Tajna uzroka i posledice

Na odredjeni način, možemo ustvrditi da je misao (kao tvorevina uma) brža od svetlosti – što je i sasvim jasno ako znamo da je ona suptilniji vid energije (čak su definisani i tzv. „tahioni“, kao virtuelne čestice, nosioci „paketa misaone informacije“). Mada po Ajnštajnovoj teoriji relativiteta stoji da ništa ne može da se kreće brže od svetlosti. Ali… to je, samo, po teoriji „relativnosti“. A šta se zbiva na razini Istine: na Apsolutnom nivou?!

Pa, ukoliko je tačna naša tvrdnja, postavlja se pitanje kolika je, onda, brzina misli? – Odgovor je naizgled krajnje uopšten, ali videćemo da nije tako; naime: brzina misli je APSOLUTNA! Šta to znači? – To znači da, jednostavno, nije bitno da li ćemo mi to shvatiti kao „apsolutno velika“ ili kao „apsolutno mala“, jer je to zapravo jedno isto: ono što je „apsolutno“, ne podleže ocenama! …Shvatimo ovo na sledeći način:

– Kad kažemo da je brzina misli „apsolutna“, to prosto znači da je sasvim svejedno da li ćemo shvatiti da misao, koju smo uputili u Univerzum, u jednom istom trenutku (trenutno!) „obidje“ ceo Univerzum i vrati nam se nazad, ili ćemo shvatiti tako da ta misao uopšte – nikud nije ni „išla“ (odlazila)! – Ono što je za nas zaista bitno jeste posledica, koju ta misao, pošto nam se „vrati nazad“, izazove. A, pošto se to, dakle, dešava trenutno, jasno je da: POSLEDICA NASTAJE ISTOVREMENO SA SVOJIM UZROKOM. …Dakle, nije stvar u tome da ćemo mi zbog svojih dobrih ili loših dela snositi dobru ili lošu karmu, u vidu odgovarajućih posledica, nego je reč o tome da mi ISTOG TRENA(!) – čim se formira uzrok – već trpimo tu odgovarajuću posledicu, samo je – NISMO SVESNI JER JE TADA JOŠ U SVOM „SEMENOM OBLIKU“! U toj činjenici i leži odgovor zašto je mi nismo svesni čim se ona „rodi“ već, često, tek mnogo, mnogo kasnije: nismo je svesni baš zbog toga što smo mi, konstantno, toliko razdvojeni od stanja duševnog mira da smo krajnje neosetljivi, i nesposobni da registrujemo uticaje, i energije, koji su suptilniji od našeg aktuelnog stanja uma; na stranu to što u stanju duševnog mira te uzroke (posledice!) ne bismo ni stvarali.

Onog istog trena kad je formiran uzrok, posledica počinje, poput „rdje“, iznutra da nagriza osetljivu strukturu našeg čistog fino-energetskog bića i, malo po malo – ali neumitno! – radi na tome da iz onog „semenog“ stanja, shodno svim zakonima prirode i postojanja, manifestuje svoju suštinu na razinu grubomaterijalnog.

Mnogi su skloni ubedjenju da život čoveka, makar i samo u okviru ovog jednog životnog veka, počinje njegovim rodjenjem – i to samo zato što on tek tada biva „manifestovan“. Dok se uz to, ipak, vode brojne „stručne“ rasprave, iz nazovi-moralnih pobuda, da li dete (čovek) „oživi“ (ma šta im to značilo!?) u ovom ili onom mesecu trudnoće – te, stoga, onaj abortus izvršen pre tog razdoblja ne smatra se, ni u pravnom ni u moralnom smislu, ubistvom. Čak, u mnogome, čovek se smatra „punopravnim“ članom ljudske zajednice tek svojim rodjenjem, tako da tek tada, zapravo, i stiče status „čoveka“.

Pa, da li spaljivanjem žira mi spaljujemo hrast ili ne?! Neka svako sebi da odgovor. …Zar je formiranjem zigota (kao oplodjene jajne ćelije) započet nekakav nasumični tok dogadjaja koji će na kraju dovesti do sasvim proizvoljnog ishoda, ili je to upravo sam trenutak nastanka jedinke, koja će, kroz ceo naredni period intrauterinog razvoja (kao i posle toga!), nastaviti da radi na punom izražaju svog, već-posedujućeg ali još u „semenoj formi“, kompletnog Potencijala?!

Sve je samo stvar pristupa: ako na svet (stvarnost) gledamo tek samo kao na globalni skup raznih, i raznovrsnih, materijalnih formi, onda – čovek nastaje tek rodjenjem, hrast nije žir (već „nastaje“ iz njega), bolest je „rodjena“ tek ispoljavanjem njenih simptoma (a ne kakvim fino-energetskim poremećajima na veoma suptilnom nivou!), …odnosno, talas „nastaje“ u trenutku njegovog izdizanja („izdvajanja“!?) iz okeana i on je tada (sudeći o suštini na osnovu našeg idolopoklonstva njegovom veličanstvu FORMI) „nešto drugo“ a ne sam Okean – kao da, u najmanju ruku, vodena suština („masa“) koja i njega samog sačinjava nije postojala, u okviru suštine (vodene mase) samog okeana, i pre nego što je sam „stvoren“!?! …Zaista, zaista bistro; sve počasti umu! – No, cela iluzija funkcioniše SAMO zbog našeg robovanja EGU, odnosno materijalističkoj koncepciji vidjenja sveta i stvarnosti.

