Za čim zapravo tragamo

 

 

Sve naše predstave o svetu predstavljaju projekcije našeg sopstvenog EGA: naših privrženosti ili odbojnosti, naših Ocena tog sveta …odnosno naših unutarnjih konflikata. Svemu onome za čega, prilikom naših posmatranja i odnosa, prionemo mi mu dajemo „pečat“ svoga EGA. Na taj način, kad gledamo drvo, mi ne vidimo drvo već našu sopstvenu „predstavu drveta“ (predstavu „o“ tom drvetu) – a ta predstava nije, kao što nikada ne može ni biti, realna i odgovarajuća istini i stvarnosti onoga što, na taj način, posmatramo. Ta predstava je samo ishod, odnosno rezultat, medjusobne interakcije mnoštva iskustava prethodno pohranjenih u memoriji naše svesti, a kojih uglavnom uopšte nismo svesni, jer su ona duboko pohranjena na ispod-svesnoj razini, čineći samu suštinu naše ličnosti i noseći odgovornost za njen(naš) mentalno-emotivni sklop, odnosno karakter.

Sve te predstave, bilo da su pozitivno ili negativno „obojene“, jesu direktan odraz naših sopstvenih slabosti koje um potiskuje u podsvesno kako bi izbegao suočavanje sa njima. …Ako nas (na prim.) iznervira lavež psa u dvorištu, ili galama komšijske dece, mi ćemo svu odgovornost za naš nemir automatski svaliti na te spoljašnje faktore, ostajući u čvrstom ubedjenju da su oni krivci za našu uznemirenost. – To je direktan primer onoga što nam čini sopstveni EGO pri maskiranju pravog traga i uzroka i navodjenju na robovanje zabludi. EGO nas uvek usmerava na zaključak da je nešto „spolja“ odgovorno za naš unutrašnji nemir, medjutim to je zabluda – jer čoveku stabilnog uma nemoguće je poremetiti mir. Čovekov mir, pa samim tim i sreća, nije stvar nikakvog spoljašnjeg „objektiviteta“, nego je to stvar čisto unutrašnje subjektivnosti – tzv. „apsolutne subjektivnosti“; stoga, ako nam nešto poremeti mir, ne treba, da bismo rešili problem, ići nigde dalje od nas samih, jer se pravi uzrok krije upravo tu, u sklopu naše sopstvene ličnosti – u EGU!

Kada nas nešto uznemiri, to je znak da je EGO na delu i da smo podlegli zabludi svojih predstava. To podleganje upućuje, generalno, na našu ličnu „slabost“, a pošto jedina, i zaista prava, naša slabost jeste u neznanju, odnosno nerazumevanju, istine i stvarnosti – da bismo je prevazišli, ne smemo se samo-zavaravati tražeći „krivce“ okolo, nego uzrok moramo potražiti u sebi… – moramo ostvariti svesnost onoga što se zaista dešava, „onoga što, zaista, jeste“:

– Kada nam se (na prim.) svidi neki predmet ili osoba, treba nam biti jasno da se nama ustvari ne svidja „to“ što gledamo (to što percipiramo) nego nam se svidja („doima“) ono Osećanje (osećaj, stanje svesti) koje se u nama probudi posredstvom toga što vidimo; a mi, gledajući taj objekat (predmet, osobu, pojavu), uistinu ne vidimo „njega“ („to“) nego percipiramo samo svoju sopstvenu „predstavu“ o njemu! Odnosno: NIKADA ne komuniciramo sa stvarnošću, nego uvek samo sa svojim sopstvenim predstavama (o) stvarnosti!!!

