Večita celina Univerzuma

 

 

Prepuštajući se aktivnostima uma, mi uvek obraćamo pažnju samo na pojedinačne delove, fragmente – a celina nam izmiče. Pokušavamo obuhvatiti celinu tako što stalno „trčimo“ na relaciji izmedju prošlosti i budućnosti, dok nam ono što se dešava SADA neprestano izmiče našoj svesnosti. …Tu je na sceni još jedna (od bezbrojnih) protivurečnosti EGA u odnosu na ISTINU: Naš um smatra da se „celina“ može spoznati samo povezivanjem razdvojenih „delova“; dok ISTINA kaže:
ISTINSKI SPOZNAJ JEDAN DEO I SPOZNAĆEŠ CELINU.

Sadašnji trenutak („SADA“) je tako „minijaturan“ da um nikako i nikada nije u stanju da ga detektuje: uvek mu izmiče. To je gola činjenica; ali, istinski, nije „trenutak“taj koji izmiče: Um stalno izmiče! On je taj koji je odgovoran za lažnu predstavu i on je taj koji nas drži u iluziji da se sve kreće a on sam da miruje. Um je kao „prekidač“: kad on JESTE onda istina NIJE, i obratno. Čim se um aktivira počinje da izmiče istini, koja je, inače, uvek tu.

Svaki, taj umu ne-merljivi, „trenutak“ se, u svom prirodnom i neizmenjenom stanju i „obliku“, u potpunosti pretapa i manifestuje u onom sledećem, a pošto je i taj – svaki sledeći – poput klona identičan prethodnom, to znači da se, istinski: TRENUTAK večno pretapa u samog sebe, u svoj svojoj „takvoći“ i samodovoljnosti! No, pošto je samom sebi apsolutno dovoljan, to znači da, istinski, nema čak ni tog nekakvog „pretapanja“ (nema nikakvog stvarnog čina, radnje), jer čemu aktivnost kad je sve OVDE i SADA?… Dakle: TRENUTAK miruje a EGO je u neprestanom kretanju!!!

Svaki trenutak, sam po sebi, je apsolutna kopija svih ostalih, tj. same Večnosti, pa stoga: Istinskom spoznajom trenutka – spoznajemo Večnost.Odnosno, zapravo, ne postoje „drugi“ trenuci, već „samo“ BESKONAČNI JEDAN: VEČNOST!

Nama (našem umu) se čini da postoji beskonačno mnogo trenutaka, i da su svi oni medjusobno veoma različiti u svojim specifičnostima. To je zato što spoznaju trenutka dobijamo kroz EGO – kroz „akciju prošlosti“ – pa stoga imamo utisak „proticanja“ (linearnog toka) vremena. Takva spoznaja je lažna, a (jer) istinsku „sliku“ možemo realizovati samo kada je EGO odsutan. – Apsolutnim prevazilaženjem EGA otvara nam se istinska i direktna spoznaja SVEGA, pa i trenutka, i tada „Vreme prestaje da teče“: dotadašnja slika „Večnosti“ pretapa se u istinsku spoznaju trenutka „Sada“. To je veličanstveni „trenutak“ pretapanja u APSOLUT!

Sve ovo jasno govori da je „Vreme“ (njegov linearni tok) čisto subjektivan pojam i čisto subjektivne, relativne prirode. A, uostalom, tu nepobitnu činjenicu je i nauka – Teorijska fizika – „već“ odavno osvestila.

Jasno nam je da je savršenstvo izvan svakog koncepta i šablona. Ono što se nalazi izmedju dve granice (omedjeno) predstavlja ŠABLON, i samim tim nije, i ne može ni biti, savršeno. Medjutim; Istina jeste savršena. …Ona se može „prekrivati“ i „pregradjivati“ lažima, ali sve laži su konačne a istina je večna i beskonačna – i ona kad-tad dolazi na videlo. Istina uvek JESTE, samo što je, nekad manje – nekad više, prekrivena lažima. Ona je uvek i oduvek tu, samo treba eliminisati laži i spoznati je.

Svaki „šablon“ obuhvata samo deo celine, a sve što je manje od savršenog (Celokupnog) jeste laž. To nedvosmisleno znači da je za sve šablone odgovoran EGO – kao izvor i suštinski entitet svih laži. A pošto SAMO ISTO MOŽE SPOZNATI ISTO, zaista je jasno da nikakav šablon, odnosno koncept, ne odgovara ISTINI i da se ona njime ne može obuhvatiti i, time, spoznati!