E, upravo zato – znajući, odnosno sagledavajući, sve to – mudrac (Prosvetljeni) je uvek u poziciji da, kad primeti kako neko čini nepravdu prema bilo kome ili bilo čemu, svoje sažaljenje uputi (prvo) na adresu „dželata“ pa tek onda na adresu „žrtve“! To stoga što on savršeno jasno sagledava istinu da je sam „dželat“ (odnosno počinioc kršenja Zakona Prirode) zapravo jedina istinska „žrtva“, odnosno objekat kome će sažaljenje zaista biti potrebno: mudrac Vidi „kraj“ na (u) samom „početku“; on Vidi potpuno „razmotanu posledicu“ još dok je ona u svom „semeno-uzročnom“ obliku; on Vidi Hrast, kao potpuno manifestovanu suštinu, još dok je ona skrivena u malom žiru – te on Vidi sve buduće posledice koje će „dželat“ imati da snosi kada jednom sazru uslovi za potpuno ispoljavanje nekada posejanog „gorkog semena“. Zato će on, gledajući iživljavanje dželata nad žrtvom, blagosiljati žrtvu, znajući da ona kroz ovo ispaštanje čisti svoje (ranije) karme i „kupuje“ sebi bolju budućnost, a žaliti zabludelu dušu „dželata“, jer on ni sam nije svestan šta ga čeka!… – Pa, setimo se samo reči naše voljene inkarnacije Ljubavi i Milosrdja, Isusa Hrista, kad je, raspet na Krstu i ispuštajući poslednje dahe iz svog smrtnog tela, uputio molbu Svedržitelju Univerzuma zavapivši, i to ne zbog svoje nego zbog dobrobiti svojih dželata: „Oče! Oprosti im, jer ne znaju šta čine!“ (Luka 23;34) …To su reči istinskog Vidioca!

I, još samo jedna stvar. Za one koji su skeptici u odnosu na činjenicu postojanja „brzine misli“ (apsolutne brzine!), odnosno brzine veće od brzine svetlosti – probajmo (onaj ko je u stanju…) osvestiti činjenicu dogadjaja kada KAP kiše (u)pada nazad u OKEAN: istoga trena (!), doduše na transcendentalnoj razini, kap postaje Okean; znači – TRENUTNO!!! „Proces“ koji se tada odigrava, zaista se odigrava – ali u „imaginarnom vremenu“ (ma šta to značilo; mada teorijski fizičari veoma barataju tim terminom), odnosno na „transcendentalnom nivou“. Brzina kojom se to odigrava je apsolutna, a to je moguće „samo zato“ što: KAP oduvek jeste OKEAN! Tako; na apsolutnom nivou, i sam pojam „brzine“ gubi smisao, jer nije stvar u tome da nešto treba da se „desi“, odnosno realizuje u okviru linearnog toka vremena, već je suština u tome da samo treba nastupiti OSVEŠĆENJE „onoga što (već i oduvek) jeste“ – a to nema nikakve veze ni sa kakvim „procesom“, već jednostavno: ili jeste, ili (ga) nije. – Zato mudraci i kažu da se „Prosvetljenje“ ne može „postići“ (ono nije prost krajnji rezultat niza realizovanih, prethodno zadatih, preduslova), već ono jeste (odnosno „biva prepoznato“) ovde i sad …ili ga – nije NIKAD.

Na apsolutnom nivou ne postoji ni vreme, ni prostor – bar ne u okvirima ovog našeg poimanja tih pojmova – a takodje, stoga, ne postoji ni „prostor“ za egzistenciju bilo koje konceptualne forme, kao i, u saglasju s tim, niti bilo kakvog, ovom našem umu iole shvatljivog, Pojma odnosno Termina! Tamo deluju zakoni jedne potpuno drukčije logike: logike Večnog i Beskonačnog. Zato; svi naši problemi u vezi sa teškoćom razumevanja samih odnosa, i zakonitosti, na nivou „konačne“, odnosno apsolutne, istine i stvarnosti nastaju – ne zbog toga što te, apsolutne, istine nema (jer je itekako IMA!), već zato što mi očekujemo da ona bude „po meri našeg uma“ a ne po ustrojstvu sopstvene „TAKVOĆE“, odnosno Stvarnosti-kao-Takve! – Mi želimo dokučiti „konačnu istinu“, a nismo spremni za saznanje da nas na kraju tog puta (možda!) čeka Bes-konačna Istina; i želimo spoznati „krajnju stvarnost“, potpuno nespremni da nas tamo, „Iza Zastora“, (možda!) čeka dimenzija Bes-krajno Ne-stvarnog.