Te naše predstave jesu iluzija, a takodje su, stoga, iluzorne i sve te impresije koje nam remete naš unutrašnji mir. – Kada nas nešto (na pr.) učini radosnim, možemo da se (istražujući…) zapitamo zbog čega smo to zaista radosni, odnosno šta je pravi uzrok tom našem „uznemirenju“ i da li je ta naša sreća istinska ili samo prividna?! …Ako smo zaista pošteni prema samom sebi, uistinu ćemo otkriti da je ono što nas čini radosnim (baš kao i sve ono što nas čini tužnim i žalosnim) UPRAVO NAŠA SOPSTVENA PREDSTAVA (o tome za šta smo prionuli), pa je, samim tim, iluzorno i samo osećanje izazvano tom predstavom; a što se, pre ili kasnije, i pokaže kao tačno. Pored toga, možemo uvideti da je, uvek, osnovni uzrok svemu tome nerazumevanje istine i stvarnosti, odnosno nepoznavanje samog sebe… – pa otuda, razumljivo, i svi (oni) silni konflikti sa samim sobom. Usled tog, večitog, konflikta mi smo nezadovoljni sobom i svojom situacijom, i nastojimo umaći od toga; samim tim već je aktuelna naša slabost i mi prianjamo za ono što će nam „obezbediti“ (bar po našem očekivanju) utočište od nezadovoljstva. To utočište nalazimo u oseća(n)ju sreće i radosti, koji nam daje iluziju sigurnosti i zadovoljstva samim sobom. Dok, sa druge strane, ako ne uspemo pronaći to „utočište“ tada nas obuzima osećanje depresivnosti, uobražavamo sopstvenu ništavnost… itd. U suštini; i za radost i za tugu važi jedno isto – da su obe suprotnosti, sa svim svojim nivoima ispoljavanja, ipak samo Iluzija, kojoj neizostavno podležemo usled nerazumevanja istine; a ona je sledeća: Sve je besmisleno osim samog MIRA – unutarnji mir je JEDINO ISTINSKO (ISTINITO!) osećanje (stanje) koje možemo spoznati u ovom našem stanju razdvojenosti od Apsoluta. Sve ostalo je iluzija, jer na svetu ne postoji niti jedna jedina stvar, osoba ili situacija koja sama po sebi nosi predispoziciju „plus“ ili „minus“ u odnosu na naše istinsko biće! – To je nepobitna činjenica. …Sve ostalo je samo specifična „opsena“, a spokojstvo duševnog mira je jedino, istinsko, i vrhunsko blaženstvo.

U vezi iluzornosti svega osim mira, govori nam i sledeća priča:

„Kraljica Madalsa (jednom davno u Indiji; prim.) načinila je zavet kada se udala da oni koji budu rodjeni iz njene materice više neće ulaziti ni u jednu drugu. Njena deca, zavetovala se Madalsa, neće više morati da se radjaju. Kada bi osetila da je trudna, pričala bi s tim bićem: „Ti si čisto sopstvo, ti si radostan, ti si slobodan, večan, besmrtan, ti si SAT-ĆIT-ANANDA“… Čitala bi budućem detetu lepe knjige, pevala duhovne pesme i nikada nije bila neraspoložena. A kad bi se dete rodilo, kraljica je stavljala u detetovu sobu lepe slike, držala tamo vedre knjige i imala vedre misli u društvu svoga deteta. I prema svoj deci koju je rodila ophodila se na isti način. Oni nikada nisu dobijali igračke u obliku nekakvog oružja, jer ih majka nije pripremala za rat nego za mokšu – potpunu slobodu.

Sva deca ovog kraljevskog para postali su svami-ji, i đivan mukte – za života oslobodjeni. Kad bi poodrasli dovoljno, slala bi ih u ašrame i oni su postajali jogiji i rišiji – mudraci. Tako je kraljica Madalsa rodila šest sinova od kojih je petoricu već uputila na duhovni put. Kad je najmladji imao pet godina, starija braća već su bila otišla. Tada kralj reče svojoj kraljici: „Molim te, ovo dete nauči nauku vladanja i upravljanja kraljevstvom, tako da i nas dvoje, kada dodje vreme, možemo otići i povući se iz sveta.“

Kraljica je prihvatila kraljevu molbu i svoje šesto dete učila svemu što je potrebno da zna jedan kralj. Tako, kad je dečak napunio sedamnaest godina, kralj mu je predao krunu i kraljevstvo. Kralj i kraljica su mu dali poslednja uputstva i savete i počeli da se spremaju za odlazak u šumu da bi tamo do kraja svojih dana provodili vreme u meditaciji. Kad su se opraštali, sin im reče: „Veoma sam srećan što odlazite da učinite nešto za svoju dušu. Ali možda će se desiti da poželim da podelim sa vama neko svoje osećanje ili da vas nešto upitam. Zato bih voleo da znam kako da vas nadjem.“

„O da, spremila sam ti nešto!“ – kraljica skide prsten sa svoga prsta i pruži ga sinu – „Kad god ti budemo potrebni, kad poželiš da nam se obratiš za savet ili da kažeš nešto, naći ćeš odgovor na unutrašnjoj strani prstena.“

Mladić je uzeo prsten i stavio ga sebi na prst. Majka i otac su ga blagoslovili i otišli. …I pošto u ljudskom životu nisu svi dani jednaki, jednog dana je mladi kralj imao ozbiljnih neprijatnosti i bio je veoma nesrećan. Nije znao šta da radi, pa se setio majčinog prstena. „Pitaću majku.“ – odlučio je. Skinuo je prsten i zavirio. Na njegovoj unutrašnjoj strani je bilo ispisano: „I to će proći!“. Mladi kralj se utešio; ovoj nevolji će doći kraj, neće dugo trajati.