Dakle, da bismo napredovali na putu spoznaje Apsolutne Istine, ne smemo ni na koje saznanje staviti „tačku“ – u smislu: „Ovo smo spoznali, dakle sa tim smo završili, i idemo dalje!“ – To bi bila velika pogreška, jer „stavljajući tačku“ na odredjeno saznanje mi time automatski postavljamo granicu i, samim tim, od toga pravimo šablon (koncept). To bi istovremeno značilo i to da takvo „saznanje“ ipak nije istinsko (potpuno, celovito) a takodje bi i, automatski, sobom povlačilo upravo negiranje tog puta (puta popločanog takvim spoznajama) kao ispravnog za spoznaju Apsolutne Istine! …Istina je apsolutno otvorena, i da bismo ostvarili JEDINSTVO (jedinstvo sa njom) neophodno je da i mi budemo upravo takvi: OTVORENI.

Kada nešto istinski spoznamo, onda se to ne može složiti u nekakvu fasciklu i spakovati u fioku; to što smo odložili bio bi opet samo nekakav „deo“, a večno živa i fluktuirajuća CELINA bi izmakla – što znači da i ta „tzv. spoznaja“ ne bi bila spoznaja već laž! Istinska spoznaja sagledava suštinu (istinu) „vidjenog“, a istina je svugde i uvek i ne može se nigde „odložiti“. Spoznajom nečega mi „to nešto“ prevazilazimo – što ne znači da ga „odstranjujemo“, već naprotiv: znači da smo ga prosvetlili svetlom istinskog znanja, istinski razumeli i prihvatili, i da više nema uticaj na nas. – Nikada ni sa čim ne možemo „završiti“, jer je sve ovde i sada, ali zato sve možemo, i trebamo, prevazići. Tačnije; istinski „završiti“ sa nečim, znači „prevazići“ to nešto!

Kada na nešto stavimo tačku – kažemo (ponosno): “To znam!“ – tada je to učinio EGO, jer je prisutan „odnos“, tj. razdvojenost na „TO“ i na „MENE, KOJI ZNAM“. Čim je uključena razdvojenost (EGO), istina je isključena, jer se ona spoznaje samo iz „čiste svesti“ – u kojoj nema razdvojenosti („Ja znam!“) nego postoji samo ZNANJE. – Tad znanje nije moje svojstvo već moja suština, i tek u svesnosti tog znanja spoznajemo istinu.

S tim u vezi, u Zen-literaturi možemo to isto naći izraženo na sledeći način:

„To shvata onaj koji To ne shvata;

Onaj koji To shvata, To ne zna,

To ne razumeju oni koji To razumeju;

To razumeju oni koji To ne razumeju.“

Pri čemu je „To“ – Suština, odnosno apsolutna Istina.

Neophodno je da uvek budemo Otvoreni, bez predrasuda, kako bismo izbegli da upadamo u zablude. Pogrešno je ocenjivati i suditi, jer tu razumevanja nema. …A što se šablona tiče, i Džidu Krišnamurti je lepo primetio: “Istina je zemlja bez staza.“; što znači da se ona ne može dosegnuti ni jednom utabanom stazom, nego prema njoj svakoga nosi sopstveni, specifični sliv: “Kao što je put orla u vazduhu i zmije na zemlji nevidljiv, tako je nevidljiv i put mudraca.“ (Buda)

Potrebno je shvatiti da se „način“ spoznaje Apsolutne Istine ne može nikom preneti („Mudrost se ne može saopštiti.“H. Hese), jer bi to momentalno značilo njeno stavljanje u šablon – u kojem bi opet bio samo nekakav „deo“, fragment. Recept ne postoji: Istinu može spoznati samo svako za sebe, i svako u sebi! …Ako bismo na bilo šta „stavili tačku“ to bi značilo vraćanje okovima EGA, jer upravo on je taj koji postavlja, koga interesuju i na koga utiču „granice“. „Čista svest“ ne poznaje granice, jer joj one apsolutno nisu bitne i ne utiču na nju. Za nju granice ne postoje jer ih ona sobom prevazilazi! – To je identično PROSTORU: mi možemo do mile volje graditi zidove i živeti u iluziji da smo podelili i „isparcelisali“ prostor, ali sve je to samo zabluda relativnog uma, koji je slep za suštinu – PROSTOR egzistira neizmenjeno Celovit bez obzira bili tu nekakvi „zidovi“ ili ne!… – Ako možemo ovo zaista i ispravno razumeti, onda smo na jako dobrom putu da shvatimo Istinu.

Kada počnemo primati spoznaje iz „Čiste svesti“ (kroz nju, a ne više kroz EGO), tada granice naše percepcije bivaju prevazidjene i za nas prestaju da postoje… – štaviše, uvidjamo da nikad i nisu istinski postojale. – A kad zaista shvatimo šta sve iz toga proizilazi, kao na dlanu nam se otvara i tajna (istina, suština) samoga VREMENA i PROSTORA!

To je pitanje koje okupira ljudski rod od postanka čovečanstva. Ljudski um (relativni, racionalni um – EGO) nikada nije mogao, kao što i ne može i kao što nikada i neće moći, dati odgovor na to pitanje jer spoznaja suštine nečega (svega!) – pa i Prostora i Vremena – može da se dosegne, i doseže se, jedino iz „Čiste svesti“!