Zato, ono što je jedino potrebno, ali i neophodno, jeste taj „Kvantni Skok“ u našoj svesti, gde će centar naše svesnosti učiniti „proboj“ u Apsolutno – i to će biti Trenutno, ili ga, u suprotnom, uopšte neće biti! U suštini, mi tu čak ni ne možemo mnogo učiniti – možemo zapravo samo da se molimo da nam Apsolutno pošalje taj „Impuls“ i da strpljivo čekamo na to; …a u medjuvremenu, čekajući, samo da činimo ono zašto i jesmo zapravo ovde: da živimo, dišemo, krećemo se, budemo „ovde i sada“, i budemo na korist sebi, svim bićima, svoj prirodi, i planeti uopšte.

…Rudolf Štajner je na jednom mestu zapisao:

„Ja moram da učinim sve što mogu da dalje razvijam svoju dušu i duh, ali ja ću sasvim mirno čekati dok više sile ne budu smatrale da sam dostojan prosvetljenja.“

Konačno; onoga „trena“ kad prosvetljena duša napusti ovo svoje, poslednje, fizičko telo, „dešava se“ isto ono što i sa kapljicom kad padne nazad u Okean: realizuje ISTINU! Ta realizacija „dešava se“ BRZINOM MISLI; odnosno – konačno čista duša trenutno realizuje, svoju, Stvarnost i Istinu …ono što ona oduvek istinski jeste: CEO UNIVERZUM!!! …I ma koliko to neko mogao ili ne-mogao pojmiti, to je ono što zaista – BIVA!

Duševni mir je naš vrhovni prioritet, jer je on naša „Kapija“ ka Večnosti. Iz tog stanja, svaka posledica koja nam stiže biva prepoznata kao naš sopstveni Vodič, i Putokaz, ka stanju pre-uzročne Nerazdvojenosti, te je primamo sa velikom zahvalnošću i kao najveći blagoslov – pa ma kako se „ružna“ i „teška“ ona činila našem EGU.

Kad nismo u duševnom miru, mi te posledice (razne životne „zgode“ i „nezgode“) ne registrujemo kao darovane životne lekcije, u cilju naše najveće dobrobiti, već se „hvatamo u koštac“ sa životom, dajući zamajac našoj večitoj patnji oličenoj u stalnoj Borbi sa nečim, iliti stalnom Bekstvu od nečega. Tada, i tako, konstantno stvarajući nove uzroke (nove posledice!) mi ih nismo ni svesni kao takvih, jer je naša svest previše uzburkana da bi ih jasno registrovala! To je kao kad na uzburkani okean pada pljusak: okean ga neće ni osetiti. Ali, kada je površina vode mirna – tada svaka kap kiše biva vrlo jasno registrovana…

Naše stanje uma (svesti uopšte) je, uglavnom, stalno manje ili više „uzburkano“, i zbog toga razne naše misli (želje, strahovi, osećanja…) ne bivaju registrovane (prosvešćene) i bivaju potisnute u podsvest. Medjutim; pošto svaka takva misao nosi odgovarajuću posledicu, to znači da svaka od tih misli kad-tad mora biti osvešćena – tj. svaka posledica mora biti iskušana! – Ako smo mi u ovom životu u stalnoj i intenzivnoj razdvojenosti od duševnog mira, nove posledice potiskuju one stare i guraju ih dublje u podsvest. Na taj način, mi ne da prevazilazimo posledice – nego ih, naprotiv, stalno nagomilavamo i zatrpavamo novima; a one se sve, kad-tad, moraju „odraditi“…

Ako stanje duševnog mira poistovetimo sa kakvom naštimovanom strunom – dakle strunom u stanju „savršene ravnoteže“ – onda naša „oživljena“ (energizirana) misao predstavlja napinjanje te strune u jednu stranu (u odnosu na njenu središnju osu). Ta struna, koju smo tako napeli, nalazi se tada u svom neprirodnom stanju (van stanja mirovanja, nenapetosti i nerazdvojenosti) i ona se prirodnom težnjom, neumitno, nastoji vratiti nazad u stanje nanapetosti i nerazdvojenosti. …Ovo nije nikakva „filozofija“ ili „puka intelektualna besmislica“, već, jednostavno, činjenica onoga što se zaista dešava na nivou suptilnih energija, i što fizika naziva „Zakon akcije i reakcije“, a religija: „Zakon setve i žetve“! – Na tom Zakonu temelji se postojanje celokupnog Univerzuma (Pojavnog sveta), ali je princip delovanja tog zakona zvaničnoj nauci poznat samo u onoj sferi manifestovanja energije koju nazivamo POJAVNI, FIZIČKI SVET, dok je delovanje tog zakona u Sferi suptilnih vibracija – tzv. „DUHOVNOM SVETU“ – potpuno nepoznato. No, taj zakon – „Zakon akcije i reakcije“, tj. „Zakon uzroka i posledice“ – jeste isto ono što se, u kontekstu sfere suptilnih vibracija, naziva: „Zakon Karme“!

(A.I. – 134.str)