne čekajući da se „razviju“ u spoljašnje, vidljive, grubo-manifestovane probleme. Zbog toga je i zaista od izuzetne važnosti ne bežati od problema i ne boriti se sa njima, nego se smireno suočiti i, ispravnim razumevanjem, „proći kroz njih“.

Pošto „EGO ne bi bio EGO“ kad ne bi izbegavao suočavanje sa, tim, svojim slabostima, ljudima je prirodjeno da ih kriju, i to ne samo od drugih nego pre svega od samoga sebe – potiskuju ih u podsvest i nastavljaju živeti u lažima, računajući da je problem rešen. Medjutim, računica im je „malo“ pogrešna: na taj način oni jesu otklonili simptom, ali „uzrok“ je i dalje prisutan i deluje iz potaje, „napadajući“ potom baš onda kad smo najosetljiviji i najranjiviji. Slabosti su ono što nas čini „slabim“ i „ranjivim“ (osetljivim na „teret“ istine); one predstavljaju žive rane na tkivu naše duše …a neko je već lepo primetio: „Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje“!

Svaka naša slabost – svaki naš kompleks, nesigurnost i sputanost – predstavlja posledicu straha od suočavanja sa istinom. Taj strah je nastao usled želje za uživanjem u lažima, a ta želja je samo rezultat nerazumevanja onoga što jeste. …Uzrok celokupne patnje (problema uopšte) jeste EGO, tj. njegov suštinski produkt – razdvajajuće misli, kojima remetimo svoj duševni mir: bistru i mirnu vodu okeana naše svesti. U suštini tih misli jesu želje i strahovi, koji uslovljavaju, i „hrane“, našu slabost (slabost uopšte). Osoba koja nije Prosvetljena, još uvek poseduje odredjene (mnogobrojne!) slabosti – želje i strahove – i zbog toga će, ukoliko ih u ovom životu ne prevazidje, morati opet da se rodi: njen Princip svesti (duša) moraće opet da se utelovi! – A to je tok u kojem se, već nebrojeno mnogo života, nalazi svako od nas; i nalaziće se sve dok ne prevazidje, svoju, KARMU.

Posledice naših proteklih života uslovljavaju naše naredno rodjenje: u zavisnosti od mog Stava u ovom životu (moje „pozitivnosti“ ili „negativnosti“), kao i stava u prethodnim, rodiću se u sledećem životu u tačno odgovarajućim uslovima koji će mi omogućiti da, na ovaj ili onaj način, postanem svestan svojih preostalih posledica! – Ako sam, na primer, uopšteno govoreći, u prošlom životu bio samoživ i zao čovek, mislio samo na sebe (svoj EGO) i beskrupulozno zadovoljavao samo svoje sebične prohteve …zaogrćući se u laž, iluziju i u sve ono što „moljac i rdja mogu nagristi“, onda ću, prirodnom težnjom svoje suštine, u ovom životu prolaziti kroz upravo odgovarajuće situacije (pouke!) – ali ovaj put jasno ih iskušavajući „na svojoj koži“. …Neko će pomisliti kako je to surovo, a mnogi će to shvatiti kao neku „kaznu“, ali istina je divno drugačija: Ako sam se ja u prošlosti o nekog, ili o nešto, ogrešio, onda ću sada posledice tog greha osetiti direktno na sebi! – Može li išta, pod ovim nebom, zvučati poštenije i pravednije?!!

Ništa, ali zaista ništa, od toga nije ni slučajno ni proizvoljno, već samo: Ono što smo sami sebi svo vreme činili, živeći u zabludi da to ne činimo sebi već nekom drugom (drugima, svetu uopšte). Odnosno, to je samo nužna Posledica našeg sopstvenog otudjivanja od Istine i Ljubavi!

Dakle, nema govora niti o kakvoj „Osveti Sudbine“ niti o kakvoj „Božjoj kazni“ (jer Bog nije nekakav „Strašni Tiranin“ koji, usled sopstvene smrtne dosade, krajnje iskompleksiranosti ili autistične doslednosti, budno stražari i jedva čeka da mi napravimo bilo kakav propust – „greh“ – pa da nas On „sastavi svojim štapom“…), pa ma koliko ta „kazna“ i bila zaslužena, već je sve to, jednostavno i divno: Plod (sada već sazreo!) večite težnje našeg istinskog Bića da nam predoči postojeće i prisutne posledice – koje moramo kad-tad prevazići, a na koje smo uvek do sad ostajali slepi!

Niko od svoje karme ne može pobeći (i hvala Bogu da je to tako!). Uostalom, ko pokušava pobeći? – EGO, jer vidi svoju propast. Čovek koji ne robuje EGU nigde ne beži, jer je svestan da ono što je posejao mora i požnjeti, te sa zahvalnošću prima te posledice (podjednako i „dobre“ i „loše“) i gleda na njih kao na vrhovni blagoslov, jer je svestan da mu nema povratka u Apsolut (Suštinu) dok god sve te posledice ne „odradi“ i, time, svu otudjenu vitalnu energiju ne vrati nazad sebi. …Prema tome, to što nam se dešava (pa ma šta to bilo!) nije nikakva „kazna“, ili pak „nagrada“, nego je sve to samo odraz Istinske LJUBAVI, koja neprekidno nastoji da nas vrati u Jedinstvo Čiste Svesti, tj. spoznaji svoje Istinske Prirode!

Da bismo, donekle, shvatili šta je to Ljubav (Istinska Ljubav), vratimo se, za trenutak, na onaj primer gitare (iako ćemo tu temu kasnije detaljno obraditi): Sila koja zategnutu žicu od gitare nastoji vratiti u njeno prirodno, nerazdvojeno i nenapeto stanje jeste – LJUBAV!!!