Vreme je prošlo i neprijatnosti su iščezle. On je bio izuzetno srećan i pomislio je kako bi njegovi roditelji sigurno bili veoma radosni kad bi to znali. Skinuo je prsten i pogledao unutrašnji krug. – Tamo je već bila poruka: „I to će proći!“

(preuzeto iz „Iz Tame ka Svetlu“,od Paramhans Sri Mahešvaranande).

Sve je, dakle, prolazno i, samim tim, iluzorno osim samog MIRA. Sve suprotnosti, sva uznemirenja, su prolaznog karaktera – što će reći: iluzorna. Zbog toga je, umesto traženja utočišta vezivanjem za iluziju, potrebno spoznati istinsku egzistenciju u okrilju unutarnjeg mira. – On je večan: Jeste, uvek je Bio i uvek će Biti. On je uvek „tu“, samo smo mi uglavnom „uznemireni“ ne dajući time sebi ni najmanju šansu da ga percipiramo. Svuda u prirodi takodje vlada apsolutni Mir, jer se on nalazi i u suštini svakog nevremena i nemira: svaki nemir kad-tad prolazi, i onda opet dolazi do izražaja ono što je oduvek „ovde i sada“ odnosno „svugde i uvek“!

Upravo unutarnji Mir je ono čemu svako od nas ODUVEK žudi – što je i potpuno razumljivo, jer on predstavlja Prirodno stanje bića. …On je to stanje koje svako od nas non-stop (svakoga trenutka i u bilo kojoj situaciji!) nastoji ostvariti, mada te činjenice, ustvari, ni najmanje nismo svesni: on je ono što narkoman traži u drogi; on je ono što alkoholičar traži u piću; on je ono što gurman traži u ukusnoj hrani; on je ono što avanturisti traže u izazovima; on je ono što kleptoman traži u kradji i zgrtanju stvari; on je ono što „vorkoholik“ traži kroz svoju konstantnu preokupiranost poslom; on je ono što karijeristi traže u svojim ambicijama; on je ono što labilne osobe i „sitne duše“ traže u ličnom eksponiranju; on je ono što razni bludnici traže u svojim perverzijama; on je ono za čim nimfomanka traga u seksu i kroz njega; itd.itd. – jer jedino unutarnji mir je taj koji donosi potpuno ISPUNJENJE! …Duševni Mir, a ne zlato, je ono za čim tragaju kopači zlata! – Oni imaju predstavu da će zlato („bogatstvo“) utoliti sve njihove goruće želje, doneti im osećaj ispunjenja i moći, i time osloboditi ih ontološkog straha; odnosno da će ih ono lišiti njihovog konstantnog, životnog, unutrašnjeg nemira. Njihov EGO ih drži u fantastičnoj iluziji da je „zlato“ ono što je „Emiter“ njihove sreće i spokoja, i za čim nužno treba tragati – i na taj način tragično previdjaju pravu istinu, koja se nipošto ne nalazi izvan, nego uvek, i isključivo, unutar sopstvenog bića. Dakle; oni tragaju – ne za zlatom, nego (zapravo i uistinu!) tragaju za: svojim MIROM!Svojim UNUTARNJIM MIROM!

Taj MIR je ono čemu svakog pojedinog trenutka svoga života svi mi konstantno težimo. Zbog težnje za njim mi nastojimo utoliti svoje želje, umaći svojim strahovima, bolovima, neprijatnostima… odnosno žudimo za ispunom onog mračnog bezdana naše svekolike unutarnje ispraznosti. Ceo život konstantno ulažemo napore da kroz „sticanje“ koječega, i realizaciju kojekakvih iluzija, donesemo sebi ispunjenje te Praznine, a potom – shvativši da nam ništa od svega toga (svih tih iluzija), naravno, nije ni za pedalj popunilo zjapeći Bezdan, kao i uslovivši svim tim nastojanjima upravo ogromnu količinu „razdvojene“, napete, negativne energije na svojim plećima – žarko želimo svu tu „tamnu“ energiju izbaciti iz sebe i postići, po mogućstvu, „totalno pražnjenje“. Znači; čitava naša egzistencija se, robujući EGU, odvija kao na nekom ogromnom klatnu: prvo, u jednom otklonu, silno žudimo da realizujemo ISPUNJENJE svoga bića, „zatrpavajući“ Prazninu svim i svačim, a potom, u suprotnom otklonu, željni bekstva od tog silnog nagomilanog smeća i tereta („bremena“), žudimo da svoje biće ISPRAZNIMO od sve te napetosti i negativnosti, kojima smo se svesrdno punili ne prepoznajući na vreme mračnu stranu svih tih „sjajnih“ objekata naše predjašnje požude! E, ta „klackalica“ neumitno uzima svoj danak, i uzimaće sve dotle dok ne shvatimo svu dimenziju svoga robovanja besmislu i konačno se, „širom otvorenih očiju“, zauvek ne odreknemo sveg tog fantastičnog ludila. Kada se to jednom konačno i desi, po prvi puta ćemo uvideti da je „ONO“ što smo, u svom neznanju, ranije sagledavali kao Bezdan „apsolutne praznine“, ustvari moćni Okean „apsolutnog ispunjenja“ („svepotencijalnih mogućnosti“); odnosno, konačno shvatamo da se istinski ispunjen može biti jedino samom „PRAZNINOM“ – jer apsolutna Praznina i apsolutna Punoća jesu JEDNO ISTO!!! …Kada smo u duševnom miru, tada obitavamo unutar tog „JEDNOG ISTOG“.