Svaka „spoznaja“ koja dolazi iz EGA je lažna kao i sam EGO, a tu spada i predstava o postojanju „granice“. Ali, kada osoba krene putem spoznaje Apsolutne Istine, počne da uvidja da je sve otvoreno i da nikakve granice istinski ne postoje.

Dakle, pošto smo razumeli da istinskom spoznajom trenutka spoznajemo večnost, a budući nam je sada jasno i da granice istinski ne postoje, sasvim je očigledno da ono što mi, iz našeg subjektivnog ugla, nazivamo Večnost, u suštini jeste: „BESKONAČNI TRENUTAK“! A, pošto su pojam vremena i pojam prostora medjusobno suštinski uslovljeni, tako da ih u teorijskoj fizici čak tretiraju pod skupnim nazivom – kontinuum prostorvreme; onda možemo na osnovu prethodne spoznaje doći i do uporedne spoznaje da ono što mi, iz našeg subjektivnog ugla, nazivamo Prostor (Beskraj), u suštini jeste: „BEZGRANIČNA TAČKA“!

Prema tome, Univerzum predstavlja: JEDNU JEDINU I JEDINSTVENU „rastegnutu“ prostorno-vremensku „TAČKU“!

Ali to ćemo, kao i pojam „GRANICE“, detaljno pojasniti i rasvetliti u zasebnom poglavlju.

Dok god osoba percipira stvarnost isključivo kroz EGO, ove spoznaje će joj se činiti krajnje fantastičnim ili čak potpuno „besmislenim“, ako ne i suludim – a što je zapravo i logično (jer ISTINA je za LAŽ – LAŽ). Medjutim, svako ko jasno, otvoreno, bez straha i predrasuda, sagleda istinu koja se nalazi iza ovih pojmova i činjenica, zaista će spoznati suštinu, odnosno pravo stanje stvari.

Nauka je došla do, „delimično prihvatljive“, teorije o postanku Univerzuma, koja se temelji na nultom trenutku „Velikog Praska“ („Big Bang“). Po toj teoriji Univerzum je nastao iz tzv. „Singularnosti“, odnosno iz jedne jedine, beskonačno zgusnute i energetski apsolutno potentne, prostor-vremenske „Tačke“. Ta teorija je, racionalno i materijalistički gledano (a u nedostatku bolje), najlogičnija i najprihvatljivija razumu, ali …svaki put dolazi u ćorsokak upravo kada postavimo pitanje o GRANICI vremena i prostora!

No, možda je upravo to – taj i takav pristup „problemu“ – naša suštinska pogreška?! Naime, osnovna, i najveća, zabluda našeg uma, pri pokušaju da spozna istinu Univerzuma, jeste to što mi nastojimo odrediti „granice“, a ne: spoznati „suštinu“ vremena i prostora. – Što je najubedljiviji dokaz da čovek oduvek nastoji Apsolutnu Istinu spoznati kroz EGO. Pa, valjda nam je sada zaista jasno zašto u tome, i na taj način, niko nikada nije ni uspeo.

Istinu može spoznati, ponovimo, samo onaj ko odgovor potraži putem spoznaje iz „Čiste svesti“, jer za nas važi: ISTINA JESTE (dostupna nam je) kad EGO NIJE. Inače, istina UVEK jeste, samo dok god joj pokušavamo prići EGO-om ona nam je nedostupna. Potrebno je „samo“ radikalno izmeniti, inače skroz pogrešan, pristup problemu i stvar će biti rešena: istina će sama da nam se otvori! …Ona večito izmiče onima koji nisu svesni prisustva EGA i njegovog uticaja na svest i na ispravnost percepcije.

Dakle; ako nam je jasna suština vremena i prostora, onda jasno shvatamo i samu suštinu tzv. “Velikog Praska“: shvatamo da se on NIKADA NIJE „ZAISTA“ DOGODIO, nego da je to samo „Imaginarna Granica“ do koje naš analitički (racionalni) um uopšte može da dopre u poduhvatu sopstvene prostorno-vremenske regresije; van te „granice“ on je nemoćan. Taj isti um nam govori da iza svake granice opet nešto mora da postoji (jer granica je, zapravo, mesto susreta onoga „ispred“ i onoga „iza“ nje), ali on sam je nemoćan da spozna GRANICU, pa samim tim i da dopre „iza“ nje. Stoga su sve njegove granice (granice uopšte) samo imaginarne tvorevine!

Ove spoznaje nam omogućavaju da shvatimo da „granica“ Univerzuma predstavlja, ustvari, „granicu“ EGA („graničnu liniju“ van koje on, takav kakav jeste, NE POSTOJI). Prema tome: „Veliki Prasak“ predstavlja ništa drugo do – „Imaginarnu sliku trenutka nastanka razdvojene Svesti (EGA)“.

(A.I. – 56.str)