Što je razdvojenost od Prirode (Prirodnog Stanja) veća, to je veća i naša BOL; a bol nastaje kao posledica razdvajanja od same Ljubavi! – Usled neshvatanja ovoga, čovek sebi patnju predstavlja kao neku kaznu, nepravdu i sl., a ne kao odraz Sile koja ga nastoji „otrezniti“ od robovanja EGU i vratiti autentičnom životu: življenju Istine i Ljubavi. …Pogledajmo samo egzistencijalno stanje jednog ovisnika o opojnim drogama: on je beznadežno „upecan“ u živo blato memljive močvare svojih slabosti (svoga sopstvenog „odmetnutog“ uma), i pokušajte samo da mu (za njegovo dobro, naravno!) oduzmete iz ruku njegovu sledujuću „dozu“, koje se dočepao u trenutku velike „krize“ (a koja će mu, pre ili kasnije, definitivno doći glave) – pa ćete videti da li će on taj vaš čin doživeti kao blagoslov ili kao najveće zlo i „kaznu“ od strane vas!… E; identično tome – čak nismo ni približno svesni koliko je naš položaj (dakle robujući EGU) istovetan položaju bilo kojeg takvog ovisnika – i mi sami se grčevito, i slepo, držimo svog sopstvenog „živog blata“, svojih sopstvenih slabosti, odnosno svoje sopstvene propasti. I ma šta da nam sudbina donese – ako li je to protivno našem „dobru“, po merilima našeg EGA – mi ćemo to doživeti upravo kao veliku (naravno „nepravednu“ i „nezasluženu“) KAZNU! – Pa kako onda Ljubav da nas, uopšte, prigrli i privede u svoje okrilje?! Šanse za to su joj definitivno ravne – nuli. …Ali ona, beskrajno joj hvala, NIKAD ne odustaje i, „na kraju svih krajeva“, ipak svoju nakanu, čudesno i superiorno, neumitno privodi kraju!

Ljubav kakvu mi (kroz EGO) poznajemo predstavlja samo jedan od „maglovitih“ vidova manifestovanja Istinske Ljubavi, ali ona, takodje, ima namenu da nam ukaže na principe istinskih vrednosti života i postojanja. Kroz EGO mi nikada ne možemo spoznati celovitost istinske ljubavi, jer je ona suština Apsoluta, ali nas taj njen odraz, koji kroz EGO dopire do nas, usmerava na uvidjanje suštinske vrednosti „Puta Prevazilaženja EGA“ i realizacije Stanja Apsolutne Ljubavi!

Patnja, kao takva, istinski ne postoji: ona je velika ILUZIJA; postoji samo naše, manje ili više (ne)iskrivljeno, doživljavanje prisustva, i delovanja, Sveprožimajuće Ljubavi!

Osoba koja u svemu što je snadje uspe da vidi (prepozna!) izraz istinske (Božanske) Ljubavi, vrlo brzo spoznaje svoj duševni mir i veoma intenzivno korača putem prevazilaženja EGA – putem ka Apsolutu. Takvoj osobi je srce puno ljubavi i blagoslova za sve i za svakoga, i ona postaje sve bolji „kanal“ za protok i zračenje same Božanske Ljubavi i Milosti. Očiti primer takve osobe, koja je sve drugo pre samo ne „osoba“ (jer je ona svoj EGO položila kao vrhovnu žrtvu na oltaru Sveprisutne Svesti, rastačući svoja iluzorna, smrtna, konceptualna ograničenja u okeanu sveprožimajućeg Jedinstva), i koja je bila „SAVRŠENI KANAL“, poznat je u hrišćanskoj religiji pod imenom Isusa Nazarećanina, odnosno Isusa Hrista!

Kroz istoriju je bilo i drugih primera takvih „Osoba“, mada možda manje poznatih na globalnom nivou. No, iako su one izuzetna retkost i dragocenost za ljudski rod i planetu uopšte, ipak ih nije nimalo lako „prepoznati“ kao takve čak ni kada naidjemo na njih (pa i Hrist je, u svoje vreme, bio zaista prepoznat samo od manjine „odabranih“), jer da bi to bilo moguće – moramo i mi sami duboko u sebi imati makar tinjajući žar onog istog duhovnog ognja koji oni sobom tako moćno nose, plamteći njime; ali to uopšte ne znači da takvih Dragulja nema i u našoj sadašnjosti. Jedan od takvih, trenutno živućih, Duhovnih Velikana ovoga doba jeste i moj voljeni Dobročinitelj, obožavani i duboko poštovani čuvar i „lučonoša“ neprekinutog učeničkog nasledja (Parampara; sansk.) drevnih himalajskih mudraca – izdanak Svetog Božanskog Korena iste one blagorodne Loze čiji je ogranak i sam Vivekananda – Realizovani Učitelj Joge i tvorac svetski poznatog i priznatog Sistema „Joga u svakodnevnom životu“ („Yoga in daily life“): Višvaguru Mahamandalešvar Paramhans Sri Svami Mahešvarananda; medju svojim mnogobrojnim učenicima širom sveta poznat, jednostavno, pod nazivom – Svamiđi! …Takve Dragulje nam je Sam Bog poslao, jer su oni poput onog mističnog „Paras“-a, čudesnog minerala koji, kada se bilo šta njime dotakne, sve pretvara u zlato.

No, ipak, i tu sve zavisi samo od nas samih, jer, kako je to još davno rečeno: „Učitelj dolazi (tek) kada je učenik spreman“!

(A.I. – 142.str)