Nesvesni te suštinske činjenice, odnosno nesvesni onoga što nam zaista nedostaje, mi ceo svoj život transformišemo u traganje za „nečim“ što nam izmiče uvek kad nam se učini da smo ga „taman“ dosegli – tako da smo večno, naravno isključivo svojom zaslugom, izloženi autentičnim „Tantalovim mukama“. To traganje, zapravo, predstavlja ništa drugo do nastojanje bekstva, i na taj način mi večito: PRODUBLJAVANJEM NEMIRA NASTOJIMO DOSEGNUTI I SPOZNATI MIR (!?!). – A to je toliko nizmeran apsurd, da sam po sebi najviše i najbolje govori o dubini naše, uobičajene, nesvesnosti Istine i Stvarnosti.

To za čime zapravo večito tragamo (MIR), jasno je, ne „postoji“, i zbog toga ga ne možemo ni (pro)naći – pa je stoga i samo traganje apsurd! Mir jeste samo POSTOJANJE, i on je ono što jeste (uvek, oduvek i zauvek) kada se eliminiše svaki napor, napetost i nemir.

Dakle; pošto je iluzorne prirode sve ono za čim u svojim životima stalno jurimo i za čim tragamo, prvo što moramo učiniti jeste odreći se te svoje večite opsesije, jer se time, zapravo, odričemo robovanja opseni. Time ćemo konačno „otvoriti vrata“ spoznaji da Odričući se – mi se zapravo ne odričemo ničega Realnog, odnosno sebi ne uskraćujemo ama baš ništa zaista bitno, već otpuštajući od sebe iluzije stvaramo „prostor“ da, na njihovom upražnjenom mestu, sagledamo pravu realnost, odnosno ono što oduvek JESTE. Odreći se možemo samo onoga što imamo, a pošto nikada i nismo imali ništa (osim Iluzije!) jasno je da je Put Odricanja: Put Slobode – Put ka istinskom, i potpunom, uživanju života sa svim potencijalima njegove bezgranične egzistencije. Upravo stoga, Jogiji, mudraci, imaju jedno blagotvorno „geslo“: „Odreci se i uživaj!“

Onaj naš divni Jogi, Vivekananda, rekao je (takodje u Londonu 1896.):

„Filozofija insistira na tome da postoji apsolutno zadovoljstvo koje se nikad ne menja. To zadovoljstvo ne mogu biti radosti i uživanja ovog sveta, pa ipak Vedanta pokazuje da je sve što je radosno u ovom svetu samo delić te prave sreće jer je to jedina sreća koja postoji. Svakog trenutka mi zaista uživamo to apsolutno blaženstvo, mada je ono prikriveno, pogrešno protumačeno i iskarikirano. U bilo kom blagoslovu, blaženstvu ili radosti, čak i u sreći lopova koji krade, ispoljava se to apsolutno blaženstvo, ali se ne prepoznaje i pogrešno se tumači zbog raznih spoljašnjih okolnosti. Ali da bismo to razumeli moramo sve iznegirati kako bi se pozitivna strana uopšte pojavila. Moramo se odreći neznanja i svega što je pogrešno da bi nam se istina sama razotkrila. Kada budemo shvatili istinu, stvari kojih smo se u početku odrekli poprimiće novi oblik i formu i pojaviti nam se u novom svetlu. Ali da bismo ih razumeli moramo prethodno doživeti bljesak istine; prvo ih se moramo odreći da bi nam se one vratile kao božanske. Moramo se odreći svih naših mizerija i patnji, svih naših malih zadovoljstava.“

(A.I. – 198.str)