Svi mi se, zapravo, radjamo i umiremo samo zato da bismo otkrili upravo smisao celokupne te „Igranke“ odnosno celog tog Ciklusa. …To zvuči u najmanju ruku paradoksalno, medjutim sam život, i celokupno postojanje, jeste upravo PARADOKS, jer postojanje samo sebe Negira. – Što širu svesnost budemo realizovali, to ćemo ovu istinu jasnije sagledavati i shvatati!…

Paradoks je nešto što samo sebe podrazumeva ali istovremeno i isključuje, odnosno negira – a samo postojanje, i sve što je u vezi sa njim, jeste svojevrstan paradoks:

– Radjamo se (izmedju svega ostalog) …samo zato da bismo, kad dodje vreme, naposletku umrli !?!

– Jutro osviće …samo zato da bi veče moglo pasti !?! (i obratno!)

– Osećam žedj samo zbog potrebe da tu istu žedj utolim …a čim se to desi počinje „proces“ na čijem ću kraju opet biti žedan !?!…

– Uveče ležemo da bismo ujutro bili odmorni …ali šta to sve vredi kad ćemo uveče, svakako, opet biti umorni ?!!… itd.itd.

Izvor, suština i svrha jedne suprotnosti nalazi se isključivo u onoj drugoj – kao i njena sopstvena negacija. Sve se bazira na ustrojstvu suprotnosti. Svidjalo se to nekom ili ne, to je jednostavno – tako. Suprotnosti su faktor koji karakteriše ceo pojavni svet, odnosno ceo Univerzum!

U svetu suprotnosti, jedna suprotnost za sobom NEIZOSTAVNO povlači onu drugu (svoju) suprotnost – i time je krug zatvoren. Ta neminovnost je uslovljena suštinskim zakonom o apsolutnoj ravnoteži: Uzročno-posledičnim ustrojstvom. Osnovni postulat tog ustrojstva kaže nam da svaki uzrok mora imati svoju tačno definisanu posledicu (odnosno posledice), kao i da svaka posledica mora imati svoj tačno odredjeni uzrok (iliti tačno odredjen sled uzročnih dogadjanja)! Taj kosmički princip vrlo dobro znaju svi planetarni naučnici koji iole drže do sebe, pre svih (al)hemičari i fizičari, a koji je oličen u „Zakonu održanja energije“ i koji, u prevodu, kaže da je „Zbir svih energija u univerzumu konstantna vrednost“, tj. da „Energija ne može biti stvorena ni iz čega niti uništena, već može samo prelaziti iz jednog oblika svog manifestovanja u drugi“.

Na tom Ustrojstvu se temelji svekoliki Univerzum, kao i naše postojanje u okviru njega. Tako, sledeći čistu logiku toga ustrojstva, nama, vremenom, postaju dostupna vrata istinskog znanja, iza kojih se nalaze odgovori na sva naša pitanja, kao i konačni smisao našeg života i postojanja uopšte. Naime; suštini, one, Paradoksalne logike mogu prići samo oni koji, pre toga, do savršenstva ovladaju ovom „svakodnevnom“ logikom racionalnog uma i koji do tančina ovladaju razumevanjem zakona koji definiše mističnu vezu Uzroka i Posledice!

Mi, ljudi, smo (manje ili više – ali temeljno jesmo) zaslepljeni zadovoljstvima koja se mogu iskusiti u ovom svetu u kojem bitišemo. Često puta se do tih zadovoljstava može doći samo gaženjem preko tudjih sudbina – stazom nepravde – ali smo, ipak, toliko ovisni o njima da na tom putu neretko ne prezamo ni od čega. Objekti, ili izvori, tih naših zadovoljstava sami po sebi nisu ni „dobri“ ni „loši“, ali mi sami smo ti koji, ocenjujući odnosno „vrednujući“, u skladu sa svojim slabostima, vezanostima i afinitetima, činimo razdvajanje „onoga što jeste“ na jedno i drugo, i time postavljamo temelj postojanja suprotnosti – priklanjajući se jednoj a izbegavajući drugu. Ako smo u stanju da ovo zaista shvatimo, onda nam je jasno da su (i na koji način su) ljudi sami odgovorni za sva svoja zadovoljstva i nezadovoljstva, sreću i patnju, užitke i boli, i da sva ona predstavljaju ništa drugo do samo nužne posledice svojih tačno odgovarajućih uzroka.

Neko se može zapitati: “Zbog čega sam baš ja rodjen da patim u nemaštini i nepravdi, dok neki drugi uživaju sve moguće blagodeti? Čime sam to ja uzrokovao da se rodim baš ovde i da živim baš pod ovim okolnostima?“ …No, ako nam je jasno da svaka posledica, nužno i neizbežno, ima i svoj odgovarajući uzrok, onda je takodje jasno da i ova pitanja imaju svoje „ZATO“; ali, dok ne dodjemo do poglavlja u kome ćemo to detaljno rasvetliti, obratimo bar malo pažnje na (ne)ispravnost naših sopstvenih stavova i ubedjenja, kao i na sopstveni pristup u odnosu na Realnost. – Prvo što nam treba postati jasno jeste sledeće: Ništa samo po sebi nije ni dobro ni loše, ni pozitivno ni negativno, nego ga ovakvim ili onakvim čini samo naša – OCENA.

Ako je, recimo, bogatstvo samo po sebi dobro, onda bi najbogatiji ljudi bili najsrećniji a siromašni bi, neminovno, bili nesrećni. To je jasno kao dan. Medjutim, činjenice nam često predočavaju drugačije stanje stvari, pa čak i to da su mnogi siromašni ljudi spokojniji, zadovoljniji i srećniji od svoje „braće“ bogatih. I evo, na ovom mestu nam sasvim spontano izranja ona mudra spoznaja: „Pohlepa je najveće siromaštvo; zadovoljstvo onim što imaš, najveće je bogatstvo.“ …Onaj ko nema ništa ali mu je i to dovoljno, neuporedivo je zadovoljniji, ispunjeniji i srećniji od onoga koji ima sve a kome je i to malo. Prema tome, nije bogat onaj čija je sreća u velikom imanju već onaj kome ništa ne nedostaje da bi bio srećan; odnosno: Nije bogat onaj čija sreća je u imanju već onaj čije imanje je u sreći.

Poenta jeste u Kvalitetu, a ne u Kvantitetu!

Da li sada možemo ostvariti svesnost istine o onome što mi smatramo za „SVE“ i onome što smatramo za „NIŠTA“? …Da li, uopšte, ovim našim „konvencionalnim čulima“ i možemo pojmiti sam kvalitet, samu suštinu, ili su ona, ustvari, sposobna samo, i jedino, za percepciju dimenzije kvantiteta?! Naime, očito je da za nas „SVE“ predstavlja, zapravo, i samo, sveukupnost onoga što možemo „opipati“, opaziti, tj. percipirati čulima – pa uzevši tu i spoznaju putem raznih sofisticiranih uredjaja i tehnoloških pomagala (teleskopa, mikroskopa, skenera, radara, sonara i sl.), a „NIŠTA“ je, jednostavno, sve ono što nismo u stanju da percipiramo. To mi prihvatamo kao istinu i taj stav nikada ne dovodimo u pitanje; ali – da li je to zaista istina ili samo naše iluzorno ubedjenje, odnosno zabluda?! – E, istinu o tome ćemo, postepeno, sve potpunije i potpunije osvešćavati…

(A.I. – 22.